Kolumna
Urbane legende: Azem-aga
"Više volim da umre deset Srba, nego jedan musliman“, rekao je aga Azem-aga u jednoj kafani.
Dežurno uvo je čulo i eto nesretnog Azema na sudu.
"Pa sudija, na srpskim sahranama se služi rakija, a ja je više volim no biku. Ja lijepa adeta.“
Nema Srbina u našem selu kojeg nije ožalio. Dolazio je prvi i ostajao poslednji da dokrajči rakiju ostavljenu grobarima što grob zakopavaju. Azem-aga je bio petnaesto dijete u kući. Trinaest kćeri i dva sina. Radost nije dugo trajala. Najmlađi Azem-aga bio je hrom u desnu nogu. Ali bistar mimo svu djecu. Bio je mio i bolećiv. Nije dao pile zaklati. Dali su ga u školu i završio je za tekstilnog tehničara. Kao školovan tekstilac postavljen je za smenovođu nad pedeset žena. Među njima samo dvije muslimanke. Iako hrom, zbog večitog osmjeha i rano pobijeljele kose, velikih plavih očiju, dobre priče u čemu je bio nenadmašan, voljele su ga žene.
"Napišem ja ovoj mojoj hanumi propusnicu, kupim gajbu piva i š njom kući. Pošaljem je da zakolje kokošku, a ona je sa krompijerima ispeče. ’Ženiću se od inata, iz Vunarskog konbinata’, pjevam pijan od meraka.
Postavismo sto, kad eto ti majke.
Doveo sam ti snahu, kažem, a ona zakuka.
’Đe nađe baš Pirgu, a ona mi je najbolje nosila.’“
Šta će dokon smjenovođa po svu noć no da pije. A Azem-aga ga je mogao popit ko po jedan. Još pamti priča kako je nadušak popio kilo rakije. U šerpu naspe pet piva i naiskap popije. Velika je bila žeđ njegova. Imao je ahbaba tekstilnog tehničara i smjenovođu, komšiju Lalu. Lala je bio hrom u lijevu nogu. A pio više od Azema.
Držali su se jedan za drugoga i ljuljali đa desno đa lijevo.
U fabričkom krugu, kraj menze, živio je i Bena, mješanac pudle i seoskih pasa, kojem je voz odsjekao prednju desnu nogu. Kad bi krenuli iz fabrike u zoru da popiju još pokoju u kafani, Bena je išao za veselim smjenovođama. Zalud bi ga bilo tjerati. Ušunjao bi se u kafanu i čekao kosti koje su mu krčmari ostavljali.
"Zar nas je malo hromih, nego nam još ti fališ“, grdio ga je Azem-aga, no zaludu, i naručivao pet živih ćevapa za njega.
Selo je bilo pola srpsko pola muslimansko, ali je Azem-aga svud svraćao. Nije volio samo ortodoksne muslimane koji nisu rakiju posluživali. I kad bi im na sahrane odlazio nosio je sa sobom pune džepove čokanjčića i vadeći se na stomak ispijao u ćenifi.
Umre mu majka, a on svaki čas u bratovu vikendicu kraj groblja da se pričesti mučenicom. Toliko se napio da je naveče tražio od brata da otkopaju majku da je još jednom vidi.
Ujutru mu brat kaže: "Diž’ se da otkopam majku.“ A on se ne seća ni da su je sahranili.
Psovao je Boga muslimanima, a Srbima Alaha.
"Došo ja na jedno pokajanje, čulo se umrla čuvena žena, iz bogate kuće, kad ona još dušu ispušta. Ispred kuće već kazan u kojem se kuva meso za one koji će pored pokojnice osvanuti.
"Jel’ gotovo?“, pitam.
"Kakvi gotovo, još se meso od kostiju nije odvojilo.“
Azem-aga je uvijek kod svih svraćao. Ali ne dugo. Ostao bi tek toliko da popije tri rakije i ispriča novu priču. Da čuje ko je bolestan, ko je na samrti. I krene dalje. A znao je nepogrešivo da nasluti ko je sledeći, ako nije neka nesreća. Zbog toga su ga se malo i plašili.
Piće njemu nije bilo što i drugima, već samo pokretačka iskra koja je palila njegovu potrebu za novom pričom. Prestao je da pije kad su mu izvadili bubreg, a njegov jaran Lala se zatvorio u podrum kuće, kupio paket vinjaka i umro. Ali i dalje o ženama tolkuje. Ali dalje u sedamdesetoj sedi u kafani. Pije kafu i čašćava. Kupuje "muške medicine“ i namiguje mi: "I na kraju dvadestoga vijeka pronađoše mrtvom stojku lijeka.“ Piće je batalio, ali ne i žene. Priča o komšinici.
"Eto ti ga muž od komšinice iza leđa.“ Nijedne više ne izusti. Azem-aga sunu iz kafane ko zec sa sve hromom nogom. Uz sveopšti smijeh.