Scena
12.06.2025. 21:05
Život
06.08.2025. 23:30
Nebojša Jevrić
Nebojša Jevrić
Urbane legende: Čarape
Pročitajte novu priču našeg kolumniste, nagrađivanog pisca Nebojše Jevrića.
Zijo je pripadao sarajevskom džep-setu.
Nekad nije postojao džet-set, već samo džep-set.
Jedino su oni, sarajevski džeparoši, uvek imali keš.
Nije bilo viđenije narkomanke koja nije imala dečka džeparoša.
Njegovo ime se nalazilo u Beloj knjizi švajcarske policije sa spiskom secikesa sarajevskih.
Jedini pravi povratnici u zatvore su džeparoši. Navuku se na džeparenje i više ne mogu bez adrenalina. Adrenalinski džanki.
Bio je u džeparenju soler.
Dok je džepario, nikad nije vodio „zid“ sa sobom. Zid je onaj koji pokriva od pogleda ostalih putnika džeparoša dok „ovcama“ pali „barke“ – novčanike.
Zanat je učio kod Komunca. Komunac, predratni džeparoš, komunističkim ilegalcima je zbavljao dokumenta. Kao zaslužan drug koji je „radio“ za potrebe partije, postao je funkcioner. Ali mu to nije smetalo da, s vremena ne vreme, skokne vozom do Minhena i otud se vrati avionom pun para. Njega nikad nisu hapsili iako su svi znali šta radi.
Zijo je nosio perorez oštar kao žilet. Sanjao je kako će ga upotrebiti ako ga neko provali dok „radi“. Po aorti. Nije mu se dalo.
Počeo je rat.
Omalečak, ali guja ljuta. Odnekud to nabavilo maskirnu uniformu američke vojske. Kupio hekler. Konačno je dobio priliku da nožić upotrebi. Sekao aorte nesrećnicima što su kao taoci, verujući u „sarajevsku raju“, ostali u gradu, Srbima kod kojih je pretpostavljao da ima para.
Kao i u džeparenju, i u ratu Zijo je bio soler.
Pljačkao je sve. I sve je Ziju trebalo.
Upadao u srpske stanove i kupio redom. Posle prodavao pogorelcima koji su se u te stanove useljavali.
„Ne valja ti poso, sine Zijo!“, govorila mu je nena.
„Ne čini to, Zijo!“, govorili su mu i amidža i daidža.
„Ne, Zijo!“, rekao mu je i hodža Mula Ramo.
Jok. Zijo nikog nije slušao. Od njegovog zuluma stideli su se i muslimani.
Lizao je krvav nožić i samo se smejao pijući rakiju kao da je Vlah, a ne Turčin.
Ne sluša ni Juku ni Aliju. Ni Kominu. Ni Ševe. Sam nejač gnjavi. Siluje po Sarajevu.
Ali kad zapuca – prvi. Gazija.
Poslaše ga na „Alahov put“ da ga iz Sarajeva sklone.
Svu zimu.
Šumskom stazom milela je grupa žena u crnom. Kolo srpskih sestara.
Nosile su ponude za ratnike.
Pite i čarape. Kape crne. Vunene. Slaninu.
Vukle su rančeve.
Udariše Turci kao vuci, sa prvim Zijom, na nenaoružane žene.
Žene se ko kokoši šćućurile, a oni da vide šta ima u rančevima pa će posle gledat šta će sa njima.
Iz ranca starice kojoj su oba sina poginula Zijo izvuče čarape.
Proba ih. Taman. Kao da su za njega pletene. Na njima četiri S izvezeno.
Svoje „hugo bos“ čarape baci.
Obuva čizme i smeje se. Uvek se Zijo smejo. Obu čizme.
„E, hvala ti, hanuma!“, kaže i staricu britvicom preko vrata.
U rancu nađe komad slanine i krvavim nožem odreza parče, pred svima pojede, smejući se.
Iz šume izbi srpska vojska.
Prva koja puče srpska njega u prsi.
Živ ne dočeka da ga donesu u čaršiju.
Odneše ga pravo u musafirhanu. Da ga okupaju i obriju kako šehidu priliči.
Krenuše da ga svlače. Sve skinuše, ali čarape ne mogu. Zalepile se za noge.
„Šejtanska posla. Znao sam da se ovo dobro neće završit“, mumlao je Mula Rami trljajući bradu.
Čarape što ih je Stanuša suzama zalivala, na kojim je četiri S izvezla, sa nogu ne mogu.
„Pa, da ga u čarapama sahranimo?“
„Ne može. Ko je još čuo da se muslimani u čarapama sahranjuju?“
Probaše da ih iseku, opet isto. Komadi mesa otpadaju.
Kako da ga u čarapama sahrane? Još na njima četiri S izvezeno.
O čudu sva čaršija šapće.
A došli svi sarajevski žicari. Krimosi svih fela. Zelene beretke. „Ševe“. Vojnici Juke Prazine.
Ludo je hrabar Zijo bio. Čeka se dženaza.
A dženaza nikako da krene kroz šeher Sarajevo.
„Govorio sam mu: Zijo, ne čini to, Zijo...“, plače mu otac, dimnjačar, kojeg je poznavalo svo Sarajevo.
Presudi Juka Prazina:
„I nije živio kao musliman. Nosite ga u Kazane i bacite među vlašku krmad.“
Komentari
