Život
25.08.2022. 09:10
Život
03.11.2022. 21:40
Nebojša Jevrić
Kolumna
Urbane legende: "Tajanstvena bolest je nestala"
"Ko okupan mrtvac dočekujem zoru,
na oblak me penje četnik na motoru."
A. J. Mariokov
Ja sam rodom iz sela kraj Doboja. Sirotinja.
Roditelji su mi otišli na rad u Švajcarsku.
Bio sam dobar đak i upisao sam mašinstvo u Novom Sadu. Prve tri godine sam lako završio. Na četvrtoj sam se zaljubio.
Moji su mi slali po šeststo franaka.
Zašto se ne preseliš kod nas da ne plaćaš stan.
I ja sam se preselio.
Ali više nisam plaćao samo stan, već i sve ostalo. Bili su ljuta sirotinja. Izdržavao sam i nju i majku i sestru. Plaćao sve račune.
Prestao sam da polažem ispite. Nisam je se mogao nasititi.
Tek mnogo kasnije sam se setio da su svaki razgovor o meni prekidale kad bih ušao u sobu.
Na ljeto smo sa studentskim vizama otišli u Švajcarsku.
Zaradio sam sedamnaest hiljada franaka i vratili se. Imam dara za motore. Nema toga što ne mogu rastaviti i sastaviti. Gazda me pošteno plaćao. Ona nije morala da radi.
Kad sam otišao do banke, na računu je bilo samo dvesta franaka.
Bio sam zgranut.
Zar si zaboravio da si mi dao ovlašćenje na račun.
Smejala se.
Otvarala je kofere i pokazivala mi najskuplju garderobu, parfeme, nakit koji je kupovala dok sam ja radio dvanaest sati u garaži.
Život
12.10.2022. 21:10
"Ne verujem u štampane pare, odavno kupujem zlato"
Kupio sam kartu za Doboj i otišao u napušteno selo, u napuštenu kuću.
Sve je bilo zaraslo u korov i kupine.
Sve sam iskrčio. Posekao sam i četiri stabla trešanja koje su bile posađene uz kuću.
Nijesu se prozori od njih mogli otvoriti.
Preživeo sam nekoliko meseci ližući rane prve ljubavi.
A onda sam sa novcem koji su mi roditelji poslali otišao za Švajcarsku.
U proleće sam se razboleo. Strašno razboleo.
Roditelji su sav novac dali na moje lečenje. Svu ušteđevinu.
Imao sam četiri operacije. Bio sam non-stop na morfijumu. Ništa nije bilo kako valja. Ni dvanaestopalačno crevo, ni pankreas.
Život
29.10.2022. 22:15
Urbane legende: "Vraćali su se u Beograd puni opijuma"
Odlučio sam da odem u selo i tamo umrem. Ne govoreći nikom ništa, seo sam na voz.
U selu je sem mene živio moj daljni rođak koji je došao da me vidi.
"Nisi trebao da sečeš trešnje.“
"Zašto.“
"Četvoro je dece pod njima sahranjeno. Djedu se nisu držala deca. Umirala su na porođaju ili nekrštena.“
Kad umre nekršteno dete, stavi se u tkanicu i sahrani pod kalemljenom voćkom.
Sahranjena su bila pod tim trešnjama.
Sutradan sam krenuo na Ostrog.
Bolovi su uminuli.
"Moraš pješke od Donjeg do Gornjeg manastira“, rekao je šofer.
Na kolenima ću.
Nije trebalo to da kažem.
Kaluđerskom stazom sam krenuo ka ćivotu.
Prešao sam pet stepenika i pao na kolena.
I tako deset puta.
Pantalone su mi bile pocepane, a noge krvave.
Posle molitve uzeo sam svete vodice i krenuo nazad.
Bio je jun.
Stigao sam u selo.
Iz panjeva su izbile mladice. I na njima po nekoliko pupoljaka. Zalio sam ih vodom sa Ostroga.
Tajanstvena bolest je nestala.
Bilo je to pre dvadeset godina. Od tada nisam bradu brijao.
Došao sam motorom iz Švajcarske, priča mi Dragan Brada dok se na motoru vozimo po miholjskom letu oko Bokokotorskog zaliva. Ima lice dečaka i dve rupice na obrazu. Dugu sedu bradu koja mu leprša na vetru.
Komentari
