USVAJANJE U SRBIJI: Deca koja najduže ostaju nevidljiva

U trenutku kada se u Srbiji sve češće govori o "krizi porodice", jedna tiha, ali uporna statistika prolazi skoro neprimećeno – broj usvojene dece iz godine u godinu opada. I to u zemlji u kojoj stotine mališana odrastaju bez roditeljskog staranja, dok istovremeno na usvajanje čeka znatno veći broj potencijalnih usvojitelja. Kako je moguće da se ova dva broja ne susretnu? Da li je problem u zakonu, u proceduri, u očekivanjima odraslih ili u duboko ukorenjenim društvenim predrasudama?

Početkom 2026. godine pitanje usvajanja dece u Srbiji ponovo se nameće kao tema koja zahteva sveobuhvatan odgovor. Podaci iz poslednje decenije pokazuju jasan pad broja usvojene dece u Srbiji. Prema dostupnim informacijama najviše dece iz sistema socijalne zaštite dobilo je nove roditelje 2014. godine, skoro 200 mališana. 

Međutim, poslednjih godina taj broj se skoro prepolovio. Tokom 2023. godine usvojeno 62 dece, 2024. godine usvojeno je svega 54, a prošle godine 60 dece. Podaci pokazuju i da je u ovom moment dvadeset troje dece na uzajamnom prilagođavanju u usvojiteljskim porodicama, a 150 ih čeka na usvajanje. 

O drastičnom padu usvojenja u poslednjih pet godina govorio je nedavno Dragan Vulević za RTS. 

"Do 2018. godine prosečno je usvojeno oko 120 dece i negde oko 15 do 20 dece išlo je na takozvano inostrano usvojenje gde se uglavnom usvajaju deca sa ozbiljnim zdravstvenim i razvojnim problemima", rekao je Vulović.

Istovremeno, statistika od 2018. do 2022. godine pokazuje da je najveći broj dece bez roditeljskog staranja bio zabeležen 2019. godine, a da je taj broj potom opadao. Među decom koja se nalaze u sistemu socijalne zaštite, svake godine je najviše onih školskog uzrasta, između pet i 12 godina, što dodatno utiče na njihove šanse za usvajanje. Ovo je posebno važno jer istraživanja iz inostranstva govore da se deca iznad 10 godina teže prilagođavaju na nove porodice zato što su neka njihova iskustva već uobličena i ona ta iskustva donose u usvojiteljske porodice.

Na prvi pogled čini se da Srbija nema problem sa brojem potencijalnih usvojitelja. Prema podacima iz Ministarstva za brigu o porodici, skoro 800 parova prijavilo se za usvajanje. Mnogo je više potencijalnih roditelja, ali ipak ne nađu sva deca novi dom.
Vulević je objasnio da je među njima 49 odsto dece sa ozbiljnim zdravstvenim ili razvojnim problemima ili genetskim opterećenjima koja na neki način, kako kaže, koče usvojitelje da se prihvate postupka usvajanja.

"Oni u okviru pripreme i utvrđivanja opšte podobnosti prolaze određenu obuku, kako je ja zovem školu za buduće usvojitelje, nakon koje se izjašnjavaju o poželjnim karakteristikama deteta koje žele da usvoje – to su uglavnom karakteristike da je dete niskog kalendarskog uzrasta, da je zdravo i da nema određenih genetskih opterećenja i u nekom određenom broju da nije romske populacije", objašnjava Vulević.

Stručnjaci upozoravaju da ne postoji jedan jedini razlog za pad broja usvajanja. Reč je o spletu administrativnih prepreka, emocionalnih barijera, društvenih predrasuda i sistemskih slabosti.

Jedan od ključnih razloga jeste razlika između očekivanja potencijalnih usvojitelja u pogledu karakteristika dece – zdravstvenog i intelektualnog statusa, starosti, pola, etničke i religijske pripadnosti – i realnih karakteristika dece koja čekaju na usvojenje. Iako je broj potencijalnih usvojitelja dvostruko veći od broja dece u sistemu, njihova očekivanja često ne odgovaraju realnosti.

Mada stručnjaci ukazuju na razliku između očekivanja potencijalnih usvojitelja i stvarnih karakteristika dece, postoji i druga strana priče. Ona se ne tiče želja usvojitelja, već samog sistema koji na početku procesa ne pruža adekvatnu podršku i ne informiše dovoljno. Zbog ovih nedostataka, mnogi kandidati ne dobijaju realnu sliku o tome kakva deca su zaista dostupna za usvajanje i kolike su njihove šanse da dobiju dete koje odgovara njihovim očekivanjima. Kao rezultat, ljudi ulaze u dugotrajan i često frustrirajući proces u kojem stalno menjaju kriterijume i uslove, da bi na kraju bili okrivljeni da su previše izbirljivi i to uprkos činjenici da im sistem nikada nije pružio potrebnu pripremu i podršku.

Postupak usvajanja u Srbiji zakonski je jasno definisan Porodičnim zakonom. Kada god govore o ovoj temi, stručnjaci su saglasni da bi usvojitelji pre pokretanja procedure trebalo sebi da postave pitanje šta je njihova motivacija za ulazak u taj proces, da li imaju neka ograničenja i šta su spremni da prihvate.

Kandidati prvo podnose pismeni zahtev Centru za socijalni rad koji ih dalje vodi kroz proceduru. Nakon toga sledi prikupljanje obimne dokumentacije, dokaza o zdravstvenom stanju, zaposlenju, materijalnim uslovima, kao i potvrda da nisu osuđivani.
Sledi procena podobnosti, koja po zakonu treba da traje šest meseci, ali u praksi često traje znatno duže. Nakon toga, odobreni kandidati upisuju se u Jedinstveni registar usvojenja, prolaze obavezne programe obuke, a zatim ulaze u fazu čekanja i eventualnog povezivanja sa detetom. 

Kako bi se ispunio najbolji interes deteta, procedura za usvajanje je zakonski regulisan proces koji se obavlja pod nadzorom Centra za socijalni rad i zaključuje sudskom odlukom. Uslovi za usvajanje dece odnose se podjednako na usvojitelja i usvojenika te je neophodno da svi zakonom propisani kriterijumi budu ispunjeni pre zaključenja postupka usvojenja.

Zakon propisuje da razlika u godinama između usvojitelja i deteta ne bi trebalo da bude veća od 45 godina, osim u izuzetnim slučajevima uz posebnu saglasnost. Prema zakonu Republike Srbije, dete se može usvojiti najranije sa navršena tri meseca života, a najkasnije do navršenih 18 godina. Ukoliko usvojenik ima navršenih 10 godina, potrebno je uzeti njegovu saglasnost prilikom procesa usvojenja. Takođe, usvojitelj ne može biti lice koje je krivično osuđeno prema krivičnim delima: protiv porodice i braka; protiv polne slobode; protiv života i tela. Lice koje je potpuno ili delimično lišeno roditeljskih prava ili poslovne sposobnosti. Lice čija bolest može štetno uticati na usvojenika.

Porodičnim zakonom Republike Srbije iz 2005. godine moguće je jedino potpuno usvojenje, za razliku od prethodnog perioda kada je bilo moguće i nepotpuno usvojenje. Potpunim usvojenjem deteta se stiče punopravni porodični odnos između usvojitelja i usvojenika, identičan biološkom odnosu. Usvojitelj raspolaže potpunim roditeljskim pravima prema usvojeniku, dok se usvojenik upisuje u matičnu knjigu kao rođeno dete i polaže potpuna prava za nasledstvo. Usvojitelj ima pravo samostalno promeniti ime i prezime usvojenika, osim kada usvojenik navrši 10 godina, u tom slučaju potrebna je i njegova saglasnost.

Ipak, između onoga što zakon propisuje i onoga što ljudi u praksi prolaze, često se otvara veliki prostor neizvesnosti, dilema i nedoumica. U tom međuprostoru, koji formalni sistem ne uspeva uvek da pokrije, značajnu ulogu preuzimaju organizacije i inicijative koje se bave pružanjem dodatne podrške budućim usvojiteljima. Tu značajnu ulogu igra Savetovalište za usvajanje čiji je osnovni cilj pružanje edukativne, informativne, psihološke i socijalne podrške svim ljudima koji žele da se usvajanjem deteta ostvare kao roditelji.

Savetovalište za usvajanje okuplja parove i pojedince kojima je potrebna pomoć i podrška u ostvarivanju prava na ovaj vid roditeljstva te pruža savetodavnu i psihološku pomoć. Cilj je da informiše, edukuje, uputi, motiviše i osnaži, ali i da pruži dodatni motiv parovima i pojedincima da rade na ostvarivanju i proširenju porodice. Takođe, Savetovalište za usvajanje jeste mesto koje okuplja ne samo one koji žele da postanu roditelji kroz usvajanje, već i stručnjake za ovu temu iz centara za socijalni rad, kao i psihologe, i time daje dodatne mogućnosti svima kojima je usvajanje jedini ili željeni put do ostvarivanja roditeljstva. 

Stručnjaci ističu da je ključno da potencijalni usvojitelji sebi na vreme postave pitanja – zašto žele dete, koje su njihove granice i koliko su spremni da prihvate neizvesnost. Mnogi ljudi u proces ulaze iscrpljeni višegodišnjim pokušajima medicinski potpomognute oplodnje, što ih u trenutku ulaska u sistem čini manje "vidljivim" i psihološki ranjivijim.

Iako se retko dešava, ima i onih koji tokom postupka odustanu, shvativši da to nije put za koji su spremni. Upravo zato kvalitetna priprema i podrška pre, tokom i nakon usvajanja ostaju presudni.

Pad broja usvajanja dece u Srbiji nije samo statistički podatak, to je pokazatelj raskoraka između sistema, društva i stvarnih potreba dece bez roditeljskog staranja. Dok zakon postavlja jasna pravila, praksa pokazuje da procedura često traje dugo, očekivanja odraslih ostaju rigidna, a deca koja najduže čekaju ostaju najmanje "poželjna".

Usvajanje dece u Srbiji ne bi smelo da ostane tema koja se otvara tek kada statistika postane alarmantna. Reč je o pitanju koje zahteva kontinuiranu javnu pažnju, otvorenu raspravu i spremnost da se preispitaju i procedure i društveni stavovi. Samo ako se o usvajanju bude govorilo češće, otvorenije i bez tabuizacije, moguće je stvoriti sistem u kojem će se potrebe dece i mogućnosti porodica zaista susresti.