Vesti
30.06.2021. 06:00
Đoko Kesić

Broz zove Gestapo

Enigma Mustafa Golubić

Retro kriminalac
Izvor: Shutterstock

Nova saznanja nesumnjivo ukazuju da je Josip Broz Tito denuncirao Mustafu Golubića Gestapou i tako trasirao svoj istorijski put. Mustafa Golubić je u njemu video sitnog, ali inteligentnog karijeristu, spletkaroša koji će preko mrtvih drugova i prijatelja stići do cilja.

Pre ravno osamdeset godina, u Dvorskom (danas Pionirskom) parku 29. jula 1941. streljan je Mustafa Golubić, verovatno najveći obaveštajac prve polovine 20. veka. Njegova biografija, kao i mnoge iz tog miljea, neverovatna je i jednako iznenađujuće neistražena i neispričana.

Upravo iz tih razloga izuzetno me je obradovala vest koju mi saopštava naš poznati istoričar i akademik Slavenko Terzić, da je došao u posed dosijea Kominterne o Mustafi Golubiću. Najzad, kažem gospodinu Terziću – otkrićemo ko je denuncirao Mustafu Golubića Gestapou 6–7. juna 1941. koji ga je kao poslednjeg amatera pokupio na adresi Mirijevski put broj 97.

Pretrčao sam preko dosijea, tek treba da ga proučim, ali moje dijagonalno čitanje tih dokumenata kaže da ta velika svetska tajna u njima nije razrešena. Ako nema u dokumentima Kominterne, sigurno ima u arhivima NKVD-а“, objašnjava Terzić. Mustafa je očigledno uhvaćen na spavanju, što nikako ne odgovara reputaciji agenta Kominterne, najpoznatijeg likvidatora i Staljinovog ličnog prijatelja. On je zatečen, denuncirao ga je neko sa imenom, što je Mustafu baš iznenadilo.

U novom Ekspresovom istraživanju i potrazi za ključnom tajnom – ko je Gestapou potkazao Mustafu Golubića – sve sumnje vode ka Josipu Brozu. U dokumentima koje je „Ekspres“ objavio pre više od dve godine stoji da je Mustafa Golubić pokušao da ubije Josipa Broza Tita ispred ulaza zgrade kod Liona gde je „najveći sin naših naroda i narodnosti“ tada stanovao, a čuvao ga je tada, iz nerazjašnjenih razloga, Gestapo. Mustafa Golubić promašio je metu, njegovi saborci tvrde da mu se tako nešto zaista retko događalo.

Lukavi Josip Broz je svakako znao da se Mustafa Golubić tada nalazio u Beogradu. Nije svakako znao po kom zadatku, ali je strahovao da ga je Staljin poslao da likvidira baš njega. Golubićev pokušaj njegove likvidacije sve mu je razjasnio. Zbog toga je, tvrde njegovi i Mustafini saborci iz Kominterne, on organizovao denuncijaciju Mustafe Gestapou, koji je uhapšen dva dana kasnije.

U nekim svedočenjima, Golubića je po Brozovom nalogu Gestapou prijavio Ivan Stevo Krajačić, takođe ubica Kominterne, te da je prilikom hapšenja u kući Mustafinog stanodavca Višnjića poginula njegova ćerka?! Ruski obaveštajni izvori takođe tvrde da je Golubića potkazao Josip Broz. Boris Ponomarjev u knjizi „Mustafa Golubić – Staljinov ubica“ tvrdi da ga je „druknuo“ Milovan Đilas po Brozovom nalogu.

Pomnije analize cele priče imaju važne dve činjenice: posle rata i Brozove transformacije iz metalostrugara u maršala, o Mustafi Golubiću za njegovog života u javnom govoru ni reči. I drugo, posle streljanja Golubića 29. jula 1941. sistematski su likvidirani svi članovi dela njegovog „Crvenog kamernog orkestra“ koji je u ime svetske komunističke revolucije pokrivao Jugoslaviju i ceo Balkan, sa sedištem u Beču. O tome svedoče Brozovi i Mustafini saborci u knjizi Đurice Labovića „Tajne misije Mustafe Golubića“.

Prihvatiti Mustafu Golubića isključivo kao likvidatora, piše u Labovićevoj knjizi, apsolutno je pogrešno.

„U svoje vreme on je intenzivno radio na razbijanju jugoslovenske državne strukture, na podsticanju i organizovanju borbe u oblasti unutrašnje politike s ciljem narušavanja jedinstva i čvrstine zemlje... On je radio za interese NKVD-a i Izvršnog komiteta Komunističke internacionale u Jugoslaviji i van nje...“

Biografija Mustafe Golubića, trećeg deteta sitnog trgovca Muhameda Golubića iz Stoca, nikako ne pripada ljudima. Razumeti da je on samo pucač Komunističke internacionale je apsolutno pogrešno. Mustafa Golubić je od detinjstva bio čovek izuzetne bistrine, bio je patriota, borac protiv ropstva, borac za ujedinjenje svih jugoslovenskih naroda u jednu državu. Zbog toga pristupa organizaciji „Mlada Bosna“, jedan je od praktičnih kreatora akcije u kojoj je ubijen nadvojvoda Franc Ferdinand, pridružuje se zaverenicima „Crne ruke“ koju je oformio oficir kraljevske vojske Dragutin Dimitrijević Apis s ciljem da ubiju kralja Aleksandra Obrenovića koji je bio „austrijska prodana duša“.

Patriota Golubić kao dobrovoljac učestvuje u dva balkanska rata i u Prvom svetskom ratu. U obračunu sa „crnorukcima“ u strahu za sopstveni život, regent Aleksandar Karađorđević organizuje montirani „Solunski proces“, u kojem Mustafa Golubić biva osuđen na godinu dana zatvora... Posle toga počinje Mustafina internacionalna karijera, a pre toga u Beogradu pristao je da sarađuje sa ruskom službom „Ohrana“. Na ovim prostorima, koliko se zna, učestvovao je u tri istorijska događaja: u atentatu na prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, u 27- martovskom prevratu 1941. i iste godine u miniranju „Smederevske barutane“ gde je živote izgubilo oko 2500 mahom nevinih ljudi.

Njegovu biografiju, verujem, najbolje ilustruje podatak da je nosio oko 260 pasoša sa različitim imenima, pa je verovatno na saslušanju u Gestapou u Beogradu početkom juna 1941. rekao pravu istinu: „Toliko sam imena promenio tako da sam ponekad zaboravljao svoje pravo ime.“

Mustafa Golubić
Izvor: WikipediaMustafa Golubić

Ali vratimo se enigmi – ko je izdao Mustafu Golubića, ko je Gestapou dojavio pouzdane podatke o njegovom prebivalištu u Beogradu? Da li je Mustafu stigla zla kob koju je početkom okupacije u Beogradu gledao sa prezrenjem, „zla kob nečuvenog sistema uzajamnog denunciranja okupatorskih saradnika“? I, naravno, kakvu je ulogu u svemu tome imao Tito?

Rodoljub Čolaković, istaknuti član KPJ i poslenik Kominterne, najpre objašnjava kakva je ličnost bio Mustafa Golubić.

„On je bio ličnost snažne individualnosti i velike selektivne moći. Umeo je da proceni čoveka i nasluti kakvu opasnost može da doživi od njega. Ali evo kako sam ga upoznao, o čemu i pišem u mojoj knjizi ’Kazivanje o jednom pokolenju’. Najpre sam preko moje zemljakinje Zore Nikolić Voronceve upoznao Labuda Kusovca, Cetinjanina koji je kao advokatski pripravnik i član KPJ radio u aparatu ’Crvene sindikalne internacionale’. Kod čoveka koji, kad mu Kusovac reče ko sam, ustade i čvrsto me zagrli i poljubi. Pitao sam: ’Ko si ti?’ On je ćutao i posmatrao me smešeći se. ’To je Mustafa Golubić, za prijatelje Mujke’, reče Kusovac.

To je bilo dovoljno jer mi je o Mustafi mnogo pričao Salomon Levi, koji je sa njim radio u Beču... Posle sam često odlazio u hotel ’Luks’ gde je on živeo. Pričali smo o svemu, ali sećam se njegove savršeno precizne opservacije o Hitleru. ’Sad kusamo ono što smo sami skuvali, a kusaćemo dugo sve do novog rata... Ništa bez rata za koji se Krup i društvo spremaju, a Hitlera guraju ispred sebe kao trubača...’ Nedugo posle kod Mustafe sam upoznao i Nikolu Kovačevića, našeg starog partijskog druga iz Crne Gore, tada izaslanika Kominterne u SAD...“

Ono što je važno, Golubić se uvek interesovao i pratio razvoj komunističkog pokreta u Jugoslaviji i neposredno u hotelu „Luks“ gde su živeli svi partijski funkcioneri iz celog sveta, pa i Jugosloveni. Gledao je jednom prilikom za stolom Josipa Broza, Edvarda Kardelja i grupu jugoslovenskih komunista. Reče mu natmuren „čuvaj se da te ovi maheri ne uvuku u neke svoje kombinacije“. Pitao sam: „Koji?“ „Pa ovi naši koji se utrkuju pred Staljinom i Dimitrovom ko će dobiti koju poziciju.“

„...Mustafa u stvari nije bio zadovoljan nijednim susretom i razgovorom sa J. B. Titom, Edvardom Kardeljem, Žarkom Veselinovim i Vlajkom Begovićem. On je bio upućen kako se u Kominterni poveravaju mandati za sastav nekog nacionalnog rukovodstva, posebno partije kao što je bila jugoslovenska. Po pravilu svi su imali po nekog moćnika, a Josip Broz je savršeno dobro stajao sa Georgi Dimitrovom.“

„O Titu, to mogu otvoreno da kažem, imao je negativno mišljenje“, kaže u kasnijem susretu u Parizu 1934. godine. „Gde su nestali svi njihovi drugovi i saborci? Gde je Sima Marković, gde je Gorkić, Vojo i Radomir Vujović, general Kralj, gde su nestali svi saradnici Kominterne iz Jugoslavije? Ko će sebi da pripiše sve zasluge što je KPJ opstala? Pa, naravno, Valter i Kardelj, dva denuncijanta i spletkaroša. Naročito Valter.“

Jelisaveta Mančić, prijateljica Mustafe Golubića, svedočila je o Mustafinoj ulozi u plimi koja je uzela beogradsku akademsku zajednicu posle Oktobarske revolucije, gde je formirano više revolucionarnih studentskih klubova poput „Udruženja studenata marksista“. Kolika je uloga Mustafe Golubića, može se videti po tome da u to vreme predstoji stvaranje SKOJ-a. Stvoreno je snažno uporište na Beogradskom i Zagrebačkom univerzitetu u osnivanju „Kluba studenata marksista“ na ovim univerzitetima, kaže Jelisaveta Mančić.

U razgovoru sa Ivanom Vejvodom otkrivamo važnost profesora fizike Čede Popovića, Mustafinog ličnog pratioca, koji je zajedno sa njim stradao u Beogradu. O tome govori dr Dušan Kusovac. „Mustafa i Čeda su za mene bila dva čudovišta, dva neustrašiva čoveka koji su svakim danom radila po nešto. Čas su imali sastanke sa Dragišom Vasićem, pa sa republikancem Jašom Prodanovićem. Ni Stjepan Radić nije bio lišen značajnih veza sa Mustafom Golubićem i Čedom Popovićem.“

Avdo Humo, predratni komunista, priča o svom susretu sa Mustafom Golubićem. „Mustafa i Čeda, posle bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. stigli su u Sarajevo. Mustafa je tvrdio da će Hitler uskoro napasti Sovjetski Savez i u tome treba tražiti jedino zrnce nade, pošto otpora fašizmu nema bez Crvene armije… Prilikom tog našeg susreta Mustafa je od mene tražio šest sigurnih ljudi koji bi mu se odmah stavili na raspolaganje. Rekao sam mu da ljude mogu da odaberem, ali naravno ne na svoju ruku. ’Mislim da grešiš!’, iznenadio me je. ’Niti sumnjam ja u tebe ni ti u mene.’ ’Ipak, Mujke, dozvolićeš da se sa nekim konsultujem’, odgovorio sam. Zakazali smo sledeći sastanak kad je trebalo da mu odgovorim. Kurirskom vezom istog dana kontaktirao sam Josipa Broza u Zagrebu. Tito je odgovorio: ’Za sada ne preduzimajte ništa. Ja ovih dana putujem za Beograd, pa ćemo videti šta treba preduzeti i o čemu se radi…’“

U zakazano vreme Mustafa Golubić nije došao na sastanak.

Rodoljub Čolaković priča o sukobima u vrhu KPJ 1937. godine. Broz je smenio čitavu garnituru u vrhu partije i postavio svoje ljude. Mustafa Golubić čekao je direktivu da to ispita, ali Moskva nije nalazila za shodno da to od njega traži.

Posle aprilskog sastanka 1937. koji je održan na Titovu inicijativu (Gorkić, Čolaković, Kusovac i Kardelj) odlučeno je da Tito i Čolaković izvrše pregled blagajne CK SKJ. Tada su se sreli Mustafa i Tito. Rastali su se bez ikakvog razgovora.

U knjizi „Tajne misije Mustafe Golubića“ citiraju se razgovori sa Momom Markovićem, Srđanom Pricom, diplomatom, i Vojom Nikolićem, narodnim herojem i načelnikom fonda CK SKJ Komunistička internacionala. Oni navode da je Mustafin povratak u zemlju i njegov obaveštajni centar bio moćan oslonac NKVD-a u Beogradu. Posle martovskog prevrata Mustafa generalu Simoviću i ministru inostranih poslova Momčilu Ninčiću obezbeđuje kontakte sa Moskvom. Nepunih devet dana kasnije usledio je Hitlerov napad na Jugoslaviju, posle kojeg je Beograd postao jedan od najznačajnijih centara na Balkanu gde je na površinu isplivala borba nemačkih obaveštajnih službi sa sovjetskim i britanskim.

Gestapo u to vreme nije znao gde je Mustafa Golubić. Verovali su da se on vratio u Moskvu, ali nisu odbacivali mogućnost da se tu nalazi jak obaveštajni centar NKVD-a. U Beogradu u to vreme radila su tri centra NKVD-a. Prvim je rukovodio Mustafa Golubić, drugi je postojao od povratka njegovog šefa Blagoja Neškovića iz Španije, a trećim je rukovodio novinar Miloš Brašić (Džon).

U senci ovih strahovitih ratnih stradanja tajno se razbuktavao sukob Tito–Mustafa onako kako to dva iskusna obaveštajna stručnjaka čine jedan drugom. Za Mustafu Tito je bio karijerista, spletkaroš koji je podmetanjima uništavao sve suparnike oko sebe. Kao takav nije dostojan pozicije generalnog sekretara KPJ.

S druge strane, Broz nije podnosio Mustafu, a tek u svojoj blizini, i jednako mu je bio drag Josip Kopinič, takođe obaveštajac Kominterne… (Kopinič je inače bio neverovatna kontroverza, on je živeo povremeno u Pavelićevoj NDH, imao njegovu naklonost, a inače je imao privatni avion kojim je sam pilotirao.) Mustafa je iza leđa imao Staljina, neprikosnovenu obaveštajnu karijeru i čin generala Crvene armije. Tito je uživao podršku Dimitrova i nemali broj članova CK KPJ.

Ali Tito je imao urođen gen opstanka, bio je prepreden, iskusan i spreman na sve. Bio je doslovce čovek bez skrupula, imao je u slučaju Golubića Gestapo kao saveznika.

Pre nego je naredio da se potkaže Golubić, Tito je spremao teren za obračun ne samo sa Mustafom nego i sa celom njegovom ekipom. Februara 1938. piše Vilhelmu Piku, visokom funkcioneru Kominterne, da je Labud Kusovac nepouzdan, loš karakter i lažov. Za Ivana Srebrenjaka piše da je „potpuno neispravan za akcije, u njega nemamo poverenja“… Ispisao je apsolutno sve negativne opservacije i iskazao nepoverenje za Mustafine ljude (Arhiva CK KPJ, fond KI 1938/11).

Golubić je znao za ove Brozove marifetluke, superiorno i sa prezrenjem ih odbacio. U međuvremenu njegov „crveni kamerni orkestar“ je radio. Saznali su da Ludvig Šreder, general Hitlerove armije, svake nedelje najmanje dva puta dolazi na Zemunski aerodrom da pilotira „meseršmitom“. Mustafa i Čeda Prodanović angažovali su Janka Flogela i dali mu instrukcije kako da napravi diverziju. Janko je pomešao pesak i šećer, sipao smesu u rezervoar „meseršmita“. General Šreder je uzleteo avionom i kad je postigao dovoljnu visinu, motor se ugasio i razbio se o brdo na Bežaniji.

Malo je tajni koje nisu pročitane, pa i ova enigma ko je Gestapou denuncirao Mustafu Golubića? Neki radoznali agenti Udbe otkrili su da je kod jednog sovjetskog agenta (zvao se Despotović), koji je ubijen na granici sa Mađarskom prilikom pokušaja bekstva iz Jugoslavije, nađeno ime Jelice ili Jelisavete M. Agenti su se setili da Jelica ili Jelisaveta može biti ona poznata prijateljica Mustafe Golubića.

U tajnom skrovištu Udbe otkrili su da se radi o Mitru Despotoviću, iskusnom agentu NKVD-a i generalu Crvene armije. Poznavao se sa Golubićem. Posle rata, u vreme IB-a, Broz ga je poslao na Goli otok. Kad je odrobijao svoje, vratio se u Beograd. U dosijeu Udbe našli su papir na kojem je pisalo da je „Mitar Despotović tajnim kanalom preko Rumunije poslao poseban izveštaj o ’Slučaju Golubić’“. U tom izveštaju piše da je „Despotović optužio rukovodstvo KPJ da je namerno provalilo Golubića jer je strahovalo da on može biti lični egzekutor J. V. Staljina“.

„Posle povratka sa Golog otoka“, svedoči Jelisaveta Mančić, „Mitar Despotović je došao kod mene u Dobrinjsku 9, posle utvrđene lozinke, zatražio celu Mustafinu dokumentaciju, šifru i radio-stanicu. Dala sam mu sve što je tražio, a otkrio je onoliko koliko mu je bilo potrebno. Ostavio mi je samo ono što sam vam ranije pokazala i rekao ’ako se ovi iz Udbe ikada pojave, daj im o sukobu Tito–Staljin to i reci da ništa drugo nisi imala niti znala…’“

Doktor Vladimir Dedijer raspolaže informacijom, koju je najavio da će štampati u trećem tomu „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“, a Rodoljub Čolaković, član Politbiroa CK KPJ u vreme Milana Gorkića, ostavio je veoma zanimljiva kazivanja, posle smenjivanja Gorkića. Čolaković je to navodno pohranio kod nekog pisca s molbom da bude publikovano kada vreme bude pogodno za to... Čolaković je tvrdio poverljivim prijateljima da mu je Mustafa u poverenju, prilikom posete Sarajevu aprila 1941, rekao „Tito neće dugo trajati, mora biti smenjen“.

U okupiranom Beogradu saradnici Mustafe Golubića i on sam nisu održavali nikakve veze sa Titom, Rankovićem, Đilasom niti sa bilo kojim članom Politbiroa CK KPJ. Mustafa i Pavle Popović Crni su ipak saznali da je Ranković dva dana posle kapitulacije Jugoslavije po Titovom naređenju otišao u Zagreb gde je tri meseca obavljao dužnost sekretara CK KP Hrvatske.

U to vreme, svedoči Moma Marković, „povezujući se sa tom grupom Jugoslovena – sovjetskih obaveštajaca, da li iz ubeđenja ili ohrabreni sovjetskim NKVD-om, ti komunisti su zaoštravali odnose u Partiji... Oni su intrigirali protiv generalnog sekretara partije. Posle smo utvrdili da iza njih stoji Mustafa Golubić... Po Đilasovom i Rankovićevom opisu Mustafe Golubića, Tito ih je sa zabrinutošću slušao“.

„Najbolje bi bilo da ga krišom fotografišete“, predložio je.

„Već znam jednoga koji će to obaviti kako treba“, uzvrati Đilas.

„Čudnovato da su mu se neki naši drugovi, bez konsultovanja sa nama, stavili na raspolaganje... Voja Nikolić, Selja Jovanović, Matija Vidaković, braća Kusovac…“, nabraja Ranković.

„Organizuj da što pre dođemo do njegove fotografije“, prekinu ga Tito.

Posle toga Ranković i Đilas „pronađu“ Vasilija Kovačevića Čileta, kao da nisu znali da je on na vezi sa Mustafom, i rekli šta im treba. Nije poznato šta je Čile uradio, ali najverovatnije to nije uradio bez njegovog znanja!? Sutradan je doneo fotografiju: „Mislim da je to taj.“

Čile je, da li slučajno, pitao Rankovića i Đilasa: „Da ga, kojim slučajem, ne planirate za likvidaciju?“

„Taman posla!“, usprotivi se Ranković, a zatim priupita: „Interesantno da nam postavljaš takvo pitanje?“ „Svašta se događa“, slegnu Čile ramenima. „Nećemo sada da pravimo dramu zbog jednog fotosa“, zaključi Đilas i dodade: „Uostalom, znaš da nas dvojica nećemo i tebi podnositi račune.“

Da li je ova fotografija prosleđena sa prijavom Gestapou o adresi Mirijevski put 97? Gde stanuje opasni komunistički terorista Mustafa Golubić? Nije isključeno, Broz nije imao dilemu da Mustafu treba eliminisati, makar uz pomoć Gestapoa.

Mustafa Golubić uhapšen je u noći između 6. i 7. juna, ispitivan, mučen, nijedna koska mu nije ostala cela. Streljan je u sedećem položaju 29. jula.

Gde je Mustafa pogrešio? On je jednostavno prevideo da je u glavi još pre desetak godina imao jasnu karakternu sliku Josipa Broza: inteligentni spletkaroš, potkazivač u partijskim krugovima, podmetanjima eliminisao je sve konkurente oko sebe…

Jednostavno, prevideo je da se Broz uz partijsku hijerarhiju verao baš tim oružjem: denuncijacijom. Zatražio je ilegalno „malu uslugu Gestapoa“ i otišao u istoriju.

Baš porazno čudesno.
 

Mučenje i prebijanje Mustafe Golubića
 
Po svedočenju novinara Brane Mesarevića i dr Ljubomira Živkovića, oficiri Gestapoa su potpuno unakazili Golubića. Tabani i prsti na nogama rasečeni, sa velikim krvnim podlivima. Noge od kolena nadole modre, isečene i izbodene. Doktor Živković, koji je bio službeno u zatvoru gde je mučen Golubić, svedoči da su ga oficiri Gestapoa, vezanog sa stolicu, nije mogao da stoji a kamoli da hoda, nosili u stolici na saslušanje u centralu Gestapoa i vraćali u ćeliju. Mustafa je bio iznenađen kad je u zatvoru video dr Živkovića, koji je bio član njegovog obaveštajnog centra. „Glava mu je i tada radila, nekako mi je kroz povređena usta rekao da uprkos svemu nikoga od drugova nije odao.“ Doktor Živković priča da je tu sreo nemačkog vojnog lekara, inače njegovog poznanika sa studija, delili su sobu jedno vreme u Beču. Taj lekar ga je spasao, uzeo ga za svog pomoćnika, inače bi bio streljan sa ostalima.
Taj lekar za Mustafu mi je rekao da se radi o velikom nemačkom protivniku koji je zapanjio sve svoje islednike izdržljivošću i uopšte herojskim držanjem. Svoje svedočenje dr Živković završava opisom: „Glava mu je umotana gazom, rane na jagodicama zjape, krv se zgrušala oko njih. Donja usna raskrojena, oči mutne, prosedi pramenovi kose na slepoočnicama slepljeni od znoja i krvi…“ „U ćeliji poslednje noći, šmrktao je i kao za sebe ponavljao ’Neka ubiju!... neka rade šta hoće i neka se po stoti put uvere da Mujke i Čeda nisu mačji kašalj…’ Ponavljao je i reči ’Šta uradiše od nas dvojice, majku im izdajničku jebem!’“, svedoči dr Živković.
 

 

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Blaženo neznanje
Tajne službe

Tajne službe

05.05.2021. 16:05

Blaženo neznanje

Srbi su opijeni moćima tajnih službi, podigli su ih na mitski nivo, zbog čega, ne bi umeli da objasne. Ali svejedno, službe su moćnije od bilo koje vere i uživaju u svojim strahovima.
Close
Vremenska prognoza
mist
10°C
27.11.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve