Zašto nam šetnja pomaže da razmišljamo?

Zašto nam šetnja pomaže da razmišljamo?

Shutterstock


U božićnom izdanju časopisa Vogue iz 1969. godine Vladimir Nabokov ponudio je nekoliko saveta za podučavanje “Uliksa” Džejmsa Džojsa: “Umesto da uvećavaju pretenciozne gluposti Homera, instruktori bi trebalo da pripreme mape Dablina sa Blumovim i Stivenovim ispreplitanim itinerarima..”

Nekoliko decenija kasnije profesor engleskog jezika s koledža u Bostonu po imenu Džozef Nagent i njegove kolege sastavili su zapaženu Google mapu koja korak po korak senči Stivena Dedalusa i Leopolda Bluma. Takve mape pojašnjavaju koliko ovi romani zavise od znatiželjne veze uma i stopala.

Još od doba peripatetičkih grčkih filozofa, mnogi drugi pisci otkrili su duboku, intuitivnu vezu između hodanja, razmišljanja i pisanja. “Koliko je uzalud sesti da pišeš kad nisi ustao da živiš!”, napisao je Henri Dejvid Toreu u svom časopisu.

foto: Shutterstock

foto: Shutterstock

“Mislim da u trenutku kada se moje noge počnu kretati, moje misli počinju da teku.”

Tomas DeKuinci je izračunao da je Vilijam Vurdsvort – čija je poezija ispunjena planinama, šumama i putevima – tokom života prošao čak sto osamdeset hiljada milja, što u proseku iznosi šest i po milja dnevno počevši od pete godine života. Šta je to tako posebno u hodu što ga čini tako podložnim razmišljanju i pisanju?

Odgovor počinje promenama u našoj hemiji. Kada idemo u šetnju, srce brže pumpa, krvi i kiseonik više cirkulišu ne samo do mišića, već do svih organa – uključujući i mozak. Mnogi eksperimenti su pokazali da nakon ili tokom vežbanja, čak i vrlo blagog napora, ljudi bolje rade na testovima pamćenja i pažnje. Redovno hodanje takođe promoviše nove veze između moždanih ćelija, sprečava uobičajeno isušivanje moždanog tkiva koje dolazi s godinama, povećava volumen hipokampusa (moždane regije ključne za pamćenje) i povećava nivo molekula koji oboje stimulišu rast novih neurona i prenose poruke između njih.

Način na koji se pokrećemo naša tela dodatno menja prirodu naših misli i obrnuto. Psiholozi koji su se specijalizovali za muziku za vežbanje kvantifikovali su ono što mnogi od nas već znaju: slušanje pesama sa visokim tempom motivira nas da brže trčimo, a što se brže krećemo, brže preferiramo našu muziku. Isto tako, kada vozači čuju glasnu, brzu muziku, nesvesno stiskaju malo jače papučicu gasa. Kada šetamo, tempo naših stopala prirodno varira našim raspoloženjem i ritmom našeg unutrašnjeg govora; u isto vreme, možemo aktivno menjati tempo svojih misli tako što namerno brže hodamo ili usporavamo.

Pročitajte još: Društvena izolacija povećava rizik od moždanog i srčanog udara

Pošto ne moramo mnogo pažnje da posvećujemo činu hodanja, naša pažnja je slobodna da luta – da prekriva svet pred nama paradom slika iz pozorišta uma. Upravo je to mentalno stanje koje studije povezuju sa inovativnim idejama. Ranije ove godine, Marili Opezo i Daniel Švarc iz Stanforda su objavili ono što je verovatno prvi set studija koje direktno mere način na koji hodanje menja kreativnost u ovom trenutku. Ideju za studije dobili su tokom šetnje.

U nizu od četiri eksperimenta, Opezo i Švarc su zamolili sto sedamdeset i šest studenata koledža da završe različite testove kreativnog razmišljanja dok sede, hodaju ili love kroz Stanford kampus. Na primer, u jednom testu dobrovoljci su morali da pronađu netipične primene za svakodnevne predmete, kao što su dugme ili guma. U proseku su učenici smišljali između četiri i šest novih namena za objekte dok su hodali, nego dok su sedeli.

Mala, ali rastuća kolekcija studija sugeriše da provođenje vremena na zelenim površinama – vrtovima, parkovima, šumama – može da podmladi mentalne resurse koje čovekovo okruženje iscrpljuje. Psiholozi su naučili da je pažnja ograničen resurs koji u toku dana neprestano “otiče”. Prepuna raskrsnica pešaka, automobila i bilborda – privlači našu pažnju. Suprotno tome, prolazak pored ribnjaka u parku omogućava našem umu da se ležerno kreće od jednog senzornog iskustva do drugog, od šuštanja vode do šuštanja trske. Ipak, gradske šetnje verovatno nude jedinstvene prednosti umu. Šetnja gradom pruža neposredniju stimulaciju – veći izbor senzacija sa kojima se um igra.

Ali, ako smo već na ivici preterane stimulacije, umjesto toga možemo se okrenuti prirodi. Možda se najdublji odnos između hodanja, razmišljanja i pisanja otkriva na kraju šetnje, za stolom. Tamo postaje očigledno da su pisanje i hodanje izuzetno slični podvizi, jednaki delovi fizički i mentalni. Kada odaberemo put kroz grad ili šumu, naš mozak mora istražiti okolno okruženje, sastaviti mentalnu mapu sveta, smestiti se napred i prevesti taj plan u niz koraka. Isto tako, pisanje primorava mozak da pregleda svoj pejzaž, zacrta tok kroz taj mentalni teren i prepiše rezultirajući trag misli vodeći rukama. Hodanje organizuje svet oko nas; pisanje organizuje naše misli. Konačno, mape poput one koju je Nabokov nacrtao su rekurzivne: to su karte karata.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar