KOLUMNA, VIDOSAV STEVANOVIĆ: Susret s novim vođom Slobom i njegov broj telefona

Ako se ne javim, mračni dečak iz Požarevca će shvatiti poruku i naljutiće se. Pred njegovim vratima čekaju stotine ljudi, hiljade sanjaju da ga vide, da ga dodirnu, a tamo neki sumnjivi pisac odbija da dođe. Dragiša mi je pričao da nikada nije sreo veće zlopamtilo od njega, sveti se ljudima koji su ga nečim povredili još u osnovnoj školi

Dodela NIN-ove nagrade Voji Čolanoviću, dobrom piscu i dobrom čoveku, u Domu armije, prvi put u tom oficirskom carstvu u kom vladaju naredba i poslušnost.

Samo pre godinu dana meni je dodeljena u Klubu "Politike" za roman "Testament", u tesnom, zagušljivom i srdačnom sastajalištu novinara i pisaca, poluboema i polugrađana. Promena mesta valjda treba da obeleži novi duh koji je odskora zavladao u prestonici Jugoslavije, koja je naglo postala centar Srpstva: čvrstinu, odlučnost, ratničko raspoloženje, nepopustljivost, spremnost na svađu.

Ima više ljudi nego ikada, lica koja ranije nisam viđao, čudnih spodoba kojima nije mesto na literarnim promocijama. Svi su uznemireni, užurbani, nervozni, čini se da nešto čekaju, došaptavaju se. Najzad iz nekoliko uhvaćenih reči shvatam o čemu se radi. Oni su znali nešto što ja nisam: pored nagrade, sledi još jedna promocija u javnosti. Nimalo književna, ali poduprta književnicima.

Slobin telefon i odlazak bez pozdrava

Praćen svitom političara i telohranitelja, dolazi predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Slobodan Milošević, pobednik na Osmoj sednici pre četiri meseca, budući predsednik republike, novi lider, vođa, nada svih slojeva beogradske čaršije. Dočekuje ga žagor obožavanja, svi se tiskaju prema njemu. Ali njemu je nemoguće prići, krug saradnika pojačan je krugom telohranitelja.

Već ga čuvaju? Ili se on, znajući gde i s kim živi, unapred čuva?

Ako se ne javim, mračni dečak iz Požarevca će shvatiti poruku i naljutiće se. Pred njegovim vratima čekaju stotine ljudi, hiljade sanjaju da ga vide, da ga dodirnu, milioni se spremaju da mu prepuste svoju sudbinu, a tamo neki sumnjivi pisac odbija da dođe. Dragiša mi je pričao da nikada nije sreo veće zlopamtilo od njega, sveti se ljudima koji su ga nečim povredili još u osnovnoj školi.

Slobodan napušta svitu i prilazi mi, rukuje se sa mnom. "Imaš li ti moj broj telefona?" "Imam, razume se." "Zašto se onda ne javljaš?" "Javiću se, svakako ću se javiti." Ne dopada mi se spremnost mog glasa da se složi s njim.

Novi veliki čovek okreće leđa i odlazi, bez pozdrava. Više nema potrebe da kaže ni "dobar dan" ni "doviđenja".

Desetine ruku pružaju se prema meni, imam utisak da svi hoće da se rukuju, i oni koji su pre nekoliko minuta okretali glave, nisu znali da li sam u nemilosti, sada pretpostavljaju da nisam, možda ću uzleteti i smestiti se pored novog sunca. Tiskaju se da dodirnu ruku koju je dodirnula Njegova. Mnoge vlažne oči gledaju me sa zavišću, slične očima pasa koje gazda nije pomilovao. Mrze, zavide i prete, istovremeno obožavaju i nude se. (Gde je Bule? Ovo je prilika da uživa i da se podsmeva. "Ti imaš Slobin telefon. Ja ga nemam. Budi drug, daj mi ga. I preporuči me." U ovoj masi samo dvojica imaju smisao za paradoks i razumevanje ludosti: moj ludi drug i ja.)

PROČITAJTE JOŠ:
KRVAVA ISTORIJA TAJNE POLICIJE (1.DEO): Kako su Leka i Krcun u Titovo ime štitili narod od neprijatelja
SREMSKI FRONT, POLEMIKA: Najveća ratna pobeda ili nepotrebna klanica u trenutku kada je rat već bio završen?

Svestan sam da je ovaj čovek koga ne podnosim možda moja jedina zaštita od njih, od čaršije kojoj sam se toliko puta podsmevao, izazivao je i vređao, od besa malih koji grickaju sitne privilegije i čekaju nebranjenu žrtvu - i istovremeno kraj svega što sam voleo i želeo. Siguran sam da je i on svestan toga i da se, prilazeći mi, poigravao mojim strahom i nemoći, izazivao me da ih pokažem.

Eto, vrata su otvorena, mogu postati njegov saradnik i sledbenik. Mogu li i smem li biti nešto drugo? Mogu, ali onda će biti prepušten nemilosti čaršije, mržnji promašenih umetnika - i možda nekom novom "incidentu na parkingu".

Vođa iz Požarevca čeka da se javim

Napustio sam tu gungulu i otišao kući ulicama kojima svakog dana prolazim. Tek u liftu sam primetio da se ne sećam da li sam nekog sreo u Makedonskoj i u Lole Ribara. Kao da sam hodao kroz grad u kome nikoga nema, slep među slepima.

Marija kaže: "To je ponuda da mu se priključiš. No, to je i Judin poljubac. Na tom licu bez bora i tragova godina nema ničeg ljudskog. Ni muškog, ako pitaš ženu u meni. Nešto će se ružno desiti." Marija je optimista. Kad sluti nešto loše, onda će se to sigurno i desiti. No, ja ne mogu znati šta će biti. To javno rukovanje pred gomilom znači otvorenu ponudu. Priključi nam se. Pridruži svoj glas našem horu koji slavi dve stvari: naciju i vođu. Vođu pre svega. "Našeg Slobu", "Srbiju-Slobodiju", potom: on je veći i važniji od moje zemlje koja postaje njegova mada su kosti mojih predaka ugrađene u njene temelje.

Šta ako neću? Šta ako ne mogu? Kako stvari sada stoje, biće zlo po mene i moje.
Ako se ne javim, mračni dečak iz Požarevca će shvatiti poruku i naljutiće se. Pred njegovim vratima čekaju stotine ljudi, hiljade sanjaju da ga vide, da ga dodirnu, milioni se spremaju da mu prepuste svoju sudbinu, a tamo neki sumnjiv pisac, navodno uspešan direktor izdavačkog preduzeća (da je to bar fabrika sa desetinama hiljada zaposlenih koji mogu klicati) odbija da dođe. Dragiša mi je pričao da nikada nije sreo veće zlopamtilo od njega, sveti se ljudima koji su ga nečim povredili još u osnovnoj školi.

"Šta misliš o Drakuli kao temi, Marija?" kažem. "Prepusti gluposti Buletu. I zamoli ga da se ne javlja nekoliko puta na dan. Neću da razgovaram s njim. Ma o čemu pričali, on nekako završi Slobodanom."

(Iz knjige Vidosava Stevanovića "Dnevnik samoće", Sl. glasnik, Beograd 2010)

PROČITAJTE JOŠ:
PRAVA ISTINA O OTPISANIMA (DRUGI DEO): Kako su četnički Prle i Tihi ubili Nedićevog šefa kabineta
LONDONSKI MIR I STVARANJE ALBANIJE: Kako smo zapravo počeli da se mrzimo sa Albancima
SRPSKI POGLED NA BLAJBURG: Zašto odmazdu komunista ne treba pravdati osvetom za Jasenovacdocument.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);