INTERVJU FILIP ČOLOVIĆ: Ne vidimo umetnost zbog površnosti

Kad umetnik nađe dobru priču, da li da napiše knjigu ili da snimi film? I kako svoj trenutak istine podeliti sa publikom? Filip Čolović godinama stvara između tih dilema. Ne pokušava da ih razreši, ali se ne odriče ni dobrih priča, ni želje da ih podeli. Sve drugo je pitanje suštine. Forma je nevažna. Crni talas je uvek inspiracija.

Prvi put je jedan Vaš film na Festu, ali ovo nije Vaš prvi igrani film o značajnim ličnostima.

"Jeste, svi ti filmovi rađeni su u produkciji Radio-televizije Srbije i uvek naglašavam da je to zapravo i obaveza javnog servisa. Neko će da pomisli da je ovo film o Andriću, ali to definitivno nije film o Andriću, ovo je film o jednom trenutku 1941. godine, o jednoj dramatičnoj situaciji u kojoj se Andrić našao. Meni je žao što takvih filmova nema više, jer ljudi vole te filmove. Oni su ukorenjeni negde u faktografiji, što znači da su pomalo i edukativni, s tim što umetnici dozvoljavaju sebi da malo dodamo tu nečeg dramatičnog i da malo izmaštamo, ali zapravo svi ti likovi koji se pojavljuju u ovom filmu su zaista postojali i situacija je zaista bila takva, a mi smo domaštali samo njihov neki život u tih mesec i po dana."

To je jedan specifičan splet okolnosti, jedan intimni trenutak Andrića o kome se iz poštovanja nije puno govorilo tokom njegovog života, a Vi ste izabrali baš taj trenutak da progovorite o Andriću na jedan drugačiji način, baš kao što ste izabrali i jedno drugačije vreme iz života Milunke Savić kada ste pravili film o njoj. Da li mislite da publika više voli drugačiji pogled na živote tih ljudi ili su nam draže istorijske činjenice?

"Mi smo skloni kao narod da i dalje gledamo film kao istinu, ali zapadna kinematografija je davno raskrstila sa tim pitanjem, i njihovi biografski filmovi su uvek pomalo romantizovani. Kad god Holivudu ponestaje nekih ideja, oni iskopaju biografiju nekog poznatog, bez obzira na to da li je to neki kantri pevač ili astronaut. Ali, naravno, oni dozvoljavaju sebi tu vrstu umetničke slobode koja bi trebalo i nama da se dopusti. Meni kao autoru je jako važan taj trenutak. Kad je reč o filmu o Andriću, pomogli su mi pisci, u ovom slučaju Vule Žulić, koji je izabrao trenutak koji ne govori o Andriću kao književniku koji dobija Nobelovu nagradu, što svi znamo. Možda ne znaju svi da je on bio i poslanik u Berlinu, da je upoznao Hitlera, da je učestvovao u tim događajima koji su bili jako dramatični i teški. Žulić je uspeo tu da ubaci i jednu ljubavnu priču koja je jako intrigantna, koja jeste pratila Andrića za života, ali se o tome nije puno pričalo. I ja sam ubeđen da ljudi i danas kada pričaju o Andriću vide jednog odmerenog, hladnog, distanciranog čoveka, što verovatno i jeste bio.

Foto: Oksana Skendžić

Međutim, oni zaboravljaju da je taj čovek imao dramatičan, život, od svojih revolucionarnih dana boravka u zatvoru, upoznavanja sa Hitlerom. Naš film govori o "zlatnom kavezu", odnosno o zatvoru koji je u stvari bio taj lepi hotel. Ali ljudi koji su u tom trenutku bili u njemu nisu smeli da izađu, nisu mogli da imaju slobodu kretanja, a s druge strane su gledali Švajcarsku, zemlju u koju su svi oni želeli da odu. I tu je najveći Andrićev poraz, jer su svi oni zbog dešavanja u Jugoslaviji, dolaska Nemaca, Pavelića u Hrvatskoj, želeli da odu u Švajcarsku. Oni nisu pušteni u Švajcarsku, bili su vraćeni u Beograd i većina tih ljudi je doživela tragične sudbine. Znamo da se nakon tih događaja Andrić zatvorio svojom voljom, isključio iz javnog života i da je do kraja pisao neka svoja najveća dela. Zbog toga sam u film učitao upravo taj trenutak, taj razlog zbog koga se on kasnije zatvorio. Publika koja je videla film na Festu odlično je reagovala, a biće prikazan 14. marta na RTS."

Povezane vesti - INTERVJU OLIVIJE ASAJAS: “Osinja mreža” ili priča o kubanskoj petorci

Malopre ste rekli da je jedan od zadataka RTS-a da pravi ovakve filmove, a Vi ste, između ostalog, radili za naučni i obrazovni program RTS, koji nažalost poslednjih dvadesetak godina ne doživljava onu popularnost koju je nekada imao. Da li mislite da krivica delimično leži u neinteresovanju publike ili u nedovoljnom kvalitetu onoga što sada čini taj program?

"Mislim da krivicu treba tražiti na obe strane, prvo, ljudi će gledati ono što im bude ponuđeno u nekim terminima kojim su im bliski, a na televiziji, nažalost, ti programi nemaju tu vrstu popularnosti. I ne samo ti programi, već, recimo, i dečji program. To su programi koji imaju velike mogućnosti, ali, nažalost, ne bivaju toliko primećeni. Znači deo krivice je do publike koju možda nismo mi edukovali kako treba, a deo je i do RTS-a koji bi morao da se potrudi da taj program dobije veći prostor."

S druge strane, nakon višegodišnjeg, da ne kažem višedecenijskog gledanja repriza serijskog programa, mi sada imamo baš puno novih serija, mnogo se snima na radost glumaca i reditelja, ali veći deo publike sve to ocenjuje kao veoma površno.

"Pa i ja moram da se složim s tim, kvantitet nije podigao kvalitet. Ali način snimanja serija tome doprinosi jer mi smo upali u jedan, kako bih rekao, kapitalistički model, s neba pa u rebra što bi se reklo, jer ova vrsta serija koje se kod nas sad snimaju, na Zapadu su snimane davno. Tu mislim i na sitkome. Snimanje na brzinu je uvek opasnost da mnogo toga bude kuso i ne dovoljno dobro. Mnogi smatraju da srpski film, a i kinematografija generalno, pate od nedostatka scenarija, i moram da priznam da je i to delimično tačno, prevashodno zato što pisci nisu dovoljno cenjeni. Zaista mislim da pisci kod nas nisu cenjeni i da im se ne daje dovoljno šansi. Da im se ne daje mogućnost da neki svoj talenat ostvare i većina tih ljudi koji imaju neki kvalitet odlaze u neke druge profesije i odustaju od pisanja. Lakše nađete odličnog glumca reditelja, čak i direktora fotografije, nego pisca. A to što je napisano je temelj onoga na čemu se gradi ta velika građevina."

Foto Oksana Skendzic

Vi ste se našli tu negde između kamere i knjige. Objavili ste pet knjiga, snimili puno dokumentarnih filmova, među kojima su mnogi bili i nagrađeni, potpisali igrane filmove, serije. Jeste li Vi reditelj koji piše u slikama ili pisac koji posmatra svet kroz kameru?

"Mnogi ljudi kojima sam se ja divio na filmu bili su pisci, Živojin Pavlović, Goran Marković, nije retkost da reditelj bude pisac i mislim čak da je to negde i potrebno ako govorimo o onoj pravoj filmskoj umetnosti i kvalitetnoj književnosti. Verujem da reditelj mora da ima određeni književni talenat kako bi taj scenario u krajnjoj liniji uobličio, ako ništa drugo. Odvajam te dve, uslovno rečeno discipline. Nikada nisam te stvari pomešao. Nešto što sam napisao kao knjigu nisam imao potrebe da prebacim u film, niti nešto što sam pisao za ekran da negde na neki način postane knjiga. Poslednja knjiga koju sam objavio u izdanju "Geopoetika" jeste "Razbrajalica za Andreasa Sama"."

Povezane vesti - INTERVJU MLADEN ĐORĐEVIĆ: Izgubljeni u iluzijama

Kako se taj pogled pisca očitava na scenarije i na sve ono što sada vidimo u srpskom filmu u poslednjih 20 ili 30 godina? Umemo li da napišemo scenario za nekog Oskara?

"Učestvovao sam u nekim konkursnim komisijama Filmskog centra, imao sam priliku da pročitam mnogo scenarija i ne želim da budem previše strog, niti na to imam pravo. Snimiti film u zemlji Srbiji je mukotrpan posao za koji uvek treba prvo čoveku čestitati, zahvaliti mu se na tome pa onda eventualno izneti neke zamerke. S druge strane, ne smemo amnestirati ni same autore. Spomenuli ste površnost koja se vidi u serijama, ali nažalost i u filmovima. Nema više onih ozbiljnih autora, ljude koji imaju taj neki svoj autorski pečat, svoj pogled na svet. Pogotovo kod mladih generacija se svodi na formu, čak i kod talentovanih reditelja. Težimo da nešto bude efektno, atraktivno, a malo se bavimo sadržinom i onim šta mi želimo da kažemo tim filmom, odnosno šta želimo da pokažemo. Sadržaj je nekako u drugom planu i to je ono što mi se ne dopada, jer naša zemlja zapravo vrvi od tih dobrih priča. To je oduvek bila inspiracija za umetnika i za književnost i za film i nemojte da zaboravite da je naš crni talas nastao je upravo i iz tog nekog osećanja bespomoćnosti, bezizlaznosti. Ali, nažalost, sada nemamo dovoljno autora koji bi se na taj način pozabavili tim temama."

I otišli iz centra Beograda malo dalje.

"I to je, nažalost, tačno. Evo, sad je film "Otac" Srdana Golubovića izašao iz Beograda. Moramo da gajimo takve autore. Ali mi to ne činimo koliko bi trebalo i kako bi trebalo."

Foto Oksana Skendzic

Mi ih ne gajimo previše, ni autore dokumentarnih filmova, oni su nekako samonikli, a imamo odlične dokumentarce.

"Imamo odlične dokumentarne filmove i koristim priliku da najavim da će na "Beodoksu" biti prikazan i moj dokumentarni film "Potreba za mržnjom". Međutim, moram kažem da je dokumentarni film lakše snimiti, jer, za početak, on manje košta. Za te filmove je strašno važan entuzijazam, jer autor zahvaljujući novim tehnologijama može bukvalno sam da snimi film. Ta vrsta iskrene priče može da prođe sa svim tim tehničkim manjkavostima, što igrani film ne bi podneo. Dokumentarni film sve to može da prevaziđe i ja moram da kažem da sam zadovoljniji dokumentarnim filmom nego igranim filmom."

Povezane vesti - Zašto je važan "Otac"

Da se na trenutak vratimo na Vas kao pisca, "Razbrajalica za Andreasa Sama" je zapravo omaž Danilu Kišu o čijem životu takođe veoma malo znamo. Ako njegovu biografiju uporedimo sa Vašim filmom o Ivi Andriću, koji je to trenutak o Kišu koji biste izabrali da osvetlite?

"Prvo moram da kažem da je Kiš bio veliki fan Andrića, pisao je o Andriću kao o jednom grandioznom piscu i ja sam u romanu "Razbrajalica za Andreas Sama" iskoristio to što je Danilo Kiš pisao o svom porodičnom ciklusu o sebi kao Andreasu Samu, on to nije ni krio jer je otac Eduard kao što je Andreasu otac Eduard i Danijelu je otac Eduard, tako da on nije mnogo krio da je to zapravo on, a opet je negde pomerio tog Andreasa, promenio mu i horoskopski znak, što znači da to nije on. Ali to je meni bila toliko jedna divna igra, poslao sam Andreasa Sama u Pariz gde umire njegov prijatelj iz detinjstva, veliki književnik. Nigde ne spomenem ime Danila Kiša, ali svima je jasno da je to Danilo. Susret sa tim svojim alter egom bio je trenutak koji sam ja odabrao i on je meni bio u tom smislu najfascinantniji. Cela ta njegova, istorija, drama njegove porodice, njegova književnosti, priča o identitetu, o životu i smrti, bila mi je izazov da se ispriča na taj način. Bilo je teško pričati o Kišu jer je Kiš u međuvremenu postao simbol na neki način kao i Andrić sa svojim oreolom jedinog našeg dobitnika Nobelove nagrade. Jer i Kiš je imao svoj oreol. Oreol izuzetnog čoveka, a koji je imao jako tešku sudbinu i kao dete i kao pisac, a opet je sve to nosio vrlo dostojanstveno. Kada mu je bilo svega preko glave, odlučio je da ode za Francusku i napusti sve ovo. I o Andriću i o Kišu je toliko toga napisano, ljudi su se bavili njihovim delima, doktorirali na tim temama. Ali uvek ostane nešto nedorečeno."

A da se Vi možda ipak predomislite i snimite film o Kišu?

"Možda u nekom trenutku, za sada sam svoju ambiciju sveo na ovu knjigu i jako sam ponosan na to. Nažalost, književnost sama po sebi nema tu snagu koju je nekad imala. Često se i ja zapitam što to ljudi u stvari čitaju i zašto, jer toliko toga je tako daleko od književnosti. Nažalost, današnje vreme, i sad se vraćam na početak razgovora, veoma je površno i ljudi nemaju vremena za takvu vrstu intelektualnog angažmana."