INTERVJU MLADEN ĐORĐEVIĆ: Izgubljeni u iluzijama

INTERVJU MLADEN ĐORĐEVIĆ: Izgubljeni u iluzijama

foto Oksana Skendzic


Da je slikar, njegova platna bi verovatno bila crno-bela, ali pošto je reditelj, njegovi filmovi su vrlo kritična slika Srbije. Mladen Đorđević je dosledan u svom stavu da pravi filmove koji neumoljivo razotkrivaju stvarnost. Publika će na ovogodišnjem Festu videti još jednu priču o ljudima čija svakodnevica je u stalnom sukobu sa onim što žele i što dobijaju.

“Sumrak u bečkom haustoru” je priča o gastarbajterima i večitoj dilemi gde je bolje? Da li filmom šaljete poruku nama ovde ili njima tamo?

“Film je demistifikacija slike o gastarbajterima koju ljudi obično imaju. Većina ih doživljava kao ljude koji u inostranstvu uzimaju velike pare i onda se pod stare dane vraćaju da ovde žive od inostrane penzije. Naravno, dok rade u Austriji ili Nemačkoj, grade velike kuće u Srbiji. Međutim, film nudi potpuno drugačiju sliku i otvara pitanje zašto ti ljudi uopšte odlaze u Austriju. Moram da naglasim da je Beč specifična priča jer zbog blizine to nije ista priča kao sa gastarbajterima u Americi, Kanadi ili Australiji. Ljudi sa ovih prostora koji rade u Beču često dolaze u rodni kraj i upravo ta blizina stvara problem jer se oni ne integrišu u austrijsko društvo, a vremenom se otuđuju od života u zavičaju.

Oni bivaju rastrzani između tuđine i zavičaja u nekom međuprostoru, limbu, uvek na putu. Klemens fon Meternih, ministar spoljnih poslova Austrije u prvoj polovini 19. veka, koji je bio ključna figura Austrougarske, rekao je da Balkan počinje odmah iza zidina Beča, a naši gastarbajteri vole da kažu da Balkan počinje odmah u Beču i da su u pravu, jer sad kad idete ulicama Beča, više ćete čuti jezike sa prostora bivše Jugoslavije nego nemački. Beč je specifična priča, imamo tu sliku o velikim kućama, to jeste bila realnost sedamdesetih, osamdesetih, ali sada se tamo mnogo teže živi, mnogo su manje plate i onda sam ja razmišljao da su to ljudi koji beže sami od sebe i zato odlaze negde drugde. Siguran sam da bi i ovde mogli da žive kao što žive tamo u Austriji, ništa gore, ali očigledno oni beže sami od sebe, kao tragaju za srećom, kao da su navikli da ne žive u sreći, kao da im prija ta melanholija, ta nostalgija za zavičajem, kao da neće da je se liše. O ovoj temi sam počeo da razmišljam zahvaljujući Darku Markovu, koji je uradio monodramu po svom romanu. Njegova priča mi je pomogla da uđem u taj svet i odredim interesovanja.”

foto Oksana Skendzic

foto Oksana Skendzic

Film ste snimali četiri godine na relaciji Beč- Beograd, na neki način i Vi ste bili gastarbajter. Da li iskustva tih ljudi koji su otišli sedamdesetih godina utiču na ljude koji sada dolaze ili je samo najbitnije otići iz Srbije?

“Paralelno smo snimali i film i seriju od 12 epizoda koja će biti emitovana na RTS, dosta vremena sam proveo sa njima i čini mi se da su oni zarobljeni u nekom vremenu, sedamdesetih, osamdesetih godina i početka devedesetih. Oseća se da su zadržali tu kulturu i što se tiče muzike koju slušaju, možda čak i načina na koji se oblače. Ti stariji gastarbajteri se sigurno sećaju tih boljih vremena za njih, kraj šezdesetih i sedamdesetih i osamdesetih, ali nisu oni ti koji održavaju tu iluziju zbog kojih ovi naši odlaze u Austriju. Oni odlaze jer misle da će naći posao, da će im biti bolje, ali ja nikad nisam razmišljao da živim tamo napolju, ne želim sad nešto da propagiram, ti ljudi bolje znaju da li treba da odu ili ne odu, ali mislim da tu ima malo bežanja od sebe, jer za tu pravu sreću nije obavezan novac. Mislim da mnoge stvari mogu i ovde da se naprave uprkos tome koliko deluje da je teško i komplikovano.”

Povezaen vesti – INTERVJU DANA BUDISAVLJEVIĆ: Priču o Dijani zataškali su komunisti

U filmu se bavite i jednom pojavom koja je deo naše tradicije, ali koju ne volimo da pominjemo, a to je uloga vračare. Čak ste izjavili da Vas njihova uloga u životu gastarbajtera podseća na psihijatra?

“Tako je. Mislim da je ono što je za čoveka sa Zapada psihijatar, ovde su vračare koje rade isti posao, ali mislim da ni vračare ni psihijatri ne rešavaju problem nego čine ljude funkcionalnim šrafom u okviru društva i omogućavaju im da sutra ustanu i odu na posao. Teško da mogu zaista da pomognu čoveku da bude suštinski srećan, možda na vrlo kratke staze, ali suštinski srećan u to sumnjam. Kad sam krenuo da istražujem temu gastarbajtera, nisam znao da će tri glavna junaka mog filma biti vezana za jednu vračaru, da će posećivati jednu istu vračaru i meni je bilo zanimljivo i čitao sam o vračarama u romanu Darka Markova “Sumrak u bečkom haustoru”, koji mi je i bio uvod u taj svet gastarbajtera, naročito u drugom delu romana gde se on više bavi njima. Bilo mi je interesantno kako su te vračare vrlo važne u njihovim životima i kako se za svaki važniji životni korak konsultuju sa vračarama. U tome sam video neki pokušaj da se daleko od kuće uspostavi neki kontakt sa zavičajem, sa tradicijom, jer su i te vračare iz njihovih krajeva. Čak je postojalo neko simpatično prkošenje dostignućima civilizacije Zapada, jer Beč je grad koji je raskošan, sa najvećim budžetom za kulturu u Evropi, a ispod te raskoši se kriju ti autsajderi koji odlaze kod vračare da im pomogne. Ima tu nekog prkošenja tim civilizacijskim dostignućima koja meni deluju autsajderski i odmetnički.”

U jednoj sceni ste i prikazali njihovu magiju.

“Bilo je različitih vradžbina, neke će gledaoci moći da vide u seriji, a neke u filmu. Imamo to “salivanje strave” koje je opisao još Dragoslav Mihailović u “Petrijinom vencu” i koje se može često videti u istočnoj Srbiji. Naravno, tu je onda bajanje medom, bosiljkom, gledanje u karte, ima jedan ritual za koji ljudi ne znaju, nema ga u filmu, ima ga u seriji. Jedan od glavnih junaka je imao problema, nije mogao da ima odnose sa suprugom i ja sam ga snimao kako odlazi van Beča, na jednu raskrsnicu, izlaze iz kola, vračara vadi pištolj, on širi noge nasred raskrsnice i puca mu između nogu da otera demone kako bi on mogao da ima normalan seksualni život.”

Kažete da Vi niste nikada pomišljali da radite na nekim drugim prostorima, kako vidite iskorak srpskog filma na strano tržište, kakve šanse imaju naši glumci i reditelji?

“U tom smislu film ima prednost jer, ako su filmovi dobri, onda se oni oslanjaju na vrednost pokretne slike koja je univerzalno razumljiva. Samim tim filmovi imaju prednost, mogu lakše da dođu do internacionalne publike, nemaju tu barijeru verbalnog jezika. Naši filmovi često pređu lokal, pređu granicu i znače nešto na festivalima. Mislim da će u budućnosti biti sve bolji, iako je velika konkurencija, mnogo se filmova pravi i mi još nemamo dovoljno novca za filmove. Ali sa nekim koprodukcijama može da se napravi bar evropski relevantan film.”

Mnogi smatraju da strana publika naš film doživljava kao neku orijentalnu destinaciju, da su posebno osetljivi na takozvano balkansko nasilje?

“Bavio sam se temom nasilja, ta tema mi nije strana, ne zato što to mene očekuje neka zapadna publika, već zato što mi je bila interesantna. Određena očekivanja Zapada od srpske kinematografije kao jedna utvrđena slika koju nije lako srušiti, postoji. Zapravo, postoji priča o Balkanu kao nečem što je podrum Evrope, gde preovlađuje tanatos, postoji i slika o Istoku koji je bio dugo vremena pod Otomanskom imperijom, to jeste i jedan kliše koji je teško razbiti, ali ja verujem da toj publici na Zapadu odgovara da vide kako neko znatno lošije živi od njih i to hrani njihov ego, to možda malo potiskuje želju tih ljudi tamo da se pobune da traže veća prava i protiv svojih režima, jer im je rečeno, vidite, kako mnogo lošije može da se živi. Ta slika o Balkanu na kome vlada tanatos a ne eros služi Zapadu, to teško može da se sruši, moglo bi kada bismo mi postali ravnopravni i u političkom i u svakom drugom smislu sa njima. Da bi se ta slika promenila, mora da se promeni realan odnos snaga.”

foto Oksana Skendzic

foto Oksana Skendzic

I Vaši raniji filmovi “Život i smrt porno-bande” kao i “Made in Serbia” na neki način drugačije su viđenje Srbije. Je l’ to lični beg od komedije i lakih žanrova ili smatrate da je to najrealnija slika Srbije?

“Zapravo, kroz te filmove nisam ni želeo da pravim sliku Srbije već sam hteo da se bavim tim nekim autsajderskim grupama izopštenim iz društva. Ja bih se takvim temama bavio i da živim negde drugde. Našao bih takve ljude i grupe i da živim u Francuskoj ili Americi. Pa pogledajte i Amerika je puna toga. Ali kad bih pravio takav film u Americi, ne bi mi prebacili da pravim antiamerički film, to je razlika. Niko nije rekao Kopoli kad je pravio “Apokalipsu”, Kiminu kad je pravio “Lovca na jelene” ili Hoperu kad je pravio “Goli u sedlu” da su to antiamerički filmovi, tu ipak postoji razlika. Ali kažem, ja ne doživljavam svoje filmove kao sliku Srbije, to je usputna stvar i pitanje uopšte koliko je to slika Srbije, a koliko je moja neka imaginacija i zapravo fantazija i želja da se bavim autsajderskim rupama gde god se one nalazile.”

Povezane vesti – Poslednja pčelarka u trci za Oskara

Koliko ste spremni da promenite svoj umetnički fokus zarad bolje gledanosti ili nego komercijalnog dela?

“Nisam spreman da promenim svoj stil i pogled na film da bih imao više publike. Mislim da ću ostati veran tom crnotalasnom putu, da se tako izrazim, jer to sam ja. Volim malo oštrije filmove koji demistifikuju stvarnost i koji su beskompromisni, a to onda često podrazumeva da su malo crnji. Pitanje je da li uopšte umetnik može da smisli nešto namenski da bi imao široku publiku, to mora da bude spontano, pa ako se desi publika, desi se. Ali, mislim da moji filmovi imaju internacionalnu publiku, jer su prikazivani na festivalima širom sveta i distribuirani u razne zemlje napolju. E sad, kad bismo počeli da sabiramo tu publiku, verovatno bismo došli i do nekog velikog broja.”

Da li mislite da su dokumentarni filmovi koji se u poslednje vreme snimaju u Srbiji kritičniji od igranih?

“Desio se veliki uspon dokumentarnog filma, ima mnogo dobrih dokumentarnih filmova, mislim da ima više jačih dokumentarnih filmova nego igranih. Ali sad dolazimo u vreme kada se briše ta granica između igranog i dokumentarnog, a još je Godar rekao da su najbolji dokumentarni filmovi kao igrani i da su najbolji igrani filmovi kao dokumentarni. Tako da se definitivno briše taj granica. Dokumentarni filmovi nisu ništa manje relevantni od igranih, učestvuju ravnopravno na stranim festivalima sa igranim, u istim selekcijama i zaista je ovde primetan ozbiljan uspon ovog filma kada govorimo o srpskoj kinematografiji.”

Šta zamerate srpskom filmu osim nedovoljne kritičnosti?

“Potrebno je da se više bavi stvarnošću, definitivno. Ali da to radi na način koji nije istočnoevropski kliše. Dobar primer socijalno angažovanog filma je južnokorejski film “Parazit”. Ali to je film koji pristupa temi odnosa bogatih i siromašnih na vrlo kreativan način, izokreće pozicije bogatih i siromašnih, postavlja pitanje ko koga tu zapravo šikanira i zloupotrebljava. Umetnost ipak treba da bude iznad sociopolitičkog angažmana. Umetnost ne treba da bude sluškinja sociopolitičkog angažmana, čak i ako krene da se bavi socijalno-političkim temama mora da bude iznad toga, da to prevaziđe. Filmovi koji su sociopolitički angažovani su dosadni, nekreativni. Svakako bi domaći filmovi trebalo više da se bave stvarnošću na kreativni način koji nije šematiziran. Oko nas ima zaista toliko zanimljivih priča o kojima bi trebalo snimiti filmove, a i to je opet zamka da se ne upadne u dnevnopolitički angažman, toga se isto treba plašiti i kloniti.”

Foto: Oksana Skendžić

Foto: Oksana Skendžić

Da li mislite da ipak postoji ta diskretna podela na gradsku i provincijski kulturu?

“Postoji podela u smislu da je kao i u svim drugim oblastima najviše toga koncentrisano u Beogradu i to je nešto protiv čega sam. Treba više filmova da se snima van Beograda, više da se bavimo temama van kruga dvojke. To i jeste problem malo savremenih srpskih autora filmskih, možda su ipak malo više ostali u Beogradskoj tvrđavi, da tako kažem. Morali bi malo više da upoznaju Srbiju da bi ti filmovi bili relevantni i interesantni. Dokumentarni film mnogo češće tera mlade autore da se upoznaju sa životom, zato je važan. Ali ta podela na provincijsku i gradsku kulturu je kliše. Jer Šta je sad Beograd? U Beograd dolaze da žive ljudi iz svih krajeva Srbije, to je sad relativizovano. Nema mesta toj podeli na provincijsku i beogradsku.”

Kako je Vaš utisak o domaćim filmovima na ovogodišnjem Festu, gde smo u poređenju sa ostalima?

“Ja sam bio jedan od selektora Festa do pre dve godine. Radio sam programe Granice, Microwave i Trills and hills. Bio sam član odbora Festa, imao sam priliku da ozbiljnije steknem uvid u svetsku kinematografiju i mogu da kažem da smo sve bolji i bolji, ne samo što se tiče dokumentarnog filma, nego i u poređenju sa evropskim i svetskim filmovima. U težoj smo poziciji jer i dalje imamo manje budžete za film, ali ako nastavimo da povećavamo budžete, možemo u narednih desetak godina da dospemo u taj vrh evropske kinematografije. Ono što je značajno za domaći film, to je da se publika vraća domaćem filmu. Imali smo period od 10, 15 godina kada su jako malo bili gledani domaći filmovi, ali onda su krenuli domaći hitovi koji su dovodili u bioskope čak i po milion gledalaca. To je dobro, jer kad se publika navikla opet na domaći film, mogu i neki nekomercijalni filmovi da imaju veću gledanost.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar