INTERVJU OLIVIJE ASAJAS: "Osinja mreža" ili priča o kubanskoj petorci

Reditelj Olivije Asajas u francusko-špansko-belgijskoj koprodukciji "Osinja mreža" govori o nekoliko kubanskih obaveštajaca koji se devedesetih godina predstavljaju kao disidenti. Prikazuju se događaji koji su imali ogroman uticaj na naša razmišljanja o teroru, trgovini drogom i međunarodnim odnosima. Film je prikazan na Filmskom festivalu u Veneciji, a glavne uloge pripale su Penelope Kruz, Gaelu Garsiji Bernalu i Edgaru Ramirezu, a beogradska publika imaće prilike da ga vidi na ovogodišnjem Festu.

Šta je bila Vaša polazna tačka za priču o kubanskoj petorci?

"Rodrigo Tešeira, brazilski producent ovog filma, imao je prava na knjigu i pošto sam ja stvorio Karlosa, kontaktirao je s mojim producentom Karlosom Gilberom u Francuskoj i zamolio ga da mi preda knjigu Fernanda Moraisa „Poslednji vojnici Hladnog rata: Priča o kubanskoj petorci", koji je takođe političar u Brazilu. Pročitao sam knjigu, koja najviše sadrži činjenice, bez mnogo naracije jer pokušava da se izbori sa dosta slojeva jedne kompleksne, dugogodišnje priče. Trebalo mi je dosta vremena da uđem u tu priču, ali me je fascinirala srž priče kubanske petorke i rat između kubanskih izgnanika i Kastrovog režima. Takođe, u knjizi je prikazano dosta originalnih crteža, iz prve ruke, koji su bacili novo svetlo na ta dešavanja. Tu je bila veća priča u pozadini, moderna priča koja nije bila istraživana u filmu, koja povezuje intimno i univerzalno tih individualaca koji su bili upleteni politički i istorijski - nešto što sam već istražio u Karlosu i osetio da bih mogao da odem i korak dalje."

Zašto je Penelope Kruz bila pravi izbor za ulogu?

"Za lik Olge hteo sam glumicu sa dubokim kapacitetom empatije i ona je to i te kako unela u ulogu. Penelope ima dominantno i komandujuće prisustvo na ekranu i neverovatan kapacitet kada je u pitanju povezivanje sa publikom. Bilo je veliko zadovoljstvo raditi sa njom na ovoj ulozi. Ona je jedinstvena i sve kompleksnosti, konflikti i snage Olginog lika bile su vitalne za ovaj film. Svi mi na mnoge načine dugujemo Penelope, jer ovaj film dosta duguje njenom učešću i poverenju u ovaj težak projekat. Uloga je ambiciozna i zahtevna, snimana na Kubi, u minimalnom komforu."

Povezane vesti - INTERVJU MILENA BOŽIĆ: Plašim se da ne postanem rob sujete

Sarađivali ste sa Edgarom Ramirezom koji je glumio Karlosa, zašto je on bio pravi izbor za ulogu Renea Gonzalesa?

"Jedan od razloga zbog kojih sam uopšte i bio zainteresovan za ovaj projekat jeste prilika da ponovo radim sa Edgarom. Otkad smo stvorili lik Karlosa, pre deset godina, ostali smo prijatelji i u kontaktu. Obožavam ga i divim se njegovom radu. Kad god bismo se sastali, pričali bismo o potencijalnim projektima, ali se ništa konkretno nije pojavljivalo, ili bi tajming bio pogrešan. Ali sam znao da je Rene Gonzales odlična uloga za Edgara, ponovno ujedinjenje sa njim, kroz kameru, uvek je bio deo plana. Donosi Reneu mnogo toga što donosi Karlosu - njegovu velikodušnost, strast, njegov intenzitet. Ali, kao što smo često govorili na setu, Rene je anti-Karlos i mislim da je Edgar uneo novu nijansu Reneovim emocijama - njegovu ranjivost i šarm."

Gde Vam je dozvoljeno da snimate na Kubi?

"Dozvolili su nam da snimamo u vojnim bazama, u unutrašnjosti aviona, u nekim od pravih hodnika hotela koji su bili bombardovani - bilo je neverovatno iskustvo imati pristup lokacijama na kojima nijedna filmska ekipa ranije nije kročila. Sve smo uspeli uz pomoć vojske, policije i države. Bilo nam je dozvoljeno da snimamo spoljašnjost Vile Mariste, sedišta kubanske državne bezbednosti, mesta na kom čak ni kubanskim filmskim ekipama nije bilo dozvoljeno da snimaju. Pravljenje filma ovakvog konteksta - prilično kompleksna produkcija koja uključuje dosta aviona, čamaca, oružja i akcionih scena - bilo je izazov i podsetilo me je na snimanje „Karlosa" u Libanu, gde takav film takođe nikada nije bio sniman. Nailazi se na dosta prepreka i prilično je teško jer je sve novo tim ljudima. Svaki dan je bila borba da uopšte počne sa radom. Ali je pomoć kubanskih zvaničnika bila dragocena - nikada ne bismo mogli da snimimo film bez njihove podrške. Takođe govorim i o budžetu, da se drugačije izrazim, kvalitetu izrade."

https://www.youtube.com/watch?v=Lagti27N_g0

Ovo je period iz 90-ih i Fidel Kastro se pojavljuje u isečku iz novina. Opišite ovaj isečak i zašto je bitan za film.

"Malo je teže zato što, koliko god ne bih hteo da budem partizan, sigurno nisam kastroista. Državno uređenje nije demokratsko i dosta osnovnih sloboda se ne poštuju. Ja sam na strani kubanskog naroda i Kubanci su mnogo propatili pod tim režimom. Ali je takođe zemlja koja je bila pod velikim udarom, skoro pola veka, američko-vodenim embargom. Stanovništvo je platilo veliku cenu. Kada sam istraživao film, hteo sam da iskoristim neke isečke iz novina da podržim priču istorijskim činjenicama. Onda sam otkrio jedan zapanjujući intervju Fidela Kastra, koji na jednostavan način objašnjava upravo ono o čemu film govori! Bio sam malo zabrinut da bih mogao da izgledam kao neko ko je za Kastra, jer je u ovom slučaju apsolutno bio u pravu. Ali je bio istinit istorijski trenutak i morao sam da ga iskoristim."

Lik Ane de Armas je još jedan fascinantan lik, koji na neki način ogleda samu Penelope Kruz...

"Hteo sam da napravim špijunski film sa ženom u centru svega, fokusirajući se na parove i međuljudske odnose glavnih likova. Nisam želeo da bude politički film. Više sam hteo da film bude o individuama koje proguta ili slomi politika. Prava životna priča Ane Margarite Martinez je traumatična. Pokušao sam da je napravim življim, zabavnijim likom i Ana de Armas mi je mnogo pomogla, ona ima sjajno prisustvo na ekranu - za mene otkrovenje. Ispoljila je tugu žene koja je izdana, ali je takođe utkala radost, mladost, energiju i naivnost u njen lik. Na kraju je volimo i delimo njenu bol. Ovaj film ne bi imao smisla bez te dve snažne žene koje su u stvari okosnica ove priče, koje su i mene inspirisale da snimim film."

Radili ste i ranije snimke iz vazduha - Megi Ceung je lutala po krovovima u „Irmi Vep", a Žulijet Binoš ispod "Oblaka Sils Marije", ali ništa na ovakvom nivou.

"Nemate predstavu - snimci iz vazduha su bili ludački. Bili smo vrlo uzbuđeni kad smo stigli na Kubu, jer se sve činilo moguće, i na većem nivou nego što smo prvobitno zamislili. Film je rađen sa većim budžetom nego moji nedavni filmovi, ali svakako nije toliko skup kao što izgleda, a sve to zahvaljujući kubanskim lokacijama. Rano smo shvatili da nije bilo turističkih aviona na čitavom ostrvu - morali smo da ih dovedemo, i na kraju smo završili sa „cesnama" preko privatnih američkih kolekcionara, jer se takvi avioni više ne proizvode. Logistika je bila apsurdno komplikovana i radili smo na tome mesecima. Za snimke iz vazduha potrebni su helikopteri, a na Kubi ih nema. Morali smo da se oslonimo na vojsku, koja je jedino imala te velike ruske transportne helikoptere veličine poput nekoliko kamiona. Tako da je sve na kraju ispalo duplo komplikovanije nego što je trebalo u normalnom sticaju okolnosti u kom bi svakako bilo teško izvesti te snimke.

Paradoksalno, sa "migovima" je bilo lakše. Kada sam pisao scenario, sećam se da sam pisao tekst poput „mig 19 poleće" i mislio: "Da li sam skrenuo s uma? Kako će to uspeti da mi prođe?" Međutim, poslednji starinski „migovi" koji i dalje lete su na Kubi. Neverovatno su opasni za letenje, antikvitet iz druge ere. Ali, vojska nam je dala pristup, bilo na zemlji ili u vazduhu. Uzletali su zbog nas i radili preletanja i čak su nam dozvolili da damo kameru kopilotu koji je, prema našim uputstvima, pravio snimke tokom leta. Imali smo pristup i kontrolnom tornju kubanske vazdušne vojne baze. Iz razloga što smo radili sa prilično tesnim budžetom, morao sam da koristim što manje specijalnih efekata. Snimanje aviona i čamaca uzimalo je dramatično mnogo vremena, kao i učenje procesa, dizajniranje snimaka, višestruko redizajniranje, davanje instrukcija pilotu."

Povezane vesti - "MISLIM DA JE TO ZASLUŽIO" Musliu: Napravićemo veliki film o Bekimu Fehmiu

Kakvo je Vaše mišljenje o tome što se na kraju desilo kubanskoj petorci?

"Tužna je to priča, ti momci su imali težak život, nisu bili špijuni poput Džejmsa Bonda. Bili su proleterski špijuni, bez novca, koji su uhapšeni i postali taoci američko-kubanske politike. Smatram da su imali nepravedno suđenje. Nisu imali ništa sa obaranjem "cesne", oni su se samo infiltrirali u organizacije antikastroista koje su bile umešane u, takoreći, rat u senci protiv svoje države, ma ko šta mislio o politici te zemlje. Članovi kubanske petorke koji nisu sarađivali dobili su velike zatvorske kazne. Rene Gonzales je proveo 12 godina u zatvoru, on je postao deo nečeg većeg od sebe. I on i njegova porodica i kolege su jednostavno uništeni."