INTERVJU MARIJANA ORO: Gledati sa one strane ogledala

Marijana Oro pripada najmlađoj generaciji srpskih slikara 21. veka. Njen crtež i akvarel svojim izazovima uvlače posetioce izložbi tako da i posmatrač postaje deo slike, deo ogledala ili površine vode. Ona traga za putevima koji su najteži, kojim niko nije hodao.

Radovi ili slike-ogledala na izložbi „Plima i oseka svetla“ pripadaju filozofskoj i materijalnoj prirodi vode?

„Кada kažem da moji radovi pripadaju filozofskoj i materijalnoj prirodi vode kao što je to na izložbi ’Plima i oseka svetla’ ili ’Onirički lavirint’ ili ’Materija vode i vazduha u ogledalima’ ili pak ’Travelling without moving’, onda želim da naglasim njihovu neuhvatljivu ili varljivu paletu koja zavisi od svetla kome su radovi izloženi. Кada kažem voda, mislim na odnos zamućenog i bistrog ogledala, odnosno odnos crtanog i štampanog dela ogledala kao i protoka svetla, odnosno prozračnih površina koje imitiraju vodenu paru, fatamorganu ili zaleđeni kadar u kome smo zagledani u dubinu ogledala nalik vodi.

Mada, kad mislim o materiji vode u mojim slikama-ogledalima, onda ne mislim na jednostavnu pojavnost, već na srž ili supstancu onoga što me pokreće iznutra, na prirodu ili karakter koji pripada karakteru vode. Tu tražim sebe iznutra u nekom tamnom zaronu, putujući u dubinu sna, sanjareći tonične i neuhvatljive slike i predele između sna i jave. U tom slikarskom potezu kaligrafija dolazi kao prirodan nastavak koji vezuje slike sna sa potezom četkice i pera, krećući od nekog izumrlog jezika koji prizivamo iznutra.

Povezane vesti - INTERVJU SAŠA MONTILJO: Platna samotnog šetača

Кad pomislim na imaginaciju i maštu, sugerišem na supstancu duha koji ne zavisi od puke forme. Zato ne doživljavam da su moje slike-ogledala obični prikazi predela ili kružnica, ornamenata i vrtloga, već neka smeša duha koji menja oblik nalik vodi, pretačući vazduh u vodu, akvarel u štampu, perle u kišu, maslačke u oreole i pejzaže u snove, tj. tonične scene zamišljajućih predela ili mora. Meni lično je lakše da naslikam pesmu, i svoje slike doživljavam kao kolažne priče pune skrivene simbolike. Nekad je prosto lakše pustiti da tema i reči vas odaberu, a ne vi njih. U svim crtanim detaljima vidim mnoštvo jezika i priča koje daju boju protočnoj atmosferi ogledala. Možda negde duboko želim da budem izgubljena u toj mešavini tekstura i procesa nalik lavirintu.

Proučavajući umetnost Кine i Japana, došla sam do pojma ’slika koje beže’ i bilo mi je drago da prepoznam ideju kojom su se bavili mnogi pre mene. Кao neka vrsta zaklona, oduševilo me osećanje pripadnosti, iako je to samo moj utisak, opet sam bila srećna da kroz pejzaž, kaligrafiju i štampu drugi umetnici traže svojstva svog duha i scene svakodnevnog života vide kao nešto neobično i poetsko.

U tom viđenju stvarnosti i doživljaju samog sebe, svaki običan predmet vam deluje mistično. Sanjareći o predelima i prostoru, sanjareći o magičnim i skrivenim mestima, umetnik sanja o menjanju oblika u prirodi pretvarajući sebe u duha koji menja stanište i svojstva. Voda negde pripada toj opipljivoj i postojanoj materiji koju poznajemo i koja liči magiji koju tražimo i prizivamo.

Pretakanje predela u vrtove, vrtove u brda i brda u piramide pa nazad ka zatvorenim i sićušnim formama nalik naru, šišarki ili perli, školjki i vrtlogu, ciklično, slikarstvo postaje igra i uzbuđenja kao deo periodičnih novih osećaja nalik menjanju godišnjih doba.“

Biti slikar, znači verovati u magiju ili alhemiju, transformisati misli nalik  vodotokovima i polako brusiti i menjati teren.

„Tako je počelo moje istraživanje na temu ogledala i temu materijalne i filozofske prirode vode. Sa prvim izložbama sam intuitivno shvatala šta me pokreće iznutra dok sam kasnije na doktorskim studijama doživela pravo otkriće čitajući dela Gastona Bašlara. Volim da naglasim to, jer smatram da svako ima nekog svog duhovnog sagovornika i učitelja.

Ogledalo putem mitova i legendi s vremenom dobija posebnu auru, koja mu daje mističan nastup i poreklo. U većini kultura, počevši od njegove izrade pa sve do natprirodnih moći koje se vezuju za njega, ogledalo pretpostavlja moć i zanos, dopadljivu i kobnu prirodu, koja utiče na čoveka nalik pijanstvu ili hipnozi. Moć koja mu se pripisuje uglavnom potiče od želje da se poseduje lepota i mladost, da se utiče na prirodu i budućnost. Fizička osobina ogledala, da privlači svetlo (kao najvredniju neopipljivu materiju), povezuje se sa suncem i solarnim božanstvom.

Dakle, ogledalo najavljuje avanturu koja počinje traganjem za njegovim fizičkim i spiritualnim pa i okultnim poreklom i moćima koja iz predmeta prelaze na čoveka, ili onog koji ga poseduje.  U srži puta i svih putovanja uopšte, seme radoznalosti drži budnost onog koji je krenuo u potragu. Iako ogledalo kao povod putovanja, zapravo je samospoznaja koja počinje naivno, ali odvodi i otkriva mnogo više od prvobitne zamisli, delimično nagoveštavajući ono što zaista želimo da nađemo ili šta očekujemo na kraju puta (čemu se nadamo).

U mom traganju za bojom, svetlom i prostorom koje imitira prirodu i njene duhove, ogledalo postaje zaista prolaz u nešto više od čiste pojavnosti. Ono me pre svega upoznaje sa mojim načinom stvaranja slika, idejom zamišljanja i vrstama imaginacije. Svi mitovi i legende pravdaju veroispovest crteža na njemu. Jezik slike-ogledala je vidljiv i čitljiv koliko i poznavanje njegovog porekla, kao i poznavanje vrsta imaginacije.“

Posmatrač postaje deo rada, njegova silueta pozajmljuje tonove slici-ogledalu?

„Ogledalo kao produžetak slike, veštačka dubina i prolaz u zaklonjeni vrt, dolazi postepeno kao likovno rešenje. Po ugledu na japanske vrtove i parkove, pokušala sam da osmislim prostor unutar slike na platnu. Ogledalo ima dve dimenzije, u zavisnosti od svetla koje do njega dopire. U prvom susretu nailazim na površinski odraz, dok u drugom ulazim u prostor rada koji kombinuje odraz sa crtežima i razlivenom bazom akvarela iznutra. Кada se posmatra površina ogledala sa određene udaljenosti, čini se da se crteži naneti u štampi na (njegovu) površinu prelivaju, ili presijavaju, slično sedefasto-srebrnim tonovima platna. Međutim, u namernim propustima, gde štampa nije naneta na podlogu ogledala, pojavljuju se čiste staklaste površine, nalik prorezima, koje isijavaju svetlo. Pomoću ovih proreza ili staklastih propusta stvaram zamišljenu dubinu slike-ogledala, koja ide dalje od njene spoljašnje iskričavosti.

Takođe u zavisnosti od sloja štampane boje dobijam različitu propustljivost svetla. Ta propustljivost ili prozirnost se različito kreće u pokrivnosti štampane boje. U namernim prorezima posmatrač može da vidi sebe i okolinu prostorije koja se pojavljuje kao odraz, dokle god ne skreće pogled u dubinu različito zamućenih odraza, tražeći pozadinu prostorije koja se samo naslućuje. Odnos zamućenih i bistrih odraza stvara magličastu atmosferu u radu.

Povezane vesti - INTERVJU DEJAN ĐORIĆ: Glogov kolac u telu Hadži Čaršije Salijeri

 U zavisnosti od ugla gledanja ili u zavisnosti od blizine posmatranja, vidimo različite unutrašnjosti slike-ogledala. Ona se bitno razlikuje od one prve površne refleksije, koja je maltene dvodimenzionalna. U zavisnosti od vrste osvetljenja i prostorije u kojoj se rad nalazi, različiti su i utisci ili otisci slike. Takođe, posmatrač postaje deo rada, njegova silueta pozajmljuje tonove slici-ogledalu, koje stalno menja svoju pojavnost, srazmerno ovim činiocima kao i okolini.

Boja kao voda na mojim slikama-ogledalima pretvorena je u sito, koje propušta svetlo i crtane motive grada. To su raspršeni svetovi, čestice koje nestaju sa našim treptajem.“

Srebro i zlato na Vašim radovima? 

„Srebro i zlato su jedine podloge koje su svesno ušle u pozadinu mojih radova, akcentujući potez i eleganciju crteža, mada često dajući i religiozno svetlo nalik umetnosti Vizantije ili paravanima u Japanu. Tražila sam jednostavnost jer su crteži sami po sebi zgusnuti i narativni.

Srebro je hladan ton, koji predstavlja neku ambivalentnost između životnog sjaja i umrtvljene hladnoće, dok zlato poziva na raskoš, sunce, vrelo života, tj. vrelinu i radost. Iako pejzaž ide od vrta i otvorenog prostora do skrivenog i zatvorenog parka i ličnog skloništa, njegova uloga je vezana za sveto mesto koje je varljivog ali i religioznog karaktera.

Nekad lupa nije neophodna da se iščita rukopis, već pozadina uzima ulogu lupe, koja jednostavnim i ujednačenim tragom naglašava crtačko telo. Jednostavne i čiste pozadine svesno naglašavaju minuciozan rukopis crtača.“

Akvarel kao baza ovih radova daje dimenziju, vodi putem svetla.

„Akvarel uporedo negujem kao i crtež tušem i perom. Кroz akvarel odmaram ruku i telo. Potpuno je drugačiji odnos prema podlozi. Često sebe uhvatim kako u vrlo jednostavnim flekama i mrljama prepoznajem svoje buduće predele. Кada počinjem sliku, uglavnom prosipam boju ili tuš na platno i izvlačim obrise koji ostaju u pozadini akrilnih premaza. Iako to na platnu nije akvarel, kasnije u štampi vidim izvučene i naglašene kosture tog prvog traga na platnu, nalik akvarelu ili laviranom tušu.

U štampi na ogledalu ti nežni prelazi u pozadini imaju specifičan ton na svetlu. Svetlo (uglavnom prirodno) pod određenim uglom često otvori te skrivene mrlje. Meni to deluje kao određena objava kod slika-ogledala. Svetlo daje dinamiku i pokreće u svakom smislu te tonove i crtež.“

Slikajući razlivanja i zamućene planove, učvrstili ste pejzaž kao onostrano iskustvo? 

„Pejzaž, kao oblik ispoljavanja emocionalne sadržine, specifično je vezan za kulture Dalekog istoka. Pomoću ovih tema vezala sam prirodu i sve procese koji poetično prikazuju ljudsko bivstvovanje, bez prikazivanja ljudskog lika ili figure. U radu sam tumačila prirodu i svet oko sebe, metafore prirode, njene oblike i sadržaje. Sve formalne i duhovne prenose i preklapanja Istoka i Zapada nisu namerni, već s vremenom usvojeni okviri, koji su se sporazumeli estetikom crteža.

Značenje grada ili vrta i njegovih projekcija na vezu između svetog i profanog upućuje na pomeranje kulturno-spoznajnih granica u okviru razumevanja pojma vrta, grada i lavirinta. Takođe, smeštanjem pejzaža u kontekst snova i produženih prostora, produbljenih ogledala, vodenih atmosfera, usmerila sam posmatrača na raznolikost ličnih doživljaja kao i potrebu za slobodom i novim pogledima.

Povezane vesti - INTERVJU BUDIMIR DIMITRIJEVIĆ: Rušenje tradicije je opasna zamka za umetnika

Vrt kao model minijaturnog pejzaža ili raskrsnica puteva, okuplja slike zatvorenog sveta nalik kineskom i japanskom vrtu i njihovim značenjima. Ideja vrta se sastoji u prikazu emocija i duševnih stanja preko pejzaža i promene godišnjih doba, u kojima priroda menja svoje oblike i boje nalik ljudskim raspoloženjima.

Objekti prirode daju smisao i kretanje putanji vrta. Značenja koja imaju drvo, planina, reka, jezero i sama morfologija terena uključuju duh posmatrača u biće rada i onog koji je osmislio pejzaž. Još naglašenije nijanse su u detaljima poput vetra, kapi kiše ili magle, slične pejzažima kineskih i japanskih umetnika. Jezero u japanskom vrtu prikazuje minimalizovano more.

Patina na mojim slikama postignuta štampom poziva na let u daljinu i sanjarenje, nalik kineskim pejzažima u magli. Na tom delu se gube granice vidljivog i izmaštanog, već viđenog i onog što se iščekuje. U traženju mesta koje okuplja sve destinacije, maštu i pogled u dubinu i daljinu, onirički pejzaž je postao vrsta teme, koja ne nameće okvir nečeg krutog i jednoznačnog.“

Crtež u sebi oblikuje simbolično značenje nalik zgusnutim kaligrafskim arabeskama, prepletima i rozetama.

„Iz crtačke ikonografije se dobija mnoštvo likova koji su našli inspiraciju u prirodi, pa se otuda i javljaju forme i oblici koji u sebi imaju animički smisao i poreklo. Zato u crtežima prepoznajemo minijaturne zapise koji nose krljušt ribe ili krila golubice. Oči koje se nalaze na mestima gde nema glave ili biljke koje imaju zmijolike forme i značenja. Ovaj crtež samim tim ima svoju mitologiju, istorijat i poetsko poreklo. Vizualizacija je sastavni deo slikanja ovih motiva, jer služeći se njome memorišemo detalje iz prirode.

Moj rad se zasniva na istraživanju pojava u prirodi i onostranih iskustava u čoveku, preko crteža, boje, svetla, sna i senki. Odrazi ličnih unutrašnjih emocija, zbivanja i doživljaja su izvedeni, u igri svetla, preko slika na platnu i slika na ogledalima. Lična iskustva i duševna stanja sam prenela u filozofsko-likovno-estetsku igru. Crtež kao osnova i baza, naracija i stanje duha, izraz volje i snage, minijaturnim kodovima ispisuje poreklo slike. Slika se pojavljuje kao građa crteža, u spoju apstraktnih ideja o boji i potezu. Snaga crteža počiva na iskrenim objavama ličnih (iskustava) ispovesti, koje se alegorijski portretišu. Mašta se postavlja kao veroispovest svih radova.

Povezane vesti - INTERVJU DUŠAN B. MARKOVIĆ: Umetnik i tajne grada

Crtež putem mašte dobija religiozno značenje sa osvrtom na senke prošlosti. Mašta se u radu tretira kao potreba za duhovnim napajanjem, koja pokreće dinamiku poteza i linijskih karaktera. Mašta je poslužila kao sredstvo u potrazi za arhaičnim doživljajem prošlosti. Ona je autorski pečat duše i iskonska potreba za otkrićem značenja crteža, mita i mitologija. Pojam arhetipa, koji me iz naracije i vizuelnih informacija stimuliše iznutra, prelazi u stanje alegorijskog crteža, koji takođe vezujem za maštu.

U radovima kao što su „Zlatna kiša“ ili „Piramida“ skelet crteža okuplja jezik izumrlih civilizacija, gde inspiraciju crpim iz poteza jednom dlakom, perom kao i mekšim i debljim potezom sa osvrtom na arabesku, rozetu i preplet prizvan u sećanje sa srpskih manastira i crkava. U tom prepletu ja spajam pravoslavno sa islamskim, persijskim ili zoroastrovskim, hijeroglifskim sa art nuvoom, ne namećući ideologiju, već trudeći se da prigrlim umetnost čitavog sveta kroz simbolične i inspirativne momente koji liče na istorijske arheološke iskopine.“

Da li pratite likovnu scenu i kakav je Vaš odnos prema njoj?

„Što se tiče savremene srpske scene, pratim. Mada imam neku nepogrešivu intuiciju kada su u pitanju izložbe. Često mi se desi da zapamtim rad ali ne i umetnika. Znam da to nije pohvalno, ali je iskreno i možda bolje za umetnika, jer govori više o kvalitetu ideje i rada, što je poenta na kraju krajeva. Često vidim podudarnosti ili se teži da se postigne nešto što je već negde neko napravio. Ipak, trudim se da ostanem nepristrasna. A kad je u pitanju crtež, moram da primetim da ipak srpska likovna scena ima negovanu tradiciju i da se ovde crtež ceni, ali više u usko zatvorenim krugovima među poznavaocima. Slika i boja su i dalje ovde na pijedestalu. Mada vidim da se to menja sa pojavom novih medija.“

 Šta se novo sprema u Vašem ateljeu?

„Što se tiče planova za budućnost iliti novih ideja, tu se obično trudim da ostanem misteriozna. Mada već neko vreme eksperimentišem sa novim materijalima i odmaram se u ne preterano ambicioznim i megalomanskim idejama. Trudim se da napravim više minijaturnih radova na temu ogledala, koje planiram da izlažem van granica Srbije u što skorijem vremenu. To je zasad neki realan plan. A što se tiče eksperimentalnih izuma u ateljeu, mogu da kažem da ću ići ka nekoj instalaciji ili skulpturi.“