Miodrag "Grof" Božović: "Gledam Zvezdu, ali ne vidim ništa"

Miodrag Grof Božović, nekada  fudbaler od imena, danas je uspešan fudbalski trener. Verodostajan potpis za njegovu sliku mogao bi  bez ikakave zadrške da glasi: "Čovek fudbala od glave do pete."

Kao dokaz izrečenog može da posluži i to da su Rusi, koji ga kao stručnjaka i čoveka izuzetno cene, u trenutku ničim izazvane inspiracije napisali da "Grofovo srce zapravo ima oblik lopte". Uz osmeh, dokazni šarmer replicira na način dostojan nekoga ko je rođen u Mojkovcu.

"Ne znam kakvog je oblika, ali znam da je veliko."

I jeste. Pokazao je to bezbroj puta kao igrač, takođe i kao trener. Sebe i svoje veliko srce nikada nije izneverio. Odavno je shvatio da se u životu dobro dobrim vraća i tako se u okruženju u kojem živi i ponaša, bez obzira koliki ceh mora da plati.

"Još davno naučio sam da je mnogo lakše biti dobar nego loš. Zato mi je i žao što danas na planeti ovih drugih ima mnogo više nego onih prvih."

Ima još jedna stvar koja ga u vremenima u kojima živimo čini manje raspoloženim.

"Ovo je vreme poltrona. Ne samo kod nas, već i u celom svetu. Poltroni su fudbaleri, treneri, fudbalski funkcioneri, generalno ljudi, političari, država. Poltroni su svuda oko nas i kad nisi kao oni, onda te mrze. Čovek koji ima svoje ja, znanje i umeće, skoro da nema šta da traži u ovim teškim vremenima i u okruženju takvih ljudi." 

Oni koji ga dobro poznaju tvrde da je veličina njegove ličnosti između ostalog i u tome da se nikada i nipošto ne predaje. A prilika za odustajanje, u karijeri fudbalera kao i u onoj trenerskoj, bilo je u izobilju.

Kao fudbaler nosio je dres podgoričke Budućnosti, beogradske Crvene zvezde, bio je jednom i U21 reprezentativac, takođe i deo šireg spiska jugoslovenske nacionalne selekcije koja se 1990. pod komandom Ivice Osima pripremala za SP u Italiji. Kao internacionalac branio je boje indonežanskog kluba Pelitu, kiparskog APOP-a, holandskog Valvajka, japanskog Avispua i na kraju holandskog Rozendala. Svestan da sve to nije ispalo baš onako kako je hteo, bez grama ljutnje na sebe ili bilo koga drugog, ističe:

"Ipak, bilo je vajde. Osim što sam nešto zaradio naučio sam i tri jezika. Prvo engleski i holandski, a na kraju u ruski, kad sam postao trener. Ruski sam naučio jer sam shvatio da ne možeš biti ne samo uspešan, već ni poštovan u nekoj zemlji ukoliko ne govoriš njihov jezik."

Iz Mojkovca, gde je rođen, stigao je u tadašnji Titograd kad je imao samo devet godina. Bio je dobro dete iz časne porodice, brat dve sestre, dobar sin i đak,  a onda i student Ekonomskog fakulteta na kome je položio, priča uz osmeh praveći šalu na sopstveni račun, samo  jedan ispit. Možda bi ova priča imala i drugi kraj  da ga fudbal nije uzeo pod svoje.

"U Titogradu je sve počelo. U međuvremenu oteli su mi Titograd, dok je bio Titograd bio je to dobar grad. Priznajem, bio sam i ostao jugonostalgičar. Žao mi je grada u kojem sam proveo možda i najlepše godine, njegovog imena, žao mi je što danas kad idem u Crnu Goru moram da se ponašam kao da idem u inostranstvo. Žao mi je i što više nema one zemlje u kojoj se igrao vrhunski fudbal."

Uprkos svemu često i danas ide u Crnu Goru...

"Imam u Podgorici kuću, tamo mi živi majka. Imam kuću i u Kučima, tamo odakle su moji djedovi poreklom, imao sam jednu i na Adi Bojani, ali kad su uveli one silne i smešne poreze, odlučio sam da je prodam."

Debitovao je za Budućnost na utakmici protiv zagrebačkog Dinama. U prvotimca ga je promovisao legendarni Milan Živadinović. Imali su tada Podogoričani moćan tim, dobrog trenera i Deja Savićevića. 

"Dok je Dejo igrao, ja sam sedeo na klupi. Genije je bio i ostao. Najveći je crnogorski fudbaler svih vremena, ali i šire. Dokazao se i kao fudbalski radnik. Kao predsednik FS CG sklonio je posle uporne borbe iz crngorskog fudbala podosta neznalica i ljudi loših namera  što baš i nije bilo lako."

Iz tih igračkih dana seća se i jeseni koju je Budućnost završila na trećem mestu u i te kako moćnoj jugoslovenskoj ligi.

"Predvođeni Živadinovićem igrali smo, pričalo se svuda, najlepši fudbal u Jugoslaviji. U timu su bili Leković, Drobnjak, Željko Petrović, Niša Savejić, Branko Brnović i da ne nabrajam dalje. Živadinović je znao sa svakim igračem šta i kako, poznavao je tajne fudbalske igre, bio je veliki šarmer i motivator."

Božović beogradskog stručnjaka još opisuje i kao velikog gospodina, šmekara, zavodnika...

"Došao sam po pozivu kod njega u kancelariju u trenutku kad je pričao telefonom. Pokaže mi rukom da sednem, došapnu da je na liniji Hanka Paldum, možda zaista i jeste to bila ona, i čujem kako joj kaže: ʼZnaš Hanka, nisam ja konfekcijski muškarac već sam nešto sasvim drugo.ʼ Posle sam to ʼkonfekcijski muškaracʼ i ja koristio, prolazilo je kao dobra fora kod devojaka kojima sam se kao mladić udvarao."

Živadinović ima i najveće zasluge što je Miodrag Božović obukao dres Zvezde.

"Jugoslavija se raspadala, šampionska generacija crveno-belih polako se razilazila, kad je otišao i Najdoski stigao je poziv da se preselim u Beograd. Dočekali su me Živadinović i Džajić, sve se brzo završilo, debitovao sam protiv Hajduka u Kuli već u četvrtak iako sam samo pre tri dana igrao prvenstvenu utakmicu za Budućnost." 

Bio je stub odbrane, miljenik navijača i saigrača crveno-belih. Novinari su mu dali nadimak Grof. Plenio je na terenu i van terena elegancijom uokvirenom u manire gospodina. Sve  to se događalo u onim smutnim vremenima, danima šverca i svih mogućih nestašica, u vremenu sankcija, strepnje za život.

"Po ružnom pamtim 1994. Te godine sam ostao bez oca, ali sam i samo dva dana posle njegove sahrane igrao večiti  derbi. Zvezda je pobedila (3:1) ali sam ja bio od svega umoran, želeo sam da idem. Gde - nisam znao. Tada su najbolji srpski fudbaleri, tugo naša, karijeru nastavljali na Kipru ili u Grčkoj. Jedino je Risto Vidaković stigao do Španije. Zbog sankcija u ozbiljnije fudbalske zemlje nije se moglo. Na poziv Selimira Miloševića, nekadašnjeg sjajnog centarfora Crvene zvezde, krenuo sam put Indonezije. Bila je to avantura, kasnije se ispostavilo i greška što se tiče fudbala. Međutim, što se tiče života i ljudi, rado bih se i danas vratio tamo." 

Na Kipru je sarađivao sa Radmilom Ivančevićem, u Japanu ga je dočekao Nenad Maslovar, kum Željko Petrović bio mu je podrška u Holandiji u kojoj je posle učestalih povreda u 30. godini završio karijeru i posvetio se trenerskom poslu.

"Kroz karijeru sam se nagledao svakakvih trenera pa sam onda odlučio da i ja to budem (smeh). Počeo sam u Beogradu s Karaburme, tada su bili drugoligaši i igrali su u konkurenciji Napretka, niškog Radničkog i drugih. Bilo je dobro."

Na poziv Radmila Ivančevića preselio se u japanski Saporo gde je bio njegov pomoćnik, da bi u sezoni 2003/04. prvi put seo na klupu čačanskog Borca.

"Tri puta sam radio u Čačku. Čuvam lepe uspomene i još veće zadovoljstvo što danas u tom gradu imam mnogo prijatelja."

Kao trener podgoričku Budućnost preuzeo je u sezoni 2006/07. Danas o svemu priča uz dosta gorčine u glasu.

"Bila je to prva godina Crne Gore kao samostalne države. Igrali smo dobro, ali nije nam se dalo. Tamo neko dovoljno moćan hteo je da prvi prvak Crne Gore bude Zeta, a ne Budućnost. I bila je. Povređen što je fudbal ponizno dao prednost politici, dao sam ostavku i odmah otišao na poziv kuma Maslovara u maleni Grbalj, ali zbog još uvek važećeg ugovora za Podgoričanima nisam mogao da radim."

Usledio je novi povratak u Čačak gde je dočekan raširenih ruku, ali opet nije imao pravo da vodi tim na utakmicama.

"Stvar je spasio Đora (Milovan Đorić). Oživeo je takozvanu tehničku klupu koja je postojala u pravilniku o takmičenju, ali je niko do tada nije koristio. I tako sam ja sa tehničke klupe nesmetano vodio tim."

Posle samo nekoliko meseci preselio se (2008) u Rusiju. Prvo u usijanu trenersku stolicu Amkara iz Perma.

"Prvi me se setio Zvonko Rmandić, nekadašnji fudaler Rada koji je dugo radio u Rusiji. I neki drugi ljudi predsedniku Amkara rekli su lepe reči o meni i ja dobijem posao i ugovor. Osvojili smo već u toj prvoj godini četvrto mesto, kvalifikovali se za Ligu Evrope, igrali finale Kupa Rusije u kome su nas žestoko pokrali u duelu sa mnogo slavnijom ekipom CSKA iz Moskve."

U Rusiji je postao ime, vrlo brzo i imenitelj trenerske vrednost. U periodu od 2008. do 2015. radio je kao treneru u ekipi Moskve, Dinama iz Moskve, Amkara, Rostova, Lokomotive... Beležio je i te kako zapažene rezultate.

"U Moskvi sam okupio igrače na koje drugi nisu računali i napravio dobar tim. U polusezoni bili smo prvi, igrali smo najlepši fudbal, bili na korak od Lige šampiona. U pauzi šok, stigla je vest da se klub gasi na kraju sezone. Tako je i bilo."

Iz Moskve se preselio u Dinamo iz Moskve. Napravio je respektabilan tim, ali su mu postavili i uslov, što nikom pre i posle nisu, da mora osvojiti dvostruku krunu. Smenjen je posle ispadanja iz Kupa. Sledeća stanica bila je Rostov. 

"Osvojili smo Kup, a prvenstvenu trku završili kao sedmi. Bio je to istorijski uspeh za ovaj klub", priseća se Božović.
Ponovo se vraća u Moskvu, ali sada u Lokomotivu koja je tog trenutka zauzima 13. poziciju na tabeli.

"Završili smo trku kao treći i stigli do finala Kupa. Trebalo je da uđem u istoriju kao prvi trener u Rusiji koji je u dve uzastopne sezone prigrabio pehar u Kupu. Uoči finala dogodile su se stvari na koje nisam mogao da utičem. Naravno, sve to nije imalo veze se fudbalom i kosilo se sa mojim razmišljanjima i vaspitanjem. Podneo sam ostavku, a Lokomotiva je na kraju trijumfovala u Kupu. Da li mi je zvog svega žao? I jeste i nije. Ono što me čini ponosnim jeste to što sam izabrao put čiste savesti."

Da u svakom zlu (koje mu je naneto) ima i neko dobro, pokazalo se vrlo brzo. Stigao je poziv iz Beograda da preuzme Crvenu zvezdu. San je postao java.

"I pre toga bilo je nekih pregovora, ali kad god je Zvezda bila bez trenera ja sam imao posao. Ovog puta sve se pogodilo. Kontak je napravio Ivan Adžić i dogovor je brzo pao." 

Zvezdu je vodio dve sezone, na 82 meča ostvario je 62 pobede uz 11 remija i 10 poraza. Uradio je i nešto što niko pre i posle njega nije uspeo. Reč je o 24 uzastopno vezane pobede. U prvoj sezoni osvojio je dvostruku krunu, na polovini druge bio prvi. Možda bi ova ljubav trajala i duže da se u jednom prolećnom trenutku nisu dogodila dva poraza. Onaj protiv Voždovca i pre toga i Partizana (1:3) na Marakani.

"Protiv Partizana sudija je bio Grujić i sudio je bez grama stida za Partizan. Masakrirao je Zvezdu koju su pre toga optuživali da je namestila prvenstvo. Kakav apsurd. Zvezda namestila prvenstvo, a Partizan osvojio i prvenstvo i Kup. Ko je u ovoj priči lud? Tako je moja druga sezona otišla u nepovrat i zahvaljujući tome ostao sam upamćen kao jedini trener koji nije uspeo da osvoji nameštenu titulu. Verujem da će jednog dana i ta istina izaći na videlo, neke stvari ni danas još nisu za priču."

Grof priznaje da je možda malo i svojom krivicom došao na udar nekih srpskih medija, ali i na tu temu ne želi da polemiše.

"Preživeo sam puno toga, bilo je tekstova i tekstova. Mediji od tebe, bilo da si igrač ili trener, mogu da naprave i sveca i đavola."

Iz Zvezde je poneo još jedan utisak, ponajviše bitan za one koji kao treneri imaju tu čast da rade u najvećem srpskom klubu.

"Ako doguraš i do finala Lige šampiona, to ti kao treneru Zvezde ništa ne vredi ukoliko nisi prvak Srbije. Navijači hoće samo titulu. Nadam se da su Baharu ovo preneli". 

Posle Zvezde vratio se u Rusiju. Godinu dana radio je u Arsenalu iz Tule, zatim je dve sezone predvodio Krila Sovjetov  da bi onda 2021. ponovo seo na klupu kluba iz Tule koji je iz svima poznatih razloga napustio 2021. Ono čime se s pravom ponosi jeste podatak da je rekorder među trenerima strancima u ruskoj Premijer ligi po broju vođenih klubova i provedenim sezonama.

"Ne znam da li bih se vratio u Rusiju. Vodio sam sedam klubova, kao izazov možda je jedino ostao Zenit, ali u Zenit se lako ne stiže. Istina, bilo je nekih pregovora, bili smo čak i na pragu dogovora, ali su tada u Sankt Petersburgu odlučili da umesto mene angažuju Spaletija. Nisu pogrešili."

Priča i o tome da su mnogi srpski fudbaleri ostavili više nego dobar utisak u Rusiji. Konkretno Nemanja Vidić, Bane Ivanović, Zoran Tošić, Miloš Krasić, Lane Jovanović. Biranim rečima, kaže, priča se i o Pjanoviću, Tanasijeviću...

"Ruska liga je više nego dobra lansirna rampa za naše igrače, pogotove one pred kojima je karijera. Radi se u dobrim uslovima, igra se kvalitetan fudbal na odlično pripremljenim terenima. Nemanja Eraković, budite sigurni, nije pogrešio što je otišao u Zenit. Brzo će negde dalje."

Grof je trenutno na odmoru koji traje evo već godinu i po dana. Kaže da čeka ponudu koja se ne odbija. Nema ni potrebu da žuri. Nedavno je, u 55. godini, i treći put postao otac. Pored dva sina (21 i 24 godine) sada ima kćerku staru tri i po meseca.

"Ista je tata", kaže uz osmeh mama Marija, druga Grofova žena.

Da su iz nekog indijanskog plamena, sigurno bi nosili ime "porodica najlepšeg osmeha" jer su svi lepi, vedri i nasmejani.

"Osmeh i dobra šala jesu ono što čovekov život čini kvalitetnijim. Negde sam pročitao da onaj ko se mnogo smeje, dugo živi. Osmeh je zdrav, nema ništa lepše nego kad se smeješ. Zato i govorim: ʼLjudi, smejte se, ulepšaćete život i sebi i drugima. I kad vam je teško, možda i najteže, treba se našaliti, smeh sve lečiʼ."

Da govori ono što misli, ubrzo pokazuje i na delu. Dok pričamo, u kolicima pored Grofa je i kćerkica. Ne čuje se. U jednom trenutku kelnerici je za susednim stolom ispala tacna i poprilično poremetila tišinu. 

"Što uradi devojko, probudi mi ovo dete."
"Jao, izvinite, molim vas, zaista nisam htela."
"Ma ne sekiraj se, jadna, budna je ona odavno, samo sam se malo šalio", reče uz osmeh i nastavi našu priču.

"Volim ja i ljude. I danas patim zbog iznenadnog odlaska Nikole Radmanović, divnog saigrača iz Zvezde koga je bolest prošle godine pobedila."

Grof voli i životinje. Opet na sebi svojstven način od svega pravi priču koja obogaćuje dijalog.

"Ovaj pas pored mene, koker španijel, bio je moj spas u danima korone. Proveo sam 28 dana u karantinu, noću su se čule sirene i lavež pasa. Kad sam kupio njega, stekao sam i ja pravo da izađem, da ga prošetam. Pojavio se kao vrlo praktična stvar, danas nigde bez njega ne idem", govori Grof, naravno uz osmeh.

Bio je i ostao porodičan čovek. Poštuje, kaže, tradiciju svojih predaka. Majku voli iznad svega, dve sestre takođe. Ponosan je na sinove iz prvog braka. Stariji studira na Akademiji za pomorstvo i saobraćaj, mlađi u Beogradu završava sportski menadžment na univerzitetu "Union - Nikola Tesla". Majka im je Holanđanka. 

"Ne, ne verujem u ljubav na prvi pogled. U Holandiji sam se zaljubio i oženio. Sreli smo se u jednom kafiću, dopala mi se odmah. Počeli smo da se viđamo, onda i ozbiljno zabavljamo, rodila se ljubav, posle dve godine smo se venčali i dobili dva sina, Dejana i Milana. Na kraju, kad smo shvatili da je za sve tako najbolje, razišli smo se bez svađe."

Ima i iskustvo koje želi da podeli sa drugima. Kaže da brakovi naših žena i stranaca uspevaju, oni koji sklapaju strankinje i naši muškarci uglavnom brzo propadaju. Pogotovo je teško našem čoveku da živi, uverava, u braku sa Holanđankama, Nemicama. Ali, bilo pa prošlo. Danas sa drugom suprugom, lepom i šarmantnom Marijom iz Čačka, živi u Beogradu u elitnom delu Dorćola. Iz aviona se vidi da su srećni i zaljubljeni.

"Ne kaže narod slučajno da čovek najviše voli prvo dete i drugu ženu", pravi Grof novu šalu na svoj račun.

Bez fudbala, naravno, ne može. Iako ne radi, na fudbal misli i fudbal prati. Iskren je kad kaže da sve ovo što se trenutno događa na svetskoj sceni i nije baš dobro za igru koju obožavaju milioni.

"Fudbal se zaglibio u novcu, posto je unosan biznis, posle oružja i droge valjda najunosniji. Arapi, i ne samo oni, u poziciji su da kupe  sve što požele, preterali su, novca ja na tržištu više nego što treba, niko od onih koji su dobili silne milione, mislim i na igrače i na trenere, ne vredi toliko. Sve to nije dobro za fudbal, otišlo se u krajnost, pravi se sve veći jaz između onih koji imaju mnogo i onih koji nikada neće imati toliko. Došli smo do toga da u fudbalu, a čini se i u životu, novac o svemu odlučuje, a fudbal je ipak samo igra. I nije najvažnija stvar u životu, već najvažnija sporedna stvar."

Što se para tiče, balkanski klubovi su iz "grupe nemanjića", a posledica toga mogu biti vrlo neprijatne, kazuje Grof Božović. 

"Rezultat koji su nekada postigli Steaua i Zvezda u vremenima koja dolaze biće samo večni san za sve klubove sa Balkana. Zvezdi i pored znatnih ulaganja u ovom trenutku treba još 200 ili 300 miliona, ne da bi bila šampion Evrope, već da bi u toj istoj Evropi dočekala proleće u konkurenciji najboljih", tvrdi Grof Božović.

Sada su bivše republike Jugoslavije, a nove države, postali i ozbiljni rivali na terenu. U istoj kvalifikacionoj grupi za EŠ su Srbija i Crna Gora.

"Još pre početka kvalifikacija govorio sam da bi bilo dobro da se obe utakmice Crne Gore i Srbije završe nerešenim rezultatom. Srbiji to ne bi odmoglo, a Crnoj Gori bi pomoglo i te kako. Sada su se stvari promenile. Piksijevi izabranici gotovo su sigurni učesnici Eura 2024, a šanse Crnogoraca su sve manje. Ipak, ne treba odustajati, u fudbalu su čuda moguća."

Prati i igre Crvene zvezde, rezulate bivšeg kluba u nacionalnim šampionatu i Ligi šampiona.

"Gledam Zvezdu i ništa ne vidim. Bar ne u ovom trenutku. Šteta, Zvezda ima sve. Moćan klub, fantastične navijače i dobre igrače, ali nema tim i igru za ono što se od nje očekuje. Zašto je to tako Bahar, siguran sam, i te kako dobro zna. Duga je sezona, ima vremena da se utisak popravi, igrači prilagode njegovim zahtevima."

Zvezda, kazuje, još u nije uigrana, neki igrači stigli su kasno, pred celim timom su zahtevi na koje mnogi igrači nisu navikli.

"Biću iskren do kraja. Mesta u prvih jedanaest na svakoj utakmici moraju da imaju Ivanić, Katai i Kanga. Sa njima u timu Zvezda je neuporedivo jača, u igri konkretnija."

Radio je kao trener sa mnogim fudbalerima. Po talentu i znanju izdvaja Kuranjija, Voronjina, Đubu, Semedova, Kataija.

"Jeste, kod mene u timu Katai je vaskrsnuo i odigrao sjajnu sezonu. Odličan je igrač, ima sve, dobar dribling, precizan šut, igru glavom, dobar duel, što mnogi misle da nema. Dakle, ima sve što treba da poseduje jedan dobar fudbaler. Bio bi i vrhunski da neke nefudbalske stvari nisu prepreka na tom putu. On je igrač koji mora da ima mesto u ovom timu. On, Ivanić i Kanga jednostavno moraju da budu u prvih 11, Zvezda sa njima mnogo više vredi."

Fudbal uprkos svemu, kaže, doživljava kao sport.

"Poraz nije smak sveta, to je pre svega igra u kojoj izgubljeno danas možeš koliko sutra pretovoriti u trijumf. Istina, sve je manje lepih trenutaka u njemu. I kad pobediš, radost traje samo do sutra. Onda se  sve zaboravlja i ponovo krećeš otpočetka. Fudbal je mnogo težak sport i sve je manje zdrav, a sve više naporan. Mnogo je utakmica u sezoni, pritisci i zahtevi su ogromni. Momcima stalno naglašavam kako su izabrali tešku profesiju, kako je fudbal sve manje igra, a sve više biznis. Ali ih malo i utešim kad kažem da njihova profesija jeste teška, ali da je trenerska ipak za nijansu teža."