Staljinov tajni projekat stvaranja nove civilizacije

Bila je to kuća upravo prekoputa mog stana, s lepom baštom i dosta drveća, ali je u nju neko samo povremeno svraćao.

Ruskim posetiocima sam pokazao kuću, misleći da su zainteresovani da je kupe. Ali, oni su mi rekli da su zainteresovani za nju jer prave izložbu o značajnom sovjetskom istraživaču, Nikolaju Rerihu, pa bi hteli i fotografiju ove kuće jer je on prvo bio povezan s njom, uz kasnije mnogo istaknutije prisustvo i to preko kralja Aleksandra Karađorđevića.

Posetioci su otišli i ne znam da li su kasnije ponovo svraćali da bi napravili fotografije.

Nešto kasnije, u jednoj antikvarnici naišao sam na primerke međuratnog časopisa "Оккультизм и йога“ – "Okultizam i joga“ koji je na ruskom izlazio u Beogradu, a koji su uređivali ruski emigranti. Pažnju mi je privukao obiman tekst o delovanju Nikolaja Reriha, sa detaljima njegovih međuratnih veza sa Beogradom i koji mi je otkrio kako je bio povezan sa kućom iz susedstva.

U toj kući, u njene dve sobe, bio je prvi budistički hram u Beogradu koji su napravili Kalmici, koji su se doselili posle Oktobarske revolucije u Beograd. Priloge za budistički hram dali su brojni Srbi pa je prilog stigao čak i od dinastije Karađorđević. Hram je brzo uspostavio veze sa sličnim ustanovama u svetu.

“Putin je mnogo toga naučio od Staljina”

Hajnc Fišer

Hajnc Fišer

Svet 26.02.2022. 12:05

“Putin je mnogo toga naučio od Staljina”

Čovek kojeg se i Staljin plašio

Vesti 28.03.2019. 18:56

Čovek kojeg se i Staljin plašio

Jedna od takvih bio je i veoma poznati Institut za izučavanje Himalaja (Himalayan Institute) iz Indije. Predsednik te ustanove bio je Nikolaj Rerih koji je 1930. kao poklon hramu poslao "thanku“ (ikonografska slika na svili), a koja potiče iz jednog starog tibetanskog manastira. Kasnije je kralj Aleksandar Karađorđević postao patron Rerihovog instituta, ali sve je počelo iz ove kuće.

Nešto kasnije, Rerihovo delovanje pojavilo se u sasvim novom kontekstu. U istraživanjima balkanske dimenzije politike Kominterne, ruski istraživač Boris Starkov u arhivama sovjetskih specijalnih službi i Arhivu predsednika Rusije pronašao je dokumenta o projektu stvaranja nove, komunističke civilizacije na Balkanu, Himalajima, Tibetu i Severnom polu.

Na konferenciji koja je 1997. organizovana u SANU, a sa koje sam tada izveštavao, Starkov je naveo da se Nikolaj Rerih pojavljuje kao važan nosilac ove politike Kominterne i da dokumenti o tome mogu da se nađu u Arhivu predsednika Rusije, kao i u Centralnom arhivu Federalne obaveštajne službe Rusije (Arhiv nekadašnjeg KGB-a) koji su raspoređeni na četiri mesta: dva u Moskvi, jedan u Saratovu i jedan u Tomsku, u Sibiru.

U Sibiru su i dokumenti vojne frontovske kontrašpijunaže ‒ SMERŠ. Tu se sada nalaze svi dokumenti o operacijama tokom Drugog svetskog rata, o oslobođenju Beograda i sličnim pitanjima. Na konferenciji sam napravio obiman intervju sa Starkovom, koji je nešto kasnije objavljen. Ruski istoričar podrobno je govorio o mestu Balkana i Jugoslavije i "okultnoj geopolitici“ Staljina i Kominterne, kao i o formama "slovenskog mesijanizma“ koje su se pojavile u novom izdanju, čvrsto povezane sa azijskom kulturom i budističkom filozofijom, a čiji je jedan od glavnih protagonista bio upravo Rerih. Tada su važnija pitanja bila na dnevnom redu, tako se ovoj egzotičnoj temi nije poklonilo mnogo pažnje.

Pre nekoliko nedelja, 10. oktobra, u Moskvi je obeleženo 150 godina od Rerihovog rođenja i to velikom izložbom njegovih slika u Tretjakovskoj galeriji. Izloženo je više od 140 radova koji su sakupljeni u 18 muzeja. Ime Nikolaja Reriha pojavilo se u javnosti u Srbiji prvi put u intenzivnijoj formi pre nekoliko godina, mogućno baš u vezi sa ovom izložbom, kada je vođena polemika o tome da li je potrebno i adekvatno vratiti u Rusiju Rerihove slike koje se nalaze u Narodnom muzeju, u zamenu za 166. stranicu Miroslavljevog jevanđelja koja se nalazi u Peterburškoj biblioteci.

To je bio, inače, sadržaj sporazuma koji je potpisan s tadašnjim predsednikom ruske vlade Dmitrijem Medvedevom tokom njegove posete Srbiji u oktobru 2019. U nizu javnih istupa, objašnjeno je kako su Rerihove slike stigle do Narodnog muzeja u Beogradu. Njih je 1932. poslao Rerihov institut iz Njujorka na "trajnu pozajmicu“, što je značilo da one ostaju vlasništvo Njujorškog instituta, ali se nalaze kod odabranog domaćina sve dok su izložene u muzejskoj postavci. Rerih je koristio svoje slike kao način za predstavljanje i širenje svog učenja pa je slike slao i u Zagreb, Prag, Pariz i druge evropske gradove. Nešto kasnije, taj njujorški institut prestao je da postoji.

Nikolaj Rerih bio je u kontaktu i prepisci s vodećim državnim ličnostima Kraljevine SHS. Nikola Pašić i Aleksandar Karađorđević zvali su ga u dugotrajniju posetu koja se nikada nije ostvarila. Iako nikada nije posetio Jugoslaviju, odlikovan je Ordenom Svetog Save prvog reda. Kada je 1929. otvaran Rerihov institut u Njujorku, Rerih je pozvao kralja Aleksandra Karađorđevića da uputi svoju pozdravnu poruku, a već sledeće godine Rerih je izabran za člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu.

U raspravi koja je vođena, mnoge ove činjenice uzete su zdravo za gotovo, bez posebnog udubljivanja u prosto pitanje otkuda Rerih u Beogradu, kakav je njegov značaj za Kraljevinu SHS i njenog vladara, kada je jasno da se nikada lično nisu sreli, niti je Balkan bio dominantan region Rerihovog interesovanja.

Uranijumski tragovi nastanka "Ruso Afrike“

U fokusu

U fokusu

Svet 06.08.2023. 04:20

Uranijumski tragovi nastanka "Ruso Afrike“

Rerih je jedino isticao da je njegovo međunarodno pojavljivanje povezano upravo sa jugoslovenskim prostorom. Njegov prvi rad objavljen u inostranstvu bio je članak u sarajevskom časopisu "Nada“. Poslao ga je još kao student, 1895. godine, na poziv svog profesora istorije. "Tu je počeo moj inostrani književni i umetnički rad… Na ovaj su način započele moje brojne inostrane veze“, naveo je Rerih u jednom pismu.

Savremene rasprave o Rerihu su različite – od teoloških, okultnih, pa do političkih i geopolitičkih. Nove ruske geopolitičke ideje koje se pojavljuju zajedno sa izolacijom Rusije od Zapada, konfrontiranim spoljnopolitičkim linijama u samoj Rusiji, bacile su novo svetlo i na samog Reriha i njegove sledbenike. Suštinski, Rerih kao i brojni drugi ruski mislioci pojavljuje se kao značajan akter "evroazijskog učenja“ i definisanju Rusije kao centralne "evroazijske sile“.

Nikolaj i Jelena Rerih postavili su temelje svog učenja "žive etike“ (agni joge) koju čine poruke tibetanskih "mahatmi“ za koje su tvrdili da su s njima u kontaktu. Suštinski, reč je bila o derivatu teozofske konstrukcije koju je prvobitno postavila Jelena Blavacka i koja je već imala značajnog uticaja u središtu tadašnjeg globalnog sveta – u Londonu. Kada je stvorila Teozofsko društvo, njegov glavni cilj bio je "da formira jezgro Univerzalnog bratstva bez razlike rase, boje kože, pola, kaste ili veroispovesti“.

Videćemo kasnije, Kominterna će da stvori radničku organizaciju sa istim ciljevima, koja će posebnu ulogu imati na Balkanu. Na svojim putovanjima, Jelena Blavacka posetila je i Srbiju, o čemu je ostavila svedočanstvo u pismima, a što može da bude podsticaj i za samog Reriha da Srbiju stavi u agendu svojih visokih ciljeva. A Jelena Blavacka, recimo to, nije bila bilo ko u ruskom životu, nego rođena sestra jednog od najuticajnijih ruskih političara s kraja 19. i početka 20. veka, višestrukog ministra i premijera Sergeja Vitea. Ali, ona će biti važnija za drugi ogranak ove ideje koji se razvijao u Londonu i koji je u svoj centar apsorbovao lidera „vojnog krila“ literarne družine "Mlada Bosna“, Dimitrija Mitrinovića, tada zvanog "Mita Dinamita“.

Prisustvo i vezanost Nikolaja Reriha za Balkan može da se posmatra i kao deo jednog mnogo većeg i ambicioznijeg sovjetskog projekta koji je imao za cilj stvaranje "nove civilizacije na Balkanu“, projekta u kojem su se mešali polaznici kurseva i škola Kominterne, okultna kostimografija koju je rado preuzimala sovjetska obaveštajna služba NKVD, koja je podržavala, podsticala i rukovodila ovim planovima, sa avanturistima i zanesenjacima spremnim da svoje živote posvete izgradnji novog sveta. Tako je Beograd uključen u Staljinovu „okultnu geopolitiku“ novostvorene proleterske države i njenih globalnih ambicija.

Balkan, Himalaji i Severni pol – centri rađanja civilizacija

Rerih je, pored ostalog, imao za cilj zbližavanje i pomirenje budizma i komunizma. U užem smislu, to je trebalo da dovede do zbližavanja sovjetske države i Kine i konačno do komunističke revolucije u Kini, do koje je na kraju i došlo. To bi bili preduslovi za stvaranje glavnog centra planete – komunističke Evroazije. Sve akcije u ovom pravcu vodio je Nikolaj Rerih. U to vreme smatralo se da će buduće civilizacije biti otprilike takvog duhovnog tipa. Rerih se bavio proučavanjem Himalaja i Tibeta, bio je filozof i mistik, avanturista i pisac. Prvu ekspediciju na Tibet obavio je još 1922. Ona je trajala čitavu godinu zbog snažnih engleskih protivakcija. Poklon koji su doneli dalaj-lami bila je radio-stanica, za vezu sa sovjetskom vladom.

U nekoliko radova devedesetih godina postavilo se pitanje da li je Rerih bio saradnik sovjetskih obaveštajnih službi. Tako je to pitanje razmatrano u knjizi Olega Šiškina "Bitka za Himalaje: NKVD, magija i špijunaža“ koja je objavljena 1999. Dve knjige o Rerihu objavio je Vladimir Rosov, prvu 2002, a drugu dve godine kasnije. Sličnu knjigu objavio je 2003. u Bostonu Aleksandar Andrejev pod imenom "Soviet Russia and Tibet: The Debacke of Secret Diplomacy 1918–1930“. Ove knjige izazvale su polemike i podele među savremenim Rerihovim sledbenicima.

Početak 20. veka obeležen je krahom stare civilizacije. Pojavljuje se veoma uticajna Špenglerova studija "Sumrak Zapada“, koja je ubrzo prevedena na sve jezike. Prvi svetski rat i njegov završetak za mnoge je odista bio kraj stare civilizacije. Oktobarska revolucija ojačala je namere svih onih koji su u njoj videli priliku za izgradnju novih civilizacija na osnovama socijalne revolucije. Posle pada Berlinskog zida sada se iznova vrednuje socijalistički eksperiment, ali nema sumnje da je to, ipak, bio glavni događaj u istoriji 20. veka.

Nije slučajno da se javila ideja o stvaranju nove komunističke civilizacije. Ako su Amerikanci, uplašeno, posle svoje samo prividne pobede, osetili potrebu da odmah izdaju knjigu koja se zove "Enciklopedija komunističke civilizacije“, onda se vidi da komunističke namere nisu bile baš beslovesne.

Možda zato što je Kominterna bila planirala izgradnju jedne crnačke komunističke republike u Americi? To je potpuno moguće! Kominterna se bavila jugoistočnom Evropom tako mnogo, verovatno zato što je stanovništvo ovog područja konstantno preživljavalo kolapse ‒ turske ili habzburške vladavine, i to je izgradilo osnovu da bi upravo tu mogle da se razgore mnoge planetarne ideje. Nepravedno je reći da su to samo mislili Kominterna ili komunisti. Čerčil je Balkan zvao "trbuhom Evrope“.

Komunisti i njihovi vodeći ideolozi smatrali su da je Balkan idealno mesto za izgradnju nove civilizacije koja bi bila sasvim drugačija od dotadašnjih. Pored Balkana, to se odnosilo još na Himalaje, Tibet i Severni pol. Kako i zašto se Balkan našao u takvom društvu, razrađeno je u nekoliko tajnih projekata. Od njih, najznačajniji su bili planovi koje je napravio Bečki centar Kominterne oko rukovodioca sovjetske špijunaže Gleba Bokija. On je bio na čelu bečke ispostave Jedinstvenog radničkog bratstva, organizacije koja je imala zadatak da stvori nove civilizacije u svetu na već navedenim mestima.

Bokij je bio veoma uticajan komunista. Nakon Februarske revolucije, on je osnovao Petrogradski komitet boljševika i bio je u početku vodeća figura revolucije. Kada su iz emigracije došli Lenjin, Zinovjev, Kamenjev, njega su postepeno sklonili u stranu. Bokij je potom dugo radio u organima bezbednosti i bio je zamenik predsednika lenjingradske Čeke. A posle ubistva predsednika Jurickog, on je preuzeo rukovodstvo. Sa Zinovjevom se razišao kada je Zinovjev proglasio "crveni teror“ u kojem su svi "neproleteri“ mogli da budu ubijeni smesta. Bokij ga je otvoreno pitao: "Da li Vi, druže Grigorij, možete dokazati da ste proleter? Vi se i sami tako oblačite da bi radnici mogli da Vas smesta streljaju na ulici.“

Nakon toga, poslat je u Ukrajinu. Po naređenju Lenjina, formirao je 1922. Specijalno odeljenje koje se bavilo "složenim pitanjima“. U njegovom delokrugu bila je organizacija čuvanja vojne tajne, šifrovanje i dešifrovanje i drugi kriptološki poslovi. On je izumeo tzv. rusku šifru, koju nikada nije mogla da dešifruje nijedna špijunaža sveta, kombinujući čak 62 šifre.

Raspolagao je laboratorijom koja je eksperimentisala dobijanjem informacija iz netradicionalnih izvora, iz noosfere, u kojoj je radilo osam ljudi. Oficijelni sastav odeljenja brojao je 278 ljudi, a neoficijelni oko 500. Svi će stradati 1937. Oni su bili najjača analitička grupa.

Zanimljivo je da je 1941, kada su Nemci prišli do Moskve, uništen njihov arhiv zbog paranoičnog straha da će ga Nemci osvojiti.