Vesti
21.12.2021. 06:05
Đoko Kesić

Raspad SSSR-a

Porazili su komunizam, ostala je Rusija

Staljin i Lenjin, Sovjetski savez 20.12.2021.
Izvor: EPA / MAXIM SHIPENKOV

"Crvena imperija“, jedna od najvećih u istoriji sveta, nestala je posle petominutnog obraćanja Mihaila Sergejeviča Gorbačova, njenog poslednjeg predsednika, 25. decembra uveče 1991. godine na državnoj televiziji. Tog trenutka sa najvišeg tornja Kremlja skinuta je sovjetska crvena zastava sa srpom i čekićem, a na njeno mesto podignuta je ruska trobojka.

Nestanak Sovjetskog Saveza sa svetske političke mape, po težini i značaju, mnogi istoričari poredili su sa Oktobarskom revolucijom 1917. koja je preoblikovala profil planete. Odmah sutradan posle tog 25. decembra 1991. godine usledila su planetarna turbulentna vremena, koja traju i danas – 30 godina nakon nestanka "Crvene imperije“ od čije moći je drhtalo pola planete.

SSSR je bio najveća država na svetu. Pokrivala je prostor više od 22 miliona kvadratnih kilometara. Činile su ga 15 sovjetskih socijalističkih republika. Veći deo svoje istorije bio je pod centralizovanom čvrstom rukom KP SSSR-a.

Službeni jezik bio je ruski. Ali u SSSR-u se govorilo više od 200 drugih jezika i dijalekata, među stanovništvom od oko 290 miliona. Zauzimao je prostor od granica Jugoslavije i Rumunije, Austrije, Mađarske i Čehoslovačke, te Berlinskog zida koji je delio dve Nemačke – do Kurilskih ostrva u Japanskom moru. Na severu granice su činili Severno more i Severni pol.

Mnogi istoričari tvrdili su da je moć "Crvene imperije“ bez presedana u istoriji. Posedovali su najmoćniju armiju, prostranstvo, rusku zimu u kojoj su svi veliki osvajači polomili zube. Zar nisu krajnje hladnokrvno i strateški drsko u Kubanskoj krizi, u Zalivu svinja 1962. na Kubu dopremili nuklearne rakete. Baš na kućni prag SAD... Pa koji šok su doživele ne samo bezbednosne službe SAD, nego i cela njihova javnost, kad je saopšteno da su ruske diplomate u Vašington i Njujork unele mini nuklearne bombe veličine teniske lopte? Pa još tih godina je lider SSSR-a Nikita Hruščov za govornicom UN skinuo cipelu i njom lupio o sto izgovarajući reči: "Ova cipela će zgaziti svet!“

Sve je nestalo u jednom trenu.

Sovjetski savez 20.12.2021.
Izvor: EPA / MIKHAIL JAPARIDZE

"Crvena imperija“ je posedovala, to niko ne spori, najmoćniju vojsku i najbolju obaveštajnu službu na svetu. Zbog toga, mnogi svetski analitičari i danas se pitaju – zašto se ta velika država raspala? Jer zemlja je imala moćnu vojsku i službu, zar te dve važne državne poluge nisu mogle da iniciraju i obezbede nužne ekonomske i društvene reforme, koje su navodno urušile imperiju iznutra? Ova tema je i dalje predmet istraživanja.

Ali, podsetimo šta je rekao Mihail Sergejevič Gorbačov, poslednji predsednik SSSR-a, u svom obraćanju bivšim građanima bivše imperije te večeri 25. decembra 1991.

Gorbačov je posredstvom državne televizije saopštio da "kao rezultat nove situacije nastale stvaranjem Zajednice nezavisnih država“ on obustavlja svoju aktivnost na položaju predsednika SSSR-a.

"Podnosim ostavku na mesto predsednika SSSR-a. Zalagao sam se za opstanak Saveza, ali je preovladala ideja razbijanja. Imali smo svega u izobilju – zemlje, nafte i gasa, drugih prirodnih resursa... Međutim, živeli smo gore od drugih. Razlog je očigledan – zemlju su gušili okovi birokratskog komandnog sistema. Stari sistem raspao se pre nego što je novi počeo da funkcioniše.“
 

Bile su to poslednje zvanične reči poslednjeg predsednika SSSR-a.

Mihail Gorbačov 20.12.2021.
Izvor: EPA / ALAIN-PIERRE HOVASSE

Zapravo, skidanje crvene zastave Crvenog oktobra sa srpom i čekićem sa Kremlja 25. decembra 1991. godine više je bio formalan čin. Sudbina Sovjetskog Saveza zapečaćena je 8. decembra iste godine.

Tog dana tadašnji lideri Rusije, Belorusije i Ukrajine – Boris Jeljcin, Stanislav Šukevič i Leonid Kravčuk – potpisali su sporazum koji je označio da "SSSR kao geopolitička realnost više ne postoji“, dok je u isto vreme došlo do stvaranja Zajednice nezavisnih država. Sporazum je potpisan u mestu Viskuli, na području Bjeloveške šume u Belorusiji, uz granicu sa Poljskom, u lovačkoj rezidenciji bivšeg sovjetskog lidera Nikite Hruščova.

Trojica lidera su tako zapečatili sudbinu države potpisujući pomenuti sporazum, uprkos volji naroda izrečenoj na referendumu u martu 1991. godine, na kojem je 75 odsto žitelja SSSR-a glasalo za očuvanje Saveza. Međutim, za većinu građana u zemlji potpisivanje sporazuma prošlo je gotovo neprimetno. Ali time se završila jedna velika epoha i započela druga.

Slavenko Terzić, istoričar i akademik, svoj gotovo ukupan istraživački vek posvetio je izučavanju Rusije, ne spori da se postojeći ekonomsko-društveni anahroni sistem sovjetske države urušio sam od sebe. On za "Ekspres“ kaže da će se potpuni uzroci raspada SSSR-a tek izučavati, a posebno naglašava određene sličnosti između raspada Jugoslavije i SSSR-a. 

"U pokušaju da se odgonetnu i objasne stvarni i dubinski razlozi raspada jedne takve imperije kao što je bio SSSR svaki ozbiljan istraživač se nalazi pred izuzetno složenim istorijskim problemom, i to problemom dugog trajanja. Bez uvida u arhive zapadnih zemalja i njihovih specijalnih službi, kao i punog uvida u arhive SSSR-a i danas Rusije, nije moguće dati sasvim pouzdan naučni odgovor na ovo pitanje. Svakako da su uzroci unutrašnji i spoljni.

Predsednik Ruske Federacije V. V. Putin je više puta istakao da je raspad SSSR-a geopolitička katastrofa svetskih razmera. On nije ulazio dublje u uzroke tog raspada, ali je pre pet godina izneo stav da je vođa boljševika Lenjin pri osnivanju SSSR-a 1922. godine postavio minu produženog dejstva koja je konačno eksplodirala u periodu 1985–1991. godine. Čitajući ovu izjavu meni se tom prilikom nametnulo poređenje da je to isto učinio J. B. Tito 1943–1945. godine koja je vodila dezintegraciji umesto integraciji jugoslovenskog društva.

U ruskoj istoriografiji i javnim raspravama u poslednje vreme se često ide tragom pomenutog Putinovog stava o Lenjinu i mini produženog dejstva. Smatra se da je Lenjinov plan o rešavanju nacionalnog pitanja u Rusiji iznet u Deklaraciji prava naroda Rusije predviđao punu državnu i međunarodnu samostalnost svih nacionalnih entiteta u istorijskim okvirima Rusije s pravom odvajanja od Moskve.

Idejna osnova te takve politike krila se u težnji za uništenjem ne samo Ruske imperije nego i ruskog naroda kao osnovne socijalno-ekonomske baze Rusije. Tako se i moglo desiti da se pod vidom neprekidne borbe protiv ’velikoruskog šovinizma’ afirmišu mnogi regionalni identiteti u okvirima ruskog naroda proizvodeći od njih nove nacije (zar se isto nije desilo i na jugoslovenskom prostoru pod vidom borbe protiv ’velikosrpskog hegemonizma’?).

Takva nacionalna politika je objektivno vodila slabljenju unutrašnje kohezije sovjetskog društva, jačajući razne vidove dezintegracionih tokova pod vidom borbe za nacionalnu afirmaciju. Tek treba istraživati ulogu spoljnih faktora u ovim procesima koji su nesumnjivo uporno i sofisticirano radili na tome.

Nedavno je saopšteno da je još 1922. godine na nivou SSSR-a bio formiran Savezno-republički dotacioni fond u koji je RSFSR od 1940. godine (uključujući i baltičke republike) uplaćivala godišnje 40 milijardi rubalja. Prema nekim proračunima, RSFSR je u taj fond uplatila 76,5 milijardi dolara. Pomoć je naročito usmeravana prema Ukrajini, republikama Srednje Azije i prostoru Zakavkazja. Staljin je donekle amortizovao glavne udare Lenjinove nacionalne politike prema ’velikoruskom šovinizmu’, ali je Hruščov nastavio taj put.“

Gospodin Terzić upućuje na revolucionarnu zabludu KP SSSR-a i kaže da "značajnu ulogu u raspadu SSSR-a imala je i zvanična sterilna ideologija stvaranja "sovjetskog čoveka“ zasnovana dobrim delom na otuđenosti i rutinskom radu partijske i administrativno-naučne nomenklature koje nisu obraćale mnogo pažnje na realni socijalni i ekonomski život ljudi.

Bez istraživanja mehanizma izbora kadrova, unutrašnjih političkih borbi na prvi pogled monolitnog partijskog establišmenta nije moguće odgovoriti na pitanje kako se moglo dešavati da na čelo jedne takve velike imperije dolaze često gotovo ’slučajni ljudi’. U zemlji koja ima toliko mnogo darovitih naučnika i obrazovanih i sposobnih ljudi na čelo države su dolazile ličnosti koje nisu bile kadre da upravljaju tim velikim državnim brodom!“

Akademik Terzić objavljuje zanimljivo saznanje o telefonskom razgovoru Borisa Jeljcina i Džordža Buša: "Zvuči gotovo neverovatno, pre izvesnog vremena objavljen telefonski razgovor predsednika Jeljcina sa predsednikom Bušom kojim ga obaveštava sa lica mesta iz Beloveške Pušće, 8. decembra 1991. godine, da su se on, Kravčuk i Šuškevič dogovorili da učine kraj SSSR-u. To su gotovo neverovatne stvari!

Sećamo se da je Zbignjev Bžežinski više puta govorio da će Rusija biti ’normalna država’ kad se vrati u granice pre Petra Velikog, znači pre kraja XVII veka. Nije, dakle, sporno da su mnogi želeli raspad SSSR-a, a naravno i danas Ruske Federacije, ali ključno je pitanje kako tome nije stala na put ruska politička elita i ruski državotvorni krugovi jer raspad SSSR-a je raspad istorijske Rusije.

Na nedavno održanom okruglom stolu u Fondu istorijske perspektive u Moskvi jedan od učesnika, dr Vladimir Dmitrjevič Kuznačevski zaključio je da je ’SSSR od samog početka bio veštačka politička tvorevina koja je bila osuđena na nestanak – zbog Lenjinove politike na kojoj je ova državna tvorevina bila zasnovana’. Zvuči donekle pojednostavljeno – ali svakako upućuje na dublja i sveobuhvatna naučna istraživanja.

Raspad SSSR-a stvorio je ogroman geopolitički vakuum u koji su ’uleteli’ spoljni igrači i pretvorili dobar deo prostora istorijske Rusije u teritorije sa kojih se pokušava postepeno ali uporno ’davljenje’ Rusije“, zaključuje istoričar Slavenko Terzić. 

Doktor Slobodan Samardžić, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, raspad SSSR-a vidi kao "urušavanje unutrašnjeg sistema koji nije bio dobar“.

"Sistem je bio načet raznim slabostima autoritarnim vođstvom i upravljanjem, i on nije mogao da opstane duže pod pritiskom događaja. U svetu se uvek događaju razne stvari i ti odnosi se ne mogu predvideti. Oni su bili takvi da su pripomogli raspadu Sovjetskog Saveza i to sa strane zapadnog bloka koji je bio pod kišobranom NATO-a. To je neka dijagnoza. Posledice su jako velike. Taj bipolarni svet nije bio pravičan. On je podrazumevao dominaciju, hegemoniju dve sile, ali je ipak održavao neki sistem ravnoteže dveju sila. Znači, imali su neku vrstu pravila igre, zato što su se međusobno ograničavali.

Kada je palo jedno krilo te ravnoteže, prosto se osetio nedostatak kontrateže. Ovaj drugi koji je opstao, on se širio u vidu novog svetskog poretka, koji je Buš stariji već 90. godine definisao. Dakle, on se širio sa jednom perspektivom da obuhvati ceo svet, da smanji uticaj država ili da ga poništi u stranim odnosima i da stvori univerzalnu svetsku imperiju. I to je bila praksa deset godina dok opet neke druge ravnoteže nisu nastupile kao što je kineska u ekonomskom pogledu i ruska u vojnom upravo u ovoj deceniji 20. veka.

To je bilo izrazito neizvesno vreme, možda najgore u istoriji: nismo imali alternativu. Oni su proglasili kraj istorije.

Srećna okolnost za čovečanstvo da se globalna ravnoteža vratila sa ekonomskim usponom Kine i vojnim jačanjem Rusije. Jer u vreme blokovske podele sveta postojao je neki prostor za ’disanje’ kroz nezavisne politike nekih zemalja kao što je bila spoljna politika bivše Jugoslavije.“

Na naše pitanje o mogućem poređenju raspada SSSR-a i Jugoslavije, profesor Samardžić kaže da su "ta dva raspada bila paralelna, ali nisu imali važnih dodirnih tačaka. Jugoslavija je imala svoju dinamiku, a nije bila pod vojnim blokom Varšavskog pakta i bila je uslovno neutralni činilac. Sa raspadom Sovjetskog Saveza, spoljna politika Jugoslavije je postala suvišna. Sovjetski Savez nije mogao da je štiti, a Americi i Zapadnoj Evropi bilo je važno da ona nestane. To su spoljni okviri.

Ali, Jugoslavija je iznutra bila izjedena već početkom 70-ih godina, konfederalnim ustavnim sistemom, jednom labavom zajednicom gde su zapravo vladale nacionalne oligarhije i nacionalne ekonomije u privrednom smislu. Tako da je ona bila rastresena i spolja i iznutra.

A što se tiče kasnijih događanja, kada je reč o Srbiji: Srbija nije u Rusiji mogla imati i jakog saveznika jer se ona raspadala iznutra. To su devedesete godine. Rusija je bila u opasnosti da bude okupiran njen čitav sibirski deo, po planu Bžežinskog. Plan je podrazumevao podeljena tri dela, pa stvaranje labave konfederacije. Madlen Olbrajt je govorila o tome da ne može jedna država da drži tolika prirodna bogatstva, jer to prirodno bogatstvo pripada celom svetu, a ne toj državi gde se ono slučajno nalazi. To su bile koordinate te eksplozivne politike Sjedinjenih Američkih Država prema Rusiji.“

Gospodin Samardžić kaže da Srbiji nije bilo pomoći jer Miloševićeva politika nije dozvolila ništa da se zemlja demokratizuje, da se vlasti pluralizuju, kao u svakoj zemlji. Sa tom centralizacijom i jednostranačkom diktaturom napravljena je greška. Zašto Srbija nije uvela demokratske principe pre drugih republika, pa Srbija je jedina imala to istorijsko nasleđe? A nije. Ne kažem da bi to spaslo Srbiju, ona bi morala da se dovija pod pritiskom zapadnih sila, ali bi imala neku minornu samostalnost zato što je prva potegla ono do čega je njima definitivno stalo, a to je demokratija. Zaboravilo se da je stara Srbija išla u savezništva rata, a nije išla ni u kakva trajna politička savezništva sa bilo kime. Kao što je to bio slučaj kod drugih jugoslovenskih naroda. To je prosto naša tradicija.

Ali, politika Srbije osamdesetih kada se svet ljuljao i kada je Sovjetski Savez pao, a to se moglo videti golim okom, nije bila dovoljno fleksibilna. Ona se vezala za Sovjetski Savez u vreme kada se raspadao. Pa kada je došlo do onog spora Sovjetskog Saveza i Rusije da je Jeljcin pobedio Gorbačova, naši su podržali Gorbačova, a ne Jeljcina. To je bio avgust 1990. godine. To su bile strašne strateške greške, sa strašnim posledicama“, zaključuje dr Slobodan Samardžić.

U nekim naučnim i političkim analizama, u poređenju raspada SSSR-a i Jugoslavije postavlja se često pitanje: kako se Sovjetski Savez raspao bez ispaljenog metka, a Jugoslavija u krvavom građanskom ratu? Na tu temu, između ostalog, piše dr Veljko Vujačić studiji "Nacionalizam, mit i država u Rusiji i Srbiji“. Gospodin Vujačić je redovni profesor sociologije na Oberlin koledžu u Ohaju. Od 2015. do 2019. radio je kao prorektor i profesor Evropskog univerziteta u Sankt Peterburgu. U nedavnom razgovoru za "Novi Standard“ profesor Vujačić kaže da je "pitanje važno, jer su institucionalne sličnosti Rusije i Srbije bile upečatljive: autohtone revolucije, sistem etničkog federalizma (republike kao kvazidržave raznih naroda) i ideologija bratstva i jedinstva, u sovjetskom slučaju družba naroda kao kohezioni lepak.

Tim sličnostima uprkos, Jugoslavija se raspala u ratu, a SSSR u miru.

Pritom su elite dveju većinskih nacija reagovale potpuno suprotno: dok je srpska elita zastupala ideju o okupljanju svih Srba u jednoj državi pa i po cenu vojnih sukoba u Hrvatskoj i BiH, elita Ruske Federacije ostavila je više od 25 miliona Rusa van svojih granica...“

Dublji uzrok različitih reakcija ruskih i srpskih elita Vujačić vidi u gotovo potpuno suprotnim predstavama o istorijskoj ulozi države u životu nacije: "Krajem osamdesetih godina u Rusiji je preovladala percepcija da su svi narodi SSSR pa i sami Rusi žrtve staljinizma, pa da je samim tim raspad imperije preduslov nacionalnog oslobođenja. Za razliku od toga, veliki deo Srba se pozitivno identifikovao i sa srpskom i sa jugoslovenskom državom, dok su srpskim kolektivnim sećanjem dominirale predstave o žrtvama podnetim za stvaranje države i o genocidu u Drugom svetskom ratu.“

Sociolog Veljko Vujačić primećuje da Rusi spoznaju etnički nacionalizam koji odavno postoji kod Srba. "U SSSR-u Rusi su činili 50 odsto stanovništva, a u Rusiji čine oko 80 odsto. Oni su sada mnogo homogenija nacija i Rusija je prirodnija nacionalna država nego SSSR. Pored toga, treba imati u vidu širenje NATO pakta, novi nacionalizam u Ukrajini, kao i pogoršanje odnosa sa Amerikom kao faktore rasta ruskog nacionalizma. Aneksija Krima ili ujedinjenje Krima sa Rusijom je svakako doprinelo porastu nacionalnih osećanja.

Dublja strana priče je da društvo ne može stalno da živi sa lošom slikom o sebi. Komunizam u Rusiji bio je serija strašnih tragedija, od revolucije i građanskog rata do kolektivizacije, Staljinovih čistki i Velikog otadžbinskog rata – prava priča o tim tragedijama izašla je na videlo tokom Gorbačovljeve perestrojke. Putin je osetio da se nacija ne može graditi na osnovu negativnih predstava o sebi, pa se upravo zbog toga danas slavi pobeda u Drugom svetskom ratu, a let u kosmos ili drugi uspesi sovjetske nauke i umetnosti predstavljaju uglavnom kao dostignuća ruskog naroda...

Živimo u povratku nacionalizma u mnogim zemljama sveta, što je otvorila ekonomski uspešna globalizacija. Svetsko siromaštvo palo je na najniži nivo u istoriji, ali po cenu ekonomske stagnacije radne snage i krize nacionalnog identiteta u razvijenim multikulturalnim državama“, objašnjava dr Veljko Vujačić.

Sa distance od 30 godina, za raspad "Crvene imperije“ Zapad danas shvata da je napravio možda grešku, jer ako je pao SSSR, ostala je sve snažnija Rusija. Što se Srba tiče, Zapad veruje da su taj problem apsolvirali još u građanskom ratu 1991–1995. godine.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Matijas Kincel: Bombardujući Beograd "ispravljali“ Aušvic
bombardovanje, 20. 12. 2021.

Intervju

20.12.2021. 01:26

Matijas Kincel: Bombardujući Beograd "ispravljali“ Aušvic

Veliku pažnju ne samo domaćih istoričara, već i šire javnosti, privukla je knjiga nemačkog politikologa i istoričara Matijasa Kincela "Put u rat – Nemačka, NATO i Kosovo“, koju je sredinom godine objavio "Službeni glasnik“. Knjiga je pisana pitkim jezikom, a u Nemačkoj je objavljena samo nekoliko meseci nakon NATO agresije na SRJ, potkraj 1999. godine. Zbog čega nije objavljena u Srbiji ranije?
Close
Vremenska prognoza
clear sky
32°C
17.08.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve