Svet
30.03.2022. 06:10
Biznis
04.04.2022. 10:37
Marko R. Petrović
Intervju - Bojan Stanić
Ko će imati para da obnovi Ukrajinu?
Globalne posledice rata u Ukrajini tek će se osetiti. Može se slobodno, sa velikom sigurnošću, pretpostaviti i da će ovaj ratni sukob svet izmeniti mnogo više nego dve godine borbe sa virusom korona. Govorimo, naravno, o onom ekonomskom aspektu.
I dok su se tokom pandemije svi manje-više trudili da se međusobno potpomažu, sada je situacija takva da je veći deo zapadnog sveta praktično izolovao Rusiju. Zapadne kompanije suspenduju svoje poslovanje u Rusiji, neke čak i potpuno izlaze, ali ima i onih koje to ne rade. Delom zato što ne mogu jer su ugovorom vezani sa ruskim partnerima, a delom i što procenjuju da to nije u njihovom interesu.
Svet
01.04.2022. 13:15
Kojim Rusima je Velika Britanija uvela sankcije
Pitanje za našeg sagovornika, Bojana Stanića, pomoćnika direktora Sektora za strateške analize, analitiku, usluge, servise i pakete proizvoda u Privrednoj komori Srbije, jeste, koliko je uopšte moguće potpuno prekinuti sve ekonomske veze sa Rusijom i koje to posledice nosi sa sobom.
"Ovo je politička kriza koja je dovela evropsku politiku na početak nove krize, a koja za pojedine zemlje unutar Evrope može da bude opasnija i dugoročnija nego što je bila kriza uzrokovana pandemijom. Tu mislim i na Srbiju. Zbog rata u Ukrajini sankcije su uvedene Rusiji. Postavlja se pitanje – čak i da se završi rat, koliko će trajati te sankcije.
Profesor Branko Milanović objavio je vrlo zanimljiv članak gde govori upravo o tome koliko mogu trajati sankcije. On kaže da, pozivajući se na iskustvo određenih zemalja kao što su Kuba, Severna Koreja, Iran, sankcije mogu trajati decenijama. Samim tim postavlja se pitanje koliko će uopšte biti isplativo poslovanje kompanija u većinskom vlasništvu stranog kapitala koji postoji u Rusiji. Pomenuli ste ’Reno’ i francuske kompanije generalno. Francuski predsednik je čak pozvao francuske kompanije da ne napuštaju Rusiju.
Međutim, imate dosta kompanija, posebno u informacionim tehnologijama, koje su radile u Rusiji, a odlučile su da se potpuno povuku. Naravno, one su odlučile da ponude zaposlenim, ruskim građanima koji su tamo radili, da nastave da rade za njih, ali tako što bi se preselili u drugu državu. Zato na neki način i Srbija postaje interesantna tim preseljenicima iz Rusije, kao i izbeglicama iz Ukrajine“, kaže Bojan Stanić za "Ekspres“.
Mislite kao mesto odakle bi mogli da nastave da rade.
"Da, iz prostog razloga što smo slični kulturološki, što je sličan jezik i što generalno postoji veza koja se ne zasniva samo na poslovima, nego i na nekoj tradiciji itd. Ruski preseljenici nagoveštavaju da bi njima bile zanimljive zemlje kao što su Gruzija, Jermenija, Srbija i Turska. Deluje kao da se te neke ekonomske veze političkog Zapada sa Rusijom prekidaju nepovratno. A to obuhvata naravno SAD, Kanadu, EU, ali i veći deo zemalja koje su izvan EU, pa deo azijskih zemalja kao što su Japan i Južna Koreja, pa Australija i Novi Zeland... Dakle, to je otprilike tih 48 zemalja koje su uvele sankcije, a inače 15 posto ukupne populacije stanovništva na Zemlji.
Svet
02.04.2022. 14:22
U Poljsku je iz Ukrajine pobeglo 2.437.000 ljudi
Koliko je realno to bespovratno raskidanje ekonomskih veza?
"To tako deluje zbog političke euforije koja može trajati. Ali Rusija je daleko veća privreda i daleko značajnija za globalnu ekonomiju nego što su to i Iran i ove druge pomenute zemlje koje su dugo pod sankcijama.“
Pre svega zbog energenata.
"Da, a i ne samo zbog energenata, nego i žitarica i diktiranja cene hrane. A to vrlo pogađa zemlje koje su mnogoljudne, a u fazi su razvoja, koje imaju osnovicu ishrane u žitaricama obično uvezenim iz Rusije i Ukrajine. I ako cene hrane rastu, to ne znači nestašicu hrane, već nemogućnost da je kupite zato što je cena mnogo veća. A cene rastu zbog povećanja cene đubriva u čijoj se proizvodnji koristi gas.
S druge strane, skuplje je gorivo koje koristi poljoprivredna mehanizacija. Sve će to dovesti do daljeg rasta cene hrane, plus veća je tražnja iz prostog razloga što je mnogo veći broj ljudi na Zemlji. Postavlja se pitanje kako će to uticati na političke sukobe u određenim mnogoljudnim zemljama, što će možda pokrenuti neke nove migrantske talase. A znamo, Evropa je pokazala i neko licemerje koje se može razumeti na određeni način, da su mnogo prihvatljivije izbeglice iz Ukrajine nego oni koji dolaze iz Afrike, sa Bliskog istoka itd.
Svet
22.03.2022. 16:05
Najteža izbeglička kriza od Drugog svetskog rata
Setite se krize iz 2015. godine pokrenute ratom u Siriji, kada je milion izbeglica uzdrmalo celu Evropu iz temelja. A sada imate oko tri miliona izbeglica koje su iz Ukrajine prešle samo u granične zemlje. Najviše u Poljsku. Dakle, teško je zamisliti da se Rusija isključi iz međunarodne trgovine iz prostog razloga što snabdeva oko 20 procenata tržišta energentima, oko 20 procenata tržišta žitaricama, ima velike zalihe drugih materijala koji se koriste u auto-industriji, u visokim tehnologijama...“
Ima sirovine.
"Naravno. U jednom trenutku će na ceni biti i pitka voda, šume...“
Spomenuli ste licemerje kada su u pitanju izbeglice, ali je licemerje prisutno i pri uvođenju sankcija jer se, recimo, one ne odnose na Vladimira Potanina bliskog Putinu, zato što je on najveći proizvođač nikla koji je potreban Zapadu.
"Da. Uzmite na primer i energente. Razaranja su velika, ali niko ne vrši diverzije na gasovodu u Ukrajini. Niko ga ne bombarduje, ni ruska, ni ukrajinska vojska, iz prostog razloga što gas teče u tzv. redovnom režimu. Stvara se fama i oko ’Severnog toka 2’. Tu gas nije ni išao. Međutim, sada zemlje sa Zapada, ovih 48, protestuju zbog najave da će rublja biti jedino sredstvo plaćanja gasa za zemlje koje su neprijateljske. Govore kako to ne može biti jer tako nije u ugovoru. U redu, a šta znači ugovor sada kada politički odnosi u Evropi vrve od nepoverenja, nepoštovanja...
To je, jednostavno, politički princip da koristite slabost drugog, a ne da pokazujete razumevanje, kao što je bilo tokom pandemije. Principi u privredi su takvi da kada poslujemo, i ja vama isporučim robu, vi verujete da je taj kvalitet onakav kako smo se dogovorili. Ukoliko vi kasnite sa plaćanjem, ja vama verujem da ćete vi meni platiti kada budete realizovali neko potraživanje od nekog drugog. A u politici je potpuno obrnuto. Mislim da ipak treba pustiti taj ekonomski princip iz prostog razloga što su nas ekonomski princip i sloboda trgovine, posebno posle Drugog svetskog rata, doveli na put najvećeg tehničkog i društvenog razvoja koji je svet ikada video.“
Svet
02.04.2022. 11:54
Još 300 miliona dolara vojne pomoći za Ukrajinu
Možemo li da govorimo o slobodnoj trgovini kada države nalažu kompanijama da se povlače iz Rusije?
"Sada imamo vrlo zatrovane političke odnose. Dolazimo u neku vrstu deglobalizacije međunarodne trgovine. Globalizacija u ekonomskom smislu bila je i jeste šansa za Srbiju. Naš model rasta je zasnovan na izvozu, a on podrazumeva slobodnu trgovinu. Mogu da dođu investitori iz različitih delova sveta, ne samo iz Zapadne Evrope koja je dominantan investitor ovde i dominantne ekonomske veze su upravo sa tim savezom.
Međutim, izvor rasta je neograničen kada pogledate vanevropska tržišta. I to je bila ideja, da se privuku te investicije i da se značajno koriste zapadne kompanije. Konkretno, što se tiče izvoza u Rusiju, tu dominiraju zapadne kompanije. One sada smanjuju proizvodnju u Srbiji, ali i dalje ne odustaju od ruskog tržišta. Govore – čekamo da se završi pa ćemo pokušati ponovo. Ali generalno njihova poslovna politika će zavisiti od instrukcija koje dobijaju iz centrala koje su u zapadnim zemljama.“
A te centrale dobijaju instrukcije od države.
"Apsolutno. Ali slobodna trgovina je već dovedena u pitanje 2008. godine kada je bila svetska finansijska kriza. Ovo sa rubljama sada može da utiče na to da Rusija stabilizuje valutu donekle time što će povećati međunarodnu tražnju za rubljama, jer zemlje i kompanije će morati na svojim računima da imaju rublje da bi mogle da kupuju naftu i gas. Sada je pitanje da li je pređena crvena linija, odnosno da li će se ići na to da se sve više smanjuje zavisnost spoljne trgovine od dolara. S druge strane, kako će reagovati druge zemlje, jer velika je neizvesnost, a ona je glavni razlog zašto ne možemo da imamo preciznije ekonomske procene šta će se dešavati bar do kraja godine, a kamoli u dužem vremenskom periodu.“
Kada govorimo o trenutnom i potpunom prekidu ekonomskih veza sa Rusijom, možemo li napraviti paralelu sa Bregzitom koji je godinama pripreman?
"Govorilo se kako će Britanija pretrpeti velike gubitke zbog Bregzita. Međutim, nije se desilo. Dakle, i dalje London ostaje svetski finansijski centar broj jedan. S druge strane, veliki problem za EU u svemu tome jeste što je sa Bregzitom izašao i deo političkog autoriteta same Evropske unije. Britanci su ga izneli sa sobom. Evropa je ostala u nekom međuprostoru između narastajućeg angloameričkog interesa i ruskog interesa koji je takođe jačao jer je Rusija, kako bi zaustavila svoje demografsko-socijalne probleme, morala da pojača svoj ugled. Sada je tu, naravno, u pitanju teorija nulte sume.
Dakle, ako imate jednu stranu koja jača i drugu koja je već jaka, ona će na neki način da se oseti ugroženom i dolazi do problema. To je taj politički princip. Ali u privredi to nije tako. Ako imate rast i mogućnost da deo tog rasta pokrijete time što ćete povećati svoju proizvodnju i nadomestiti to što se sada smanjuje izvoz određene sirovine ili nečega iz Rusije, a tražnja i dalje postoji, onda je svakako to šansa za vas.
Ali ukoliko budete manje atraktivni za privlačenje stranih investicija, iz prostog razloga što se odustali od nekih principa slobodne trgovine, postavlja se pitanje da li ćete ikada moći da razvijete ekonomski potencijal. A on se zasniva pre svega na privlačenju investicija iz zemalja koje tu mogućnost imaju. A to su, pre svega Kina, naravno i SAD, imamo i sporazum o slobodnoj trgovini sa Velikom Britanijom... Ali činjenica jeste da ova kriza zato što je politička, i zato što postoje očigledni pritisci na Srbiju, može za našu privredu biti i veća nego ona izazvana pandemijom.“
Situacija je posebno teška zbog energetske zavisnosti.
"Naravno. Zato i očekujemo razumevanje u EU da ne može ono što je u EU doneto da bude preslikano na Srbiju iz prostog razloga što smo mi zavisniji od uvoza energenata iz Rusije nego što je EU. Čak i kada bi prestalo snabdevanje u potpunosti gasom i naftom iz Rusije, a mi odatle uvozimo više od 95 odsto gasa i oko 30 procenata nafte, alternativa bi bila veoma skupa. To bi moglo da dovede do porasta cene nafte na međunarodnom tržištu na 200 dolara po barelu. Sada se kreće oko 115–120. Moglo bi da dovede i do toga da se u relativno dugom roku, više od godinu dana, cena ne spusti ispod 150 dolara.
To je vrlo teška situacija za zemlju kao što je Srbija iz dva razloga: imate i dalje rast inflatornih pritisaka, pad kupovne moći stanovništva, što je vrlo značajna komponenta BDP-a, a s druge strane imate nagli rast deficita u razmeni usluga robama sa inostranstvom što je negativna komponenta BDP-a. To je dvostruki udar na BDP, što dovodi do vrlo niskih stopa rasta.
Uz prisustvo inflacije imate i tzv. stagflaciju (opšti skok cena uz pad proizvodnje, prim. nov.) o kojoj se danas sve više priča. A najveći problem stagflacije jeste porast nezaposlenosti. Jer ako hoćete da održite proizvodnju koja vam je sada manja, morate uzimati impute koji su sada mnogo skuplji. A ne možete uticati na njih, posebno ako ih uvozite, jer nema druge supstitucije unutar zemlje. I onda nemate gde da uštedite nego na radnoj snazi.“
Dakle, sve ide preko leđa radnika?
"Nažalost, posebno na slučaju Srbije koja ima najveći dugoročni rizik za održivost privrede upravo u demografiji. Kada bismo čak i hipotetički i uspeli sada da primimo oko 500.000 ljudi koji su izbegli iz Ukrajine ili su se preselili iz Rusije, mi bismo se vratili tek na demografsku sliku koju smo imali 2012. godine. Toliko smo izgubili stanovništva, pre svega zbog migracija, zbog negativnog priraštaja... A vi kada izgubite jednog stanovnika koji ode u inostranstvo niste samo izgubili stanovnika, nego i potrošača. Dakle, svaki čovek ima dvostruki uticaj na vašu privredu.“
I izgubili ste ono što ste uložili u njega tokom školovanja.
"Tako je. Daću vam jedan primer, u poslednje vreme primetan je i priliv naših ljudi koji su radili u inostranstvu ili su se školovali u inostranstvu, ili stranaca koji su visoko obrazovani. Ali je zato značajan odliv onih koji su kvalifikovani majstori, medicinski radnici...“
Da li su oni koji su se vratili to uradili zbog toga što su ostali bez posla na Zapadu tokom korone ili je nešto drugo u pitanju?
"Oni smatraju da će uz znanje i kvalifikacije koje imaju jednostavnije da dođu do izražaja u Srbiji, očekujući manju konkurenciju. A tu je i praktična stvar da ste u zemlji u kojoj se govori vaš jezik, da ste blizu svojih... Ali bitno je istaći i da se Beograd zaista profilisao kao regionalni centar. Kada pogledate samo poslednje godine, investicije u Srbiju bile su 60 odsto svih investicija na prostoru Zapadnog Balkana. A učestvujemo populaciono sa 40 odsto, ne više.
Dakle, komparativna prednost Srbije je očigledna i ona je bila na dobrom putu, bez obzira na određene probleme u smislu ekoloških standarda, pravne sigurnosti... Sve to stoji, sve to ima smisla, ali mnoge pomenute zemlje koje su se razvijale su išle na taj način.
Branko Milanović je upravo govorio da postoji privredni razvoj koji se nekada u određenim državama preferirao nauštrb institucija. Iz tog razloga postavlja se pitanje da li je moguće na drugi način profilisati se kao privredni potencijal, ako bismo vodili računa o ekologiji do te mere da jednostavno ne otvarate nijednu fabriku koja zagađuje, nijedan rudnik koji je neophodan da biste mogli da sprovodite proces reindustrijalizacije...
E to je sad naš problem – ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš, kajaćeš se. Situacija je takva da bez toga ne može privreda da se podigne. Mi smo izgubili devedesete godine. Tada je bila relativno povoljna situacija za evropske zemlje iz prostog razloga što ove mnogoljudne zemlje Azije još nisu bile stasale na tržištu, kao što jesu već posle 2000. godine, a sa kojima vi jednostavno ne možete da budete toliko konkurentni. Mora se ostvariti rast da bi se posle došlo do razvoja. Morate da povećavate kapacitet proizvodnje onoga čime raspolažete i da iz tog rasta stvarate sredstva koja dalje ulažete u razvoj novih industrija, veće dodatne vrednosti...“
A šta ćemo sa ekologijom, položajem radnika...
"To je druga stvar, loši ekološki standardi, loši uslovi za rad radnika, što dovodi do nastavka emigracije iz zemlje. Zato morate da vodite razboritu, mudru ekonomsku politiku kako biste izbalansirali sve te rizike i omogućili da imate tu osnovu koja treba da dovede u dugom roku do održivog rasta.“
Rizici, zapravo, moraju biti svedeni na najmanju moguću meru, a da poslovanje bude isplativo.
"Tako je. Imate primer kineskih kompanija ovde i slučaj koji je bio sa ’Ling Longom’ kada su u pitanju prava radnika. S druge strane, postavlja se pitanje atraktivnosti kineskih investicija. Kineska privreda je u velikom zamahu. Ne postoji gotovo nijedna zemlja na svetu koja nema Kinu kao velikog uvoznika ili izvoznika. Ona želi da se što više pozicionira u Evropi kroz sistem ’Jedan pojas – jedan put’ i na neki način treba da dokaže da to nije ta Kina o kojoj se priča u zapadnoj štampi. I tu je možda i prednost Srbije jer ona je odskočna daska Kine za Evropu. I upravo kroz investicije i kroz uslove rada koji će biti u skladu sa evropskim standardima ona stiče imidž koji će koristiti i za ulazak na druga tržišta.“
Koliko tu stvari menja rat u Ukrajini?
"Postavlja se pitanje kakva će Ukrajina biti posle ratnih dejstava, ko će tamo hteti da živi. A da bi se živelo, mora vrlo brzo da se obnovi. A ko ima sredstva? Rusija ograničeno, Evropska unija isto ograničeno. Šta je sa Kinom? Na tolikom prostoru i na tako strateškom mestu u Evropi, sigurno da će iskoristiti mogućnost da pozicionira svoju privredu i svoj uticaj.“
Da li je to nova tačka sukoba između Kine i Amerike?
"Može da bude. Najveći problem za privredu jeste protekcionizam koji postoji. Obuzdavanje. To definitivno ne doprinosi tome da se svet razvija onako kako se razvijao do kraja prve decenije 21. veka. Posle Drugog svetskog rata svet se obnavljao kroz slobodnu trgovinu, zaključno sa 2019. godinom. Glavni rizik rasta privrede na globalnom nivou su bili protekcionizam i geopolitički rizici. Pandemija je to malo resetovala, ali je postojao konsenzus da to treba što pre da se završi. Kako je to splaslo, počeo je rat. A mi, koji smo to preživeli, najbolje znamo šta to donosi.
Znate kakav je bio odnos između političkih elita u regionu, a prvi koji su počeli da obnavljaju veze bili su privrednici. Principi poslovanja su sada daleko pouzdaniji nego što su između političara. Upravo je to ideja, da se u interesu privrede prilagode politički odnosi. Najbolje to vidimo kroz razne inicijative za ekonomsku integraciju na Zapadnom Balkanu. Jedna od njih je i ’Otvoreni Balkan’. Uprkos svemu što može da se pročita u tabloidima, gde, maltene, samo što se nije zapucalo na Kosovu. A onda sa druge strane vidite da Srbija treba da snabdeva dodatnom količinom pšenice Albaniju i da to njihovi zvaničnici pozdravljaju i govore da je to upravo zahvaljujući pokrenutoj inicijativi regionalne saradnje. A kada čujete reči kao što su rat, sankcije, agresija, pa možete misliti kako beži kapitalizam od toga. Onda se jednostavno destimulišu ljudi da i dalje ulažu.“
Komentari
