Ponuda veća od potražnje
Motivacija za rad je ključni problem
Zbog čega se Srbija našla među zemljama u kojima je, uprkos formalno velikom broju nezaposlenih, ponuda za zaposlenje znatno veća od broja zainteresovane radne snage.
Od početka godine do kraja septembra poslodavci su se Nacionalnoj službi za zapošljavanje u najvećem broju obraćali tražeći radnu snagu koja podrazumeva niže kvalifikacije. U nemogućnosti da sami pronađu zainteresovane za posao koji nude, NSZ-u su u najvećem broju podnosili ponude za čistače prostorija, manipulante u proizvodnji kablova i provodnika, komunalne higijeničare, pakere, šivače tekstila, prodavce, magacionere...
U sledećoj kategoriji deficitarnih kadrova su zanatlije, pre svih tesari, zidari i armirači, potom slede profesionalni vozači i kuvari, pa zanimanja za koja su neophodne više kvalifikacije i radno iskustvo: administrativni tehničar, ekonomski tehničar, medicinska sestra, građevinski tehničar, elektrozavarivač – specijalista, livac čeličnog liva, inženjer tehnologije za proizvodnju odeće, mašinski inženjer, ekonomista, strukovni vaspitač, diplomirani inženjer građevinarstva, diplomirani ekonomista… Možda zvuči neobično, ali traženi su i diplomirani profesor engleskog jezika i književnosti, te profesori razredne nastave.
Od 2009. godine u Srbiji ne postoji obaveza poslodavaca da prijave svako slobodno radno mesto u svojim preduzećima. Zbog toga Nacionalna služba za zapošljavanje, koja bi trebalo da pruži usluge posredovanja između poslodavaca i zainteresovanih za posao, evidentira isključivo prijave kada im se za to obrate poslodavci.
"NSZ pruža usluge u skladu sa Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Pored ostalog, posredujemo između poslodavca koji dostave zahtev za obezbeđivanje određenog profila radnika i lica koja traže zaposlenje. Tokom obavljanja individualnog razgovora sa tražiocima zaposlenja, pored evidentiranja kvalifikacije, znanja i veština, te radnog iskustva, uzima se u obzir i podatak o motivaciji, interesovanjima i stavovima lica za prihvatanje određenog posla“, kažu u NSZ-u.
Upravo se motivacija, doduše nekako nerado, pominje kao jedan od ključnih faktora manjka radne snage u zemlji. U pojedinim primerima čak ni ponuđeni finansijski uslovi nisu opredeljujući. Poslodavci najteže dolaze do zanatlija, iako ti poslovi ponekad donose izvanrednu zaradu. "Imali smo situaciju pre dva meseca da je jedan poslodavac ponudio zaradu od čak 2000 evra i mogućnost stanovanja ukoliko kandidat nije iz Beograda“, saopštio je nedavno Miloš Turinski iz "Infostuda“.
Ljiljana Pavlović iz Unije poslodavaca Srbije kaže da svaki deseti poslodavac zapošljava zanatlije: "I gotovo svaki od tih poslodavaca ima ozbiljnih problema da pronađe zanatliju koji mu je potreban.“
Na tržištu poslova koji ne zahtevaju visok stepen stručne spreme najteže je doći do radnika iz oblasti ugostiteljstva i građevine, ali i nege i lepote. Što se radnog iskustva i "dobrog glasa“ u profesiji tiče, ističe se tražnja za kuvarima. Nije nikakva tajna da kuvari, uz druge prinadležnosti u zavisnosti od restorana u kojima rade, mesečno zarađuju od 1000 evra pa naviše, odnosno da pojedini od njih imaju i dvostruko veće plate.
Direktorka Ugostiteljsko-turističke škole Jelena Šalipurović navodi da tu obrazovnu ustanovu pohađa 1100 učenika. Sami učenici tvrde da je škola bila njihov lični izbor. Svesni su da će posla za njih uvek biti, bez obzira na to da li se radi o Srbiji ili inostranstvu, gde je njihov profil podjednako veoma tražen i dobro plaćen. Kao jednu od pogodnosti iznose i činjenicu da im je omogućeno da se kroz praksu usavršavaju i pre završetka školovanja.
Navedeni primer je, moglo bi se reći, izuzetak jer je interesovanje za poslove koji podrazumevaju niže kvalifikacije i dalje malo, uprkos sve većim potrebama i boljim platama koje se nude. "Spremnost nezaposlenih za prihvatanje određenog posla analizira se tokom vršenja procene zapošljivosti, kao i sagledavanja usklađenosti karakteristika tražioca zaposlenja sa zahtevima tržišta rada i potreba poslodavaca“, odgovaraju iz Nacionalne službe za zapošljavanje.
Spremnost da prihvati određeni posao je isključivo na pojedincu i zavisi od njegovih ličnih stavova, interesovanja, motivacije i egzistencijalnih potreba. Ukoliko tražioci zaposlenja poseduju određene kvalifikacije, specifična znanja ili veštine, kao i relevantno radno iskustvo, veoma su traženi.
S druge strane, iako sebe delimično predstavljaju kao žrtvu postojećih okolnosti, mnogi poslodavci ni izdaleka ne nude primamljive uslove. Osnovni razlog za neprihvatanje ponuđenog zaposlenja su upravo ispotprosečni uslovi rada za određenu vrstu poslova na regionalnom nivou. Drugi je što se zainteresovanima za posao često ne garantuje nadoknada za prekovremeni rad, a treći razlog je osnovna zarada uglavnom neadekvatna kvalifikacijama, uloženom trudu i vremenu.
Moglo bi se reći da je, uz određene varijacije, istovetna situacija u mnogim državama širom sveta. Pre svega onim koje se smatraju državama relativnog ekonomskog blagostanja. U svim razvijenim zemljama ili kako ih mediji u Italiji nazivaju "ekonomski naprednim zemljama“ ne da je teško pronaći novu radnu snagu, već stalno zaposleni masovno napuštaju svoj posao.
U Italiji se 1. novembra 2021. završila zabrana otpuštanja radnika zbog situacije izazvane kovidom 19. U februaru 2020. godine, s početkom pandemije koja je državu teško pogodila, zabranjeno je otpuštanje radnika. Prvi deo zabrane prestao je da važi u junu ove godine, a odnosio se na četiri miliona zaposlenih. Prvog dana novembra prestala je da važi i zabrana koja je obuhvatala više od 10 miliona zaposlenih.
Međutim, ispostavilo se da sami Italijani kao da više nisu zainteresovani za svoja radna mesta. Fenomen dobrovoljnog napuštanja radnog mesta prisutan je već mesecima, iako se o tome malo piše. Od početka ove godine oko pola miliona Italijana daje otkaz na svaka tri meseca! Ovaj fenomen ima tri aspekta: kompanijama je izuzetno teško da pronađu nove radnike, nikada do sada se toliko ljudi nije odlučilo da napusti posao, te na kraju – mnogo je manje žena koje su se vratile na posao u odnosu na muškarce. Podaci italijanske banke pokazali su da je ženama i ranije bilo izuzetno naporno da usklade svoj posao i porodične obaveze, pa su mnoge odlučile da se ne vraćaju na posao. Pretpostavlja se da takva odluka ima i ekonomsko opravdanje. U novonastaloj situaciji žene su konačno podvukle finansijsku računicu, izračunale da ne moraju više da plaćaju bebisiterke i pomoć u kući, za šta im je u većini slučajeva odlazila čitava plata.
Još je rano za izvođenje zaključka koji Italijani sve češće pominju, a to je da su mnogi, pre svega žene, odavno bili nezadovoljni i planirali da napuste radno mesto. Pandemija virusa kovid 19 i sve što je zbog toga sledilo predstavljali su direktan povod da to i učine. Za brojne da se konačno odvaže i potraže posao koji više odgovara njihovom obrazovanju, željama i potrebama.
Za sada je nemoguće ustanoviti jer pouzdanih podataka o tome nema, da li je kriza ubrzala migriranja radne snage iz sektora poput ugostiteljstva i turizma koji su najviše pogođeni u protekle skoro dve godine, u one koji su sve traženiji i bolje plaćeni poput oblasti zdravstva i novih tehnologija.
Fenomen koji je prisutan u brojnim evropskim zemljama nije zaobišao ni SAD. U Sjedinjenim Američkim Državama su skovali termin "Velika ostavka“, a odnosi se na talas otkaza koji se događa širom zemlje. Kako izveštavaju tamošnji mediji, u ogromnom broju radi se o ljudima koji su imali dobre i odlično plaćene poslove, ali su jednostavno "sagoreli“ u tom angažmanu. Kao i u drugim razvijenim državama širom sveta, za najveći broj njih je kovid 19 bio okidač da donesu odluku o davanju otkaza.
Kada se o Srbiji radi, osnovno pitanje jeste – kako tumačiti činjenicu da ljudi bez ikakvog posla i primanja ne žele da prihvate ponuđena zaposlenja?
"Podrška nezaposlenima realizuje se i uključivanjem u motivaciono-aktivacione radionice. Na ovim obukama oni se motivišu za aktivno traženje posla, dobijaju savete kako da se na najbolji način predstave poslodavcu, razvijaju veštine poslovne komunikacije, jačaju samopouzdanje i motivaciju… Ukoliko se proceni da nezaposleni ima nerealna očekivanja u pogledu zarade, pozicije i slično, upućuje se na obuku tokom koje ima mogućnost da realno sagleda svoju ličnu poziciju na tržištu rada i da svoja očekivanja prilagode zahtevima posla“, odgovaraju iz NSZ-a.
Problem nedostatka traženog kadra u pogledu znanja, veština i radnog iskustva prevazilazi se i uključivanjem nezaposlenih u dodatno obrazovanje i obuke. Prioritet prilikom uključivanja u ove mere imaju prvenstveno osobe čija zanimanja nisu tražena ili oni koji poseduju zastarela znanja i veštine, nisu završili obrazovanje, odnosno nemaju potrebne sposobnosti za obavljanje konkretnih poslova.
U primerima kada određena filijala Nacionalne službe za zapošljavanje nije u mogućnosti da obezbedi traženi profil radnika za potrebe određenog poslodavca pokreće se postupak međuregionalnog posredovanja koji podrazumeva uključivanje više filijala u posredovanje. Međutim, ograničavajuća okolnost u takvim slučajevima jeste kako motivisati zainteresovanog da napusti mesto prebivališta i zbog posla se preseli u drugo mesto, odnosno spremnost poslodavca da radniku obezbedi smeštaj ili pak zaradu kojom bi mogao da pokrije troškove iznajmljivanja stana.
Kada se analiziraju sve okolnosti na tržištu rada, na kraju se ipak ispostavlja da motivacija, uslovljena brojnim okolnostima, predstavlja najveću prepreku u angažovanju nezaposlenih. Koliko god pojedini poslodavci ne žele da prihvate činjenicu da lošim uslovima i niskim zaradama neće uspeti da privole nezaposlene da prihvate njihove ponude, u podjednakoj meri su za ogromnu disproporciju u ponudi i potražnji kriva i nerealna očekivanja nezaposlenih. Iz tog zamršenog kola je veoma teško izaći.
Ipak, ukupna slika nije potpuno pesimistična. Prema podacima NSZ-a, sa njihove evidencije u periodu od januara do septembra 2021. godine broj zaposlenja u kojima su uspešno posredovali iznosio je 172.837, što u odnosu na isti period prethodne godine predstavlja povećanje za 11,1 odsto.