Biznis
19.09.2021. 18:05
Biznis
04.11.2021. 06:05
Vojislav Tufegdžić
"Osveta radničke klase“
Radnika nema, biće ih još manje
Pekar, lekar, apotekar... medicinske sestre, negovatelji, vozači kamiona, zavarivači, visokokvalifikovani radnici i stručnjaci iz brojnih oblasti godinama su nedostajuća zanimanja u Srbiji. U zapadnom delu Evrope stanje je preslikano. Tamo su u velikom broju i otišli oni koji danas nama manjkaju.
Nekako se poklopilo da je s pojavom virusa korona, nikako zbog samog virusa, nedostajanje takozvane radne snage "zarazilo“ i druge delatnosti. Pre svega ugostiteljstvo, sve vrste uslužnih delatnosti i trgovinu. Naslućujući takav razvoj događaja, pre gotovo pune decenije na Zapadu je počelo da se piše o dolasku perioda koji bi se mogao nazvati "Osveta radničke klase“.
U najkraćem, analitičari su nastupajuće doba okarakterisali kao vreme u kojem će prezasićenost preduzeća i čitave privrede rukovodećim kadrovima i njima pripadajućim privilegijama neminovno proizvesti ono što nam se sada događa. Usled lošeg odnosa vlasnika prema radnicima, pre svega lošim, pa i ponižavajućim platama, u velikom broju slučajeva neregulisanim socijalnim i zdravstvenim statusom zaposlenih, neadekvatnim uslovima rada... manjak proizvođača, odnosno ljudi koji su neophodni kako bi funkcionisale usluge i trgovina, bio je sasvim izvestan.
Nekvalifikovana ili polukvalifikovana radna snaga sada je postala predmet želja velikog broja privatnih preduzetnika. Što se Srbije tiče, nije potrebno nikome verovati na reč niti se udubljivati u neke statističke podatke, dovoljno je osvrnuti se na izloge prodavnica, pekara, manjih i većih trgovinskih radnji, kioska, kafića, salona... i na većini uočiti upadljivo istaknuto obaveštenje "Traži se radnik“.
Vlasnik restorana u širem centru Beograda nedavno je ispričao kako u glavnom gradu, u ovom trenutku, postoje tri kompletno opremljena restorana visoke klase koji bi trebalo da budu otvoreni. Odnosno, odavno je trebalo da prime goste. Ali, poteškoća je u tome što za svoje "napucane“ objekte vlasnici ne uspevaju da nađu adekvatno obučene kuvare i konobare. Uloženi kapital im mesecima ničemu ne služi. Zapravo, pravi im dodatne troškove.
Pomenuti vlasnik restorana nimalo nije srećan zbog lošeg stanja među konkurencijom. I sam je, iako mu restoran dobro posluje punu deceniju, iskusio nevolje s kojima se svi suočavaju:
"Poslednje tri godine ne uspevam da nađem pomoćnog radnika u kuhinji. Nikakve kvalifikacije ne tražim, samo dobru volju da radi; veoma pristojnu platu, socijalno, zdravstveno, prijavu od prvog dana, plaćen prevoz, obroke u restoranu, radno vreme od osam sati, podelu bakšiša sa ostalim osobljem, mogućnost da uz kuvara praktično uči i taj zanat... Nisam uspeo.
Dolazile su pojedine žene na nekoliko dana probnog rada i onda odustajale. Čak i bez javljanja da neće da prihvate posao. Pomislio sam na kraju da ne umem da razgovaram sa kandidatima, da je krivica do mene, pa sam zvao privatnu agenciju koja se bavi zapošljavanjem radnika. Mislim da je žena koja se time bavi obavila razgovor sa više od 20 navodno zainteresovanih. Na kraju mi je kratko rekla ’Ne mogu da vam pomognem’. Eto, stanje je bukvalno takvo.“
Biznis
10.07.2021. 08:00
Nisi vakcinisan? Nema posla!
Ugostiteljstvo je postalo najranjiviji sektor. Nebojša, konobar u kafiću u Kosovskoj ulici u centru Beograda, sa svojih 40-ak godina svakako ne spada u kategoriju mlađih koji se bave ovim zanimanjem. Poslednjih osam godina radi na istom mestu i, koliko to može da bude, zadovoljan je prihodom koji ima. Kafić je dobro posećen pa je bakšiš veoma pristojan, praktično u ravni sa redovnim mesečnim primanjem. Iz neposrednog uvida u ono što se događa objašnjava da se tokom leta, kada su brojni kafići bili zatvoreni zbog navodnog "kolektivnog godišnjeg odmora“, događalo nešto sasvim drugo – nije bilo zainteresovanih za taj posao. Zbog toga su vlasnici lokala morali da ih zatvaraju.
Tek manjim delom je odgovor na takvo stanje pokriven pretpostavkom da su konobari otišli na primorje jer su tamo zarade tokom sezone neuporedivo veće. Istina je, kaže, na drugoj strani:
"Najveći broj mladih koji su nekada radili u kafićima našao je novo zanimanje. Danas se bave dostavom hrane koja je ogroman zamah dobila u poslednje dve godine. A zarade su možda i duplo veće. I to je sve.“
Kada smo nedavno razgovarali sa mladićem koji je odlučio da se dostavom ne bavi uzgredno već, za sada, kao osnovnim zanimanjem, dobili smo potvrdu prethodne tvrdnje:
"Nije izmišljeno, tačno je, to više nije nikakva poslovna tajna. Moguće je u ovom poslu zaraditi i više od 100.000 dinara mesečno, ali je za to potrebno da se, ponekad, radi i deset sati dnevno.“
Vlasnik jedne od prvih kurirskih službi, koja je i dalje u domaćem vlasništvu za razliku od najvećeg broja koje su u međuvremenu kupili stranci, ispričao je za "Ekspres“ da mu dostava hrane nije primarna delatnost, te da "Roman mogu da napišem o mladima, ekspeditivnosti, radu, neradu, šta sve žele, šta ne žele, kako mi bolje rade ljudi od 60 godina nego momci koji imaju 20 i nešto“.
Biznis
08.07.2021. 10:30
Kovid ugasio 22 miliona radnih mesta u razvijenim zemljama
Život
17.12.2020. 14:35
Svaki dan je crni petak
Poput najvećeg broja sagovornika, ni on ne želi da bude imenovan, ne zbog straha, već zbog uverenja da javno izrečeni stavovi mogu samo da mu škode. Za razliku od mladih koji su angažovani u dostavljačkim firmama, uposleni u njegovom preduzeću kurirske poslove obavljaju automobilima koje im obezbeđuje firma. Nemaju dodirne tačke sa hirovima pojedinaca, najveći deo zaduženja im se odnosi na uhodanu saradnju sa kompanijama i preduzećima, imaju jasan raspored rada, garantovana primanja, uplaćene doprinose prema državi… Ipak, problemi su i te kako prisutni:
"Plate su pristojne, svako može da zaradi koliko se može. Znate šta ubija ovaj posao? Lažne informacije na internetu! Negde sedi neko polupismen i objavi da vozač u Nemačkoj zarađuje mesečno nekoliko hiljada evra. Onda mnogi poveruju da nema razloga da ovde voze za 400 ili 500 evra, kada tamo mogu da zarade pet puta više. Ali, niko ne računa da tamo nema, kako kažu, besplatnog ručka. Odlazili su momci odavde, iz moje firme, da rade u Francuskoj na gradilištu, odlazili su u Nemačku da voze, da čiste podrume… Vraćali su se bušnih cipela.“
Svestan je da u svojoj životnoj dobi ima drugačija shvatanja o željama i prohtevima od mladih koji bi trebalo da vuku posao koji je pokrenuo, ali napominje da je lično rastao sa onim s čim je raspolagao, radilo se o pet ili 500 evra. Svoje nezadovoljstvo sa angažovanjem mladih radnika zasniva na iskustvu saradnje sa, kako kaže, "bar 200 njih koji su za ovih nekoliko godina prošli kroz moju firmu“. Način ponašanja je isti:
"Ljudi koji imaju motiv da rade, žele da zarade, dođu i dobro rade. Onih koji gledaju da ubiju vreme… ima u većini. Ili ne žele da rade kako bi trebalo ili uopšte ne žele da rade.“
Na gotovo svakom od kioska već mesecima stoji istaknuto obaveštenje da su im potrebni radnici, uz popis prinadležnosti koje dobijaju od trenutka stupanja u radni odnos: prijavu od prvog dana, bonus od prodaje, plaćene prekovremene sate i naknadu za prevoz. Zaposlena u organizaciji jednog od lanaca kioska koji posluju na teritoriji čitave Srbije za "Ekspres“ govori o dosadašnjem odzivu na ponudu za posao:
"Vrlo slab, izuzetno slab odziv. Pogotovo s obzirom na to koliko ima poslodavaca koji rade, da tako kažem, polovično. Mi smo jedni od onih koji maksimalno poštuju sve što piše u ugovoru, uplaćujemo pun iznos zarade na račun, prijavu od prvog dana, plaćanje prevoza, angažovanje u najbližem kiosku od mesta stanovanja zaposlenog, ne šaljemo ljude da putuju s jednog kraja grada na drugi... Ali, toliko ljudi odustane ili jednostavno ne želi ni da pokuša da radi. Neverovatno je koliko danas poslodavac praktično moli ljude da prihvate posao. Mislim da toga nikada ranije nije bilo.“
Život
24.07.2023. 02:10
Saveti za prvi dan na poslu nakon odmora
Život
16.09.2021. 13:21
Šta je sindrom sagorevanja koji je u Srbiji imalo 60 odsto građana
Tumačeći okolnost koju nije potrebno posebno obrazlagati – da mnogo ljudi nema nikakav izvor prihoda, ali ne žele ni da se prijave ili bar saznaju uslove posla koji im se nudi – sagovornica navodi konkretan primer:
"U poslednje dve nedelje, recimo, kod mene se prijavilo 12 kandidata. Od tih 12, dvoje nije ispunjavalo uslove, odnosno ranije su radili kod nas i napravili velike propuste, nisu se pokazali kao dobri i pouzdani, pa ne možemo ponovo da ih angažujemo. Od ostalih 10 na razgovor je došao samo penzioner koji ima više od 70 godina. Čovek hoće da radi, svestan je da vrlo mali broj mladih to želi. ’Ja sam’, kaže, ’pri zdravoj pameti, čistoj svesti, bez obzira što imam tolike godine, osećam se tako da mogu dobro da radim’. Pazite, od desetoro koji su se prijavili na posao, na informativni razgovor u firmi se pojavio samo penzioner! Da li možete da verujete?“
Ni naša sagovornica, s kojom smo kontaktirali preko broja telefona na koji mogu da se prijave zainteresovani za posao, ne želi da joj se navodi ime jer "nije sigurna da li je to u skladu s poslovnom politikom firme“. Međutim, s obzirom na to da govori iz ličnog iskustva, uverena je da nema nepoznatih u "jednačini“ s manjkom radnika:
"U suštini, sve to nije neverovatno. Vrednosti su se potpuno izvitoperile. Imam dosta godina staža u različitim delatnostima, pa mogu slobodno da kažem ’radnici rade, a neradnici uživaju’. Kada me šefovi pitaju kako to da se niko ne javlja za posao, ne znam šta drugo da im odgovorim. Bila sam svojevremeno na birou za nezaposlene, imala sam pravo da kao radnik sa više od 20 godina radnog staža dobijam godinu dana ono što plaća biro. Ali, nisam znala šta bih sama sa sobom za to vreme. Prijavila sam se za posao u firmi u kojoj sam i danas, počela sam kao prodavačica u kiosku, pa posle sedam godina, da kažem, napredovala. Nikada mi plata ni dana nije zakasnila za sve to vreme, svaki prekovremeni sat mi je bio plaćen. Govorim iz iskustva, ali ono danas nema neku težinu jer pripadam generaciji koja je naučila da radi.“
Objašnjava da starosna i obrazovna struktura onih koji se prijave za posao pa odustanu, ili počnu da rade a posle kratkog vremena odluče da zapravo to ne žele, nema nikakvog udela:
"Apsolutno nema pravila. Imam početnika, devojku staru 27 godina, dete je toliko uslužno i fino, komunikativno, prijatno, milina je kupcima da ih usluži. Prati svu dokumentaciju, ne dešava joj se ni manjak ni višak, sve je perfektno. S druge strane, devojka njenih godina počela je da radi vrlo blizu naše centrale. Pratila sam njen rad kako kao početnica ne bi napravila neki propust, da je obučim u njenom interesu... Posle samo dve nedelje pitala me je da li bi joj se prekinuo radni odnos ako ode na bolovanje. Mlado, zdravo dete, nisam razumela zašto me pita tako nešto... Ona se bavi nekim borilačkim sportom, radila je vežbe ispred objekta u kojem je zaposlena, što je nezamislivo, a pritom je navodno išla na terapije jer je rekla da je ’teško bolesna od laringitisa’! Šta uopšte da vam kažem... Ista generacija, sasvim drugačije osobe. Ali, generalno, među mlađim generacijama je vrlo teško da se nađe neko ko želi da se izdržava od svog rada.“
Kada je reč o brojevima koji mogu da iskažu potrebu za radnicima, samo u lancu kioska ove firme nedostaje ih više stotina:
"Na terenu, generalno, svima nedostaju radnici. Da ne pominjemo sadašnje okolnosti i zaposlene koji su na bolovanju, pogotovo zbog korona virusa. Što se naše firme tiče, da bismo funkcionisali punom parom, da sve bude pokriveno prema planovima, mislim da nam nedostaje možda čak i 40 odsto ljudi!“
Komentari
