Svaki dan je crni petak

Svaki dan je crni petak

Foto: TANJUG/ ZORAN ZESTIC


U okolnostima kada se žrtve korona virusa svakog dana broje u desetinama, broj novih zaraženih premašuje 7.000, dok se lekari i medicinsko osoblje beskrajno iscrpljuju u pokušajima da spasu svaki život… teško je razmišljati o profesijama koje su najveći stradalnici pandemije. O tome će se, po svemu sudeći u ne tako bliskoj budućnosti, tek diskutovati. Iako se već sada može pretpostaviti da od takve vrste računanja niko vajde neće imati.

Među favoritima da prigrabe nimalo laskavi epitet potpuno urušene profesije jesu ugostitelji. Samo u Beogradu ih je u toj vrsti delatnosti direktno uposleno između 67.000 i 72.000. Ukoliko se tome dodaju proizvođači, dobavljači i uslužne delatnosti direktno naslonjeni na ugostiteljstvo, ukupan broj se može pomnožiti sa dva. Kada se uz sve navedene ubroje i članovi domaćinstava zaposlenih u ovom sektoru, slika postaje krajnje sumorna.

Ali, nisu samo pandemija virusa i užasne finansijske okolnosti, koje nikog nisu mimoišle, jedini problem ugostitelja. Podjednako ih je dotuklo što su, gotovo preko noći, na neki čudan način postali najveći neprijatelji javnog mnjenja.

“To je ono što ubija. Pratim vesti, čitam komentare. i pitam se: ‘Pa čekaj, koga mi ovde u restoranima decenijama uslužujemo, kome organizujemo zabave i proslave? Kako je moguće da su ljudi postali toliko zlobni?’ Katastrofalno. Kao da dilujemo drogu. Imam osećaj da se bavim najnepoštenijim poslom na svetu. Pa, na televiziji ne može da se omaši vest u kojoj se u negativnom smislu pominju ugostitelji. Odjednom smo postali najveći neprijatelji, izvorište zaraze…”, priča za „Ekspres“ vlasnik restorana u centru Beograda. Od 35 godina radnog staža, poslednjih 15 je proveo vodeći restoran s nacionalnom kuhinjom.

Jedna smena

Vlasnici restorana, kafića i klubova oduvek su smatrani za ljude koji s malo rada prihoduju veliki novac. Što su se više upinjali da objasne kako ni približno nije tako, reakcije su bile uvredljivije. Poslednji nalet talasa korone ispraćen je komentarima na njihov račun poput “šta sad hoćete… ionako ste puno zaradili… promenite delatnost… idite u zavarivače…” Čudna zluradost je isplivala na površinu. Uživanje u tuđim nevoljama.

Povezane vestiOd sutra restorani, kafići, klubovi i tržni centri rade do 18 časova

Svesne su ovdašnje kafedžije da su se u nezavidnom položaju našli zbog više sile, ne svojom krivicom, kao i činjenice da značajno bolje nije ni u drugim zemljama. U mnogima su donete odluke o ograničavanju rada kafića i restorana. U Francuskoj su u brojnim gradovima, među kojima je i Pariz, kafići, bistroi i restorani još polovinom oktobra zatvoreni zbog naglog skoka broja zaraženih. Vlasnici objekata su dobili izvesnu pomoć od države.

U Češkoj, s druge strane, iako je ova zemlja imala najveći skok novozaraženih u Evropi, na snazi je ostala odluka da kafići i restorani mogu da rade do 20 sati.

Vlasnici restorana u Nemačkoj su, u poređenju s drugima, bolje prošli. Kafedžije koje rade skraćeno su ranije podnosile zahteve za subvencije zbog skraćenog radnog vremena, pa je 60 odsto plate zaposlenih koji tako rade izmirivala država. I drugi mali preduzetnici su dobijali 75 odsto od zarade koju su ostvarili u istom mesecu prošle godine. Međutim, odnedavno je podnošenje zahteva postalo komplikovano i podnosi se samo preko knjigovođa i pravnika.

Devet meseci od početka pandemije mnogi ugostitelji su potrošili i pare za crne dane. „Dojče vele“ prenosi rezultate ispitivanja koje je sprovelo Udruženje ugostitelja i hotelijera, prema kojem više od 70 odsto strahuje za egzistenciju. Svakom šestom već sada preti stečaj.

“Period uoči Božića je udarno vreme za nas ugostitelje. Ove godine će sve biti drugačije. Stajaću za šankom, gledaću četiri-pet popunjenih stolova i razmišljati o tome kako da platim najamninu i radnike”, očajava jedan od vlasnika restorana.

Povezane vestiREKVIJEM ZA BOEMIJU

Mere ograničenja će, gotovo izvesno, širom Evrope ostati na snazi još mesecima. Ako restorani u međuvremenu i otvore vrata, uobičajeno slabi januar i februar sigurno neće pomoći u oporavku. Preživeti do proleća deluje kao nemoguća misija.

“Od kada ne radimo vikendom, a radnim danima smo ograničeni na rad do 17 sati, izgubili smo dva dana i uz to se sveli samo na prepodnevnu smenu. To znači da nemamo ni ručak, jer ljudi koji su zaposleni ne mogu da stignu da ručaju do pet sati. Zapravo, mi do četiri sata imamo mogućnost da primimo poslednje goste i poslednju porudžbinu, pošto u 17 sati niko ne sme da bude u restoranu, fizički moraju da napuste restoran. Praktično radimo samo do četiri sata”, kaže beogradski kafedžija.

Bolje je zatvoriti

Ugostitelji se žale da su im, iako najvećim delom ne rade, ili ono vreme koje su otvoreni čini tek privid funkcionisanja, apsolutno sve finansijske obaveze ostale iste. Oni koji su se oslanjali na saradnju s bankama, koje su u pojedinim slučajevima čak i inicirale uzimanje kredita, sada zbog toga ne mogu dovoljno da se pokaju:

“Svi smo u kreditima. Od jutros čekam, pošto mi stižu na naplatu dve rate, komercijalistu iz banke da mi javi šta ćemo i kako dalje. Pre pune tri nedelje sam podneo dokumentaciju kako bismo na vreme obnovili kredit. I dalje nema odgovora. A banka može da me blokira kad god hoće. Donedavno su mi gurali kredite pod nos, skoro terali da uzmem novac. Kredit koji sam uzeo… prihvatio sam zato što je komercijalista navalio da ispunim bonus koji sam imao na raspolaganju. Sada, kada su mi potrebni, da mi pomognu odlaganjem ili umanjenjem nekoliko rata, oni odgovaraju da su nas ugostitelje svrstali u najrizičniju grupu! Bez obzira na sve do sada, na to što nikada nisam zakasnio ni dan sa ispunjavanjem svojih obaveza. Da mi je sada da pitam tog bankara, pred svedocima, zašto me je proganjao pričom da moram da ispunim bonus, da uzmem novac!”

Social Network Post 1920x10804

Odmah po proglašenju novih mera i ograničenju rada do 17 sati, vlasnik restorana iz drugog dela Beograda stavio je obaveštenje na ulazna vrata da do daljeg restoran neće raditi. Od tada je, zbog ranije ugovorenih proslava godišnjice braka i rođenja deteta, u dva navrata otvarao kafanu. Odjavio je delatnost kojom se bavi:

“Nema svrhe da radim do pet. Više mi se isplati da ne radim. Ja nisam pekar već ugostitelj. Ne mogu da radim do pet i još vikendom da ne radim. Ne znam kako drugi finansijski funkcionišu, ali ja imam sreću da porodično imamo drugu vrstu prihoda, pa od toga možemo da živimo. Ali sa restoranom, da bih namirio sve mesečne izdatke i došao na finansijsku nulu, moram da zaradim 10.000 evra. Dakle, tek posle tog iznosa mogu da počnem da zarađujem. Sada ko radi, taj je potpuno lud. Bilo koji restoran. Najbolji u Beogradu ne može da napravi te pare.”

Ovaj pomalo ljutiti kafedžija kaže da mu je i pređašnje ograničenje s radnim vremenom bilo kritično, da čak ni rad do 21 sat uveče nije mogao da nadomesti gubitke:

“Moji stalni gosti su ljudi koji su zaposleni. Ako oni rade do pola pet, pet, a restoran samo još sat posle toga, ko će da dođe? Za to vreme ne mogu da stignu da naruče i popiju piće, kamoli da ručaju. Jednostavno neću raditi dok bude ovako. Nemam tih 10.000 evra mesečno da dajem, a bruto ne mogu da zaradim ni 3.000 evra. Da izmislim pare, ili da se zadužim 7.000 evra mesečno da bih rekao da mi radi kafana? Ne pada mi na pamet, neću o tome ni da razmišljam. Dok se ne vrati radno vreme do 11 uveče, nema ništa od posla. A kako je krenulo, ne verujem da ću do proleća raditi prvu smenu. Samo po podne i uveče. Ako na proleće sve prođe, ljudi prime vakcine, prestanu da se plaše, onda ću početi ponovo da radim normalno.”

Skup start

Iznose s kojim barataju vlasnici restorana kao sa minusom u koji ulaze na početku svakog meseca, teško je prihodovati. Još teže pouzdano planirati. Ugostitelj s početka teksta kaže da za deceniju i po nikada nije kažnjen za neku nepravilnost u radu restorana, da je uspešno radio jer je uredno plaćao dobavljače, banke, izmirivao sve obaveze prema državi, od prvog dana prijavio sve radnike, uplaćivao doprinose, plaćao zakup, “sve pod konac”…

“I dođe situacija koja ne zavisi od mene… I sada nikog nema. Obaveze koje imam nisu 1.000 evra mesečno. Za ovaj restoran to je najmanje 12.000 evra. Sad računajte da smo ove godine od 12 meseci normalno radili samo tri meseca, januar i februar, onda je bilo zatvaranje, pa je leto propalo zbog drugog talasa virusa i godišnjih odmora, pa smo pristojno radili u oktobru. To je 75 odsto manje posla tokom cele ove godine. Pa, ako su mi obaveze 12.000 evra mesečno, nije teško izračunati gde sam dospeo sada. U dugu sam i nemam gde da pozajmim. Mislim da sam se do sada psihički držao dobro, ali više ne znam…”

Povezane vestiZovi, vozi, nosi za 1.000 evra

Država je kao pomoć ugostiteljima najavila uplatu još jedne minimalne zarade za zaposlene. Međutim, s obzirom na pretpostavke o nastavku epidemije, boljitak je nerealno očekivati.

“Sve obaveze su i dalje tu. Sigurno 90 odsto nas iznajmljuje prostor u kojem radimo. Ne znam da li su u pojedinim gradovima lokalne samouprave smanjile zakup poslovnog prostora u njihovom vlasništvu, ali mi koji ga zakupljujemo od privatnika zavisimo od njihove dobre volje. Da li će nam odobriti neko smanjenje kirije ili neće. A ja moram da vodim računa o svojih 11 zaposlenih radnika, prvi put u životu dugujem nekim dobavljačima, ne znam ni s bankom kako će da bude…. Od čega ću da živim? Imam svoju porodicu, svi zaposleni imaju svoje porodice… Kako da kažem – hajde ključ u bravu? Ovo što sada zaradimo na hrani je daleko od neophodnog. Gosti se kratko zadržavaju, dođu, pojedu i odu. Restorani i funkcionišu tako što na hrani imaju neku minimalnu zaradu, bar restorani ovog mog tipa s nacionalnom kuhinjom. Radimo na način da je od kuhinje minimalno, a da zaradimo na piću. A kada nemamo goste koji će sesti sat ili dva, ne popiju ništa, ili popiju jedno piće, taj pazar nikako nije dovoljan.”

Od prvog trenutka kada je u Srbiji proglašena epidemija kovida, uobičajeni pazari su desetkovani. Bez obzira na okolnosti, ovaj vlasnik restorana, na osnovu dobiti koju je ostvario prošle godine, avansno plaća i 26.000 dinara mesečno poreza. Iako ove godine dobiti apsolutno nema, zapravo može se prikazati veliki minus, tu obavezu mora da ispunjava.

U međuvremenu su na leđa ugostiteljima stavljena i poskupljenja odnošenja smeća i drugih dažbina, stigla je na naplatu ekološka taksa, muzički dinar mora redovno da se namiruje, a na snazi je i dalje zabrana otpuštanja zaposlenih za sve vlasnike restorana koji su uzeli pomoć od države.

Povezane vestiNema zajedničkog senfa, razmak od 2 metra… Kako ćemo u kafiće i restorane?

Sagovornik „Ekspresa“ koji je zatvorio restoran do boljih vremena, uverava da od mogućnosti rada sa dostavom hrane “nema ništa, od toga nijedan restoran nije video vajdu”. S njegovim uverenjem kroz svoje iskustvo suočio se kolega iz centra Beograda, jer je odnedavno ogroman problem postao i, može se tako nazvati, sunovrat sa naručivanjem i dostavom porudžbina:

“Drastično je pala dostava jer firme, očigledno, opet ne rade, odnosno ljudi obavljaju posao od kuće. Bio sam s kuvaricom i konobarom u subotu u restoranu. Prvi poziv za dostavu smo imali tek oko pola dva. Pitao sam momka koji je došao po porudžbinu šta se događa. Odgovorio mi je da je za pet sati koliko je radio tog dana odneo svega pet porudžbina. Dve nedelje pre toga, takođe u subotu, za isto vreme je obavio 40 dostava. Ne treba vam bolji primer od toga da ilustruje u kakvoj smo situaciji.”

S konstatacijom koju je bilo nemoguće potvrditi, ali je više puta ponovljena, da je ograničavanje rada restorana “kolateralna posledica rada noćnih klubova”, ovaj kafedžija ne želi sasvim da se složi:

“To niko ne zna, ali je takva priča. Ali evo, od svih mojih 11 ljudi niko nije oboleo od korone, niko im u porodicama nije oboleo, ne znam da se ijedan gost u restoranu zarazio. Restorani u kojima ljudi sede za stolom, poznaju se između sebe, naravno biraju s kim će biti u društvu, pojedu nešto i izađu… Verujem da teško mogu da se zaraze. Ako su noćni klubovi bili rizični zbog toga, zašto ih nisu zatvorili ranije, pa od poreza koji plaćamo mi u dnevnim objektima, nije odvajan novac i prebacivan za noćne klubove? Da opstanemo i mi i oni. Sigurno su i noćni klubovi potrebni, to niko ne dovodi u pitanje.”

Nema sloge

Solidarnosti i međusobne potpore među ugostiteljima nema. U tome su sagovornici potpuno saglasni. Prvi objašnjava da je pokušavao da se s drugima dogovori o nekom zajedničkom pristupu u rešavanju problema, ali da “niko neće da učestvuje, ne smeju, što manje imaju, više se plaše”.

Drugi je podjednako odsečan u stavu o kolegama: “Tu je problem, što smo mi ugostitelji, kakvi jesmo, potpuno neorganizovani. Da je drugačije, sve ovo je moglo mnogo bolje da se uradi. Hajka na ugostiteljstvo je posledica naše potpune neorganizovanosti. Svako gleda svoju kafanu i drugi ga ne interesuju. “

Pitanje za kraj je podjednako jednostavno i nemoguće za odgovor: Šta dalje?

“Ovaj fiktivni rad restorana nema nikakvog smisla. Mrcvarimo se, a ne znamo dokle. I više ne možemo da izdržimo. Mnogi neće uspeti da prežive. Ako nema izgleda da će posle Božića da bude bolje, a deluje kao da će ići nagore, onda je to kraj.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar