Ulaganja u Kosovo
Rupa koja nas je odvela do dna
Kada bi se kojim slučajem istorija mogla svesti na računovodstvenu operaciju, bilo bi zanimljivo videti kako mi kao društvo stojimo.
U prostoj operaciji sabiranja i oduzimanja, kakav bi nam bio trenutni računovodstveni bilans, kome smo smo i šta dužni, ko je nama i koliko dužan, imamo li nekih kredita, koga smo mi kreditirali i da li nam je to vraćeno i kako...
Odgovor na neka od ovih pitanja dosta bi osvetlio čitavu stvar ma koliko to banalno zvučalo, ali utilitarizam kao princip često razgoliti stvarnost u meri koja ponekad postane nepodnošljiva.
Naravno da nije moguće tako posmatrati istoriju, niti je ona nauka koja sebe da svesti pod proste knjigovodstvene principe, ali ako bi takvo što bilo moguće u glavnoj knjizi naše istorije, da upotrebimo taj knjigovodstveni termin, gde se ukrštaju svi naši ulazni i izlazni računi, posebnu stavku bi zauzelo Kosovo i Metohija.
Ekonomisti bi to poglavlje naše istorije knjižili kao investicija u toku jer vekovima unazad samo to i radimo. Investiramo u svakom smislu te reči, materijalno, duhovno, istorijski... Nikada nije bilo i neće biti kraja.
S druge strane, imamo i dva prava ili dve sile, silu prava i pravo sile koje stoje naspram nas nekada na našoj strani, ali sila skoro uvek na strani onog drugog. To bi se opet dalo nazvati višom silom jer to uistinu i jeste.
Jedan niz argumenata u ovom istorijskom računu ipak nije do kraja sagledan na način na koji to zaslužuje. Iako je često spominjan u javnosti još češće je relativizovan, potpuno neopravdano. Radi se naime o ulaganjima Republike Srbije u Kosovo i Metohiju.
Protekle dve decenije se o tome u medijima moglo nešto i pročitati, ali je kao što rekosmo čitava stvar relativizovana istorijskom izmaglicom bivše SFRJ, raznih sukcesija i sličnih operacija sa kojima ovo o čemu govorimo suštinski nema veze. Značaj sistematizacije ovih podataka je ogroman jer takav pristup otvara jedno sasvim novo pitanje u kome odgovor nikako ne može da bude nepovoljan po srpsku stranu, niti ga je moguće tako lako relativizovati i preko njega preći jer se zasniva na jednom jeziku koji Zapad odlično razume.
Kao što rekosmo, prethodnih godina se u medijima moglo pročitati da je Srbija do 1990. godine uložila između 17 i 18 milijardi na Kosovo. Ovaj podatak je u svojoj suštini tačan, mada tačna brojka i njena revalorizacija u odnosu na referentne godine još uvek nije izvršena.
Ministar za Kosovo i Metohiju u vladi Mirka Marjanovića, Goran Bogdanović, izjavio je 2011. godine da je Srbija u prethodne tri decenije u razvoj Kosova uložila oko 18 milijardi dolara, uz opasku da je Srbija stvarni vlasnik nekadašnjih društvenih preduzeća sa KiM. On je tada tvrdio da Fond za razvoj Srbije ima vlasničke udele u oko 150 preduzeća na Kosovu, po osnovu ulaganja države u privredu Kosova.
Mehanizam kako je to rađeno je vrlo jednostavan. Postojali su razni fondovi unutar Republike Srbije, tada u sastavu SFRJ od kojih su najznačajniji Fond za razvoj nerazvijenih područja. Počev od 1966, u Srbiji se za razvoj nedovoljno razvijenih područja godišnje izdvajalo jedan i po do dva odsto društvenog proizvoda, a najveći deo tih para usmeravan je upravo na Kosovo.
U godinama neposredno pred raspad SFRJ, čak 48 odsto sredstava izdvojenih za nerazvijene odlazilo je na KiM, a najviše je ulagano u energetiku i obojenu metalurgiju. Novac akumuliran tim fondovima pre svega putem samodoprinosa iz zarada zaposlenih i preduzeća u Srbiji, ali i zaduživanjem u zemlji i inostranstvu, prosleđivan je isključivo jednom korisniku – Fondu za razvoj Autonomne Pokrajine Kosovo sa sedištem u Prištini.
Precizni podaci o svim ovim sredstvima postoje od 1962. godine od kada su po zakonu svi privredni subjekti bili u obavezi da svoje račune vode u Službi društvenog knjigovodstva poznatoj kao SDK. Ova služba je kasnije nakon petooktobarskih promena transformisana u Zavod za obračun i plaćanja da bi kasnije u vreme kad su srpske finansije vođene u knjigovodstvenoj agenciji G17 isti bio prodat stanovitoj grčkoj privatnoj banci.
Deo građe je naravno izgubljen, svesno ili nesvesno, ali u celoj stvari ima jedna srećna okolnost. U ono vreme, a i danas, završni račun budžeta je zakonski akt, što znači da mora biti donet od predstavničkog tela. U ovom slučaju završne račune Fonda za razvoj Srbije u vidu zakonskog akta verifikovala je Skupština Socijalističke Republike Srbije, a završne račune Fonda za razvoj AP Kosova verifikovala je Skupština Autonomne Pokrajine Kosovo. Od 1962. do 1999. godine postoji apsolutno slaganje u knjigovodstvenom smislu između ovih dokumenata.
Analiza koju je radila grupa najboljih naših ekonomista pokazuje da je na dan 31. 12. 1990. godine Republika Srbija uložila više od 12 milijardi dolara u svoju Autonomnu Pokrajinu Kosovo. U svakom slučaju značajna sredstva čak i za današnje pojmove, a kamoli pre više od tri decenije. Preračunato na najneprecizniji način, uz prosečnu stopu inflacije od 2,25 odsto, što je zvaničan podatak američkih Federalnih rezervi, dolazimo do kumulativne stope od 103,6 odsto, odnosno danas bi to iznosilo nešto više od 24 milijarde dolara.
Ali, što bi naš narod rekao, u to tom grmu leži zec. Sada bi svako ko se imalo razume u ekonomiju s pravom tvrdio – znači nama Priština duguje te pare, što koliko god to paradoksalno izgledalo i nije baš tako.
Svođenje ovog odnosa na pitanje novčane obaveze odnosno duga ma koliko ona velika bila je argumentacija koja nama na kraju neće ići u korist. Ne samo zbog potvrđivanja obligacionog odnosa dva subjekta pa i svih konsekvenci takvog odnosa, već što se pre svega radilo o jednoj drugoj vrsti ulaganja – kapitalnom ulaganju.
Možemo to videti na dva primera. Prvi je primer nekada društvenog vodoprivrednog preduzeća "Ibar – Lepenac“ u čijem je sastavu i famozno jezero Gazivode. Ovo preduzeće osnovano je tako što je Republika Srbija uzela kredit od Svetske banke 1967. godine u iznosu od 300 miliona dolara. Revalorizovano po inflatornoj stopi Federalnih rezervi SAD od 3,89 odsto na godišnjem nivou, odnosno 697,48 odsto kumulativno, to bi danas bio ekvivalent od 2,4 milijarde dolara. Do poslednjeg dolara kredit sa pripadajućim kamatama vratila je Republika Srbija.
Drugi eklatantan primer je izgradnja vodovoda u Prištini za koji je Republika Srbija do 1990. godine izdvojila nešto više od milijardu dolara, odnosno u današnjem ekvivalentnu negde oko 4 milijarde dolara najmanje. Ponovo se Republika Srbija zadužila kod inokreditora i u potpunosti otplatila pomenuti zajam.
Ova dva primera zapravo ilustruju ne novčani odnos, nego jednu vrstu kapitalnog prava koje nesumnjivo u ovom slučaju ima Srbija. Novac nije odvajan kao pozajmica Autonomnoj Pokrajini Kosovo, nego kao ulaganje namenjeno u većini slučajeva razvoju infrastrukture i drugih javnih dobara koje je građeno novcem Republike Srbije.
Dakle, Srbija nije pozajmljivala novac Kosovu, nego se zaduživala, a delom iz sopstvenih sredstava gradila javna dobra na delu svoje teritorije, te stoga se taj odnos ne može posmatrati kao odnos poverilac i dužnik jer je to u suštini pojednostavljenje na koje se ne sme pristati. Dug jeste zao drug, ali na kraju krajeva sklon je zastari ili se može isplatiti, a kapitalno pravo je večito i njegovo zadovoljenje se ne može namiriti prosto transakcijom.
Proces pregovora Beograda i Prištine je već duži vremenski period u zastoju krivicom jedne strane. U svakom slučaju, kada god to bilo ovaj će se proces ponovo pokrenuti, a tada isticanje argumentacije koju smo spomenuli neće biti naodmet. Naprotiv.
Rudno bogatstvo KosovaU jednom svom izveštaju, CIA navodi da, prema međunarodnim standardima, Kosovo vredi 500 (procenjene rezerve uglja, prirodnog gasa i metala), a ostatak Srbije s Vojvodinom tek oko 200 milijardi dolara. Američki stručnjaci procenili su da je Srbiji preostalo uglja za najviše 35 do 40 godina, dok ga na Kosovu ima za čak 16 vekova (prema jednoj drugoj proceni, Srbija ima uglja za 60, a Kosovo za 200 godina), dok je vrednost nalazišta sedam strateških ruda (olovo, cink, srebro, nikl, mangan, molibden i bor) procenjena na čak 1000 milijardi dolara.Iako su procene različite, ponekad i u domenu fantastike, da nije reč o pucnjima uprazno dokazuju podaci Svetske banke. Nezavisna komisija za rudnike i minerale okupiranih teritorija, kojom je upravljao Unmik, u izveštaju Rajnera Hengstmana iz 2004. godine objavila je da je Svetska banka procenila mineralne rezerve Kosova na 13,5 milijardi evra. Najznačajnije mesto zauzima lignit, čije geološke rezerve iznose oko 15 milijardi tona, bilansne rezerve olova i cinka procenjene su na 51 milion tona (74,1 odsto bilansnih rezervi Srbije), rezerve nikla i kobalta na 19,9 miliona tona, a rezerve boksita na 1,7 miliona tona (potencijalna proizvodnja aluminijuma od 425.000 tona).Svetska banka procenila je da su ležišta lignita i mrkog uglja na Kosovu i Metohiji dovoljna za proizvodnju struje u čitavom jednom veku, što se poklapa s procenama stručnjaka sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, koji su takođe procenili da je potencijal na Kosovu dovoljan za dve termoelektrane i proizvodnju struje za sto godina, što, prema proceni našeg Ministarstva energetike iz 2009, odgovara vrednosti od 100 milijardi evra.