Zašto Kina zaslužuje Trampa?

Zašto Kina zaslužuje Trampa?

(AP Photo/Andrew Harnik)


Donald Tramp nije predsednik kakvog Ameika zaslužuje, ali je svakako američki predsednik kakvog zaslužuje Kina! Ovu primedbu kolumnisti Njujork tajmsa Tomasu L. Fridmen izneo je prijatelj Amerikanac, biznismen koji posluje u Kini.

Fridmen, dalje, ocenjuje da je institktivno dobro procenio Amerika treba da rebalansira svoje trgovinske odnose sa Pekingom, pre nego
što Kina postane suviše jaka da bi pristajala na kompromise. I upravo je za taj posao bila potrebna jedna „ljudska kugla za rušenje zgrada“ u obliku Donalda Trampa, kako bi privukao pažnju Kine. Sada je, međutim, vreme da obe zemlje razumeju koliko je značajan ovaj
trenutak. Otopljavanje odnosa između SAD i Kine ’70-ih godina prošlog veka, dovelo je do ponovnog uspostavljanje, doduše ograničenih,
trgovinskih veza.

Prva velika žrtva trgovinskog rata između dve svetske sile je Huawei. Više o tome pročitajte ovde.

„Kada smo dozvolili Kini da postane članica Svetske trgovinske organizacije 2001. godine, to je snažno poguralo Kinu, koja je mogla da trguje pod uslovima koji su joj, kao ekonomiji u razviiju, još davali mnoge ustupke“, navodi Fridmen i dodaje: „Novi pregovori trebalo biž da definišu odnose Kinei SAD kao ekonomskih prevodnika koji se bore za iste industrije 21. veka, u trenutku kada su naša tržišta potpuno
isprepletana. Zato ovo nije običan trgovinski spor. Ovo je veliki trgovinski rat.“

Da bi se on dobro završio, Tramp će morati da prestane sa svojim klinačkim ruganjem Kini na Tviteru (i da priča kako je „lako“ dobiti
trgovinski rat) i da tiho radi na najboljem dogovoru koji je moguće postići, jer je verovatno nemoguće sve rešiti odjednom, i da nastavi
dalje, bez slepog srljanja u carisnki rat bez kraja.

A kineski predsednik SI Điping moraće da shvati da Kina više ne može da uživa privilegije u trgovini koje je uživala prethodnih 40 godina, te da mudro obuzda svoje nacionalističke besmislene pretnje u stilu „niko-Kini-ne-govori-šta da radi“, i da potraži najbolji win-win
dogovor koji može da dobije. Jer Peking ne može sebi da dozbvoli da Amerika, ali i druge zemlje, prebace svoje proizvodne kapacitete bilo
gde van Kine.

Ako SAD i Evropa dozvole Kini da nastavi da posluje po istoj formuli koju je koristila kako bi od siromašne zemlje prerasla u iprivredeu
koja se bori za industrije budćnosti, bili bismo ludi. Trampo je u pravu
u vezi sa tim, navodi Fridmen.

Uprkos zahtevima SAD, Francuska je odbila da uvede sankcije kompaniji Huawei.

„Tramp, međutim, greši u tome što na trgovinu gled akao na rat. Jer, za razliku o rata, u trgovini je moguća wwin – win ssituacija. Alibaba,
UnionPay, Baidu i Tencent, odnosno Google, Amazon, Facebook i Visa mogu istovremeno da budu pobednici, baš kao što su i bili. Nisam
siguran da Tramp to razume“, piše kolumnista Njujork Tajmsa i nastavlja:
„Nisam, međutim, siguran ni da Si to razume. Moramo dozvoliti Kini da pošteno pobedi tamo gde su njene kompanije bolje, ali Kina,
takođe, mora da bude spremna i da negde pošteno izgubi. Ko može da kaže koliko bi Google i Amazon bili uspešniji da su mogli slobodno
da posluju u Kini, kao što to mogu Alibaba i Tencent u Americi? I koliko je novca Kina uštedela, da bi subvencionisala sopstvene
kompanije, kada je njihova vojska ukrala planove za Lokid Martinov stelt lovac F-35, da bi potom napravili sopstvenu kopiju aviona,
izbegavajući sve troškove istraživanja i razvoja?“ pita se Fridman.

Ponavljam, u trgovini je moguća win-win situacija, ali se to lako izvitoperi, ako jedna strana istovremeno naporno radi, ali i vara. Lako
smo mi moglli da okrenemo glavu na drugu stranu kada je reč bila samo o igračkama i solarnim panelima, ali kada samo došli do F-35 i
5G telekomunikacija, to ne bi bilo pametno.

Jaz u vrednostima i poverenju između SAD i Kine se sve više širi, umesto da se sužava, ocenjuje kolumnista Njujork Tajmsa. Decenijama su Amerika i Evropa tolerisale izvestan nivo kineskog varanja, jer su pretpostavljali da će, kako Kina bude postajala sve uspešnija, zahvaljujući trgovini i reformama, istovremeno postati i politički otovorenija. Tako je i bilo do pre, otprilike deset godina.

U poslednjoj deceniji, međutim, prema rečima Džejmsa Mekgregora, jednog od najugledniji američkih biznis savetnika u Kini, koji tamo ćivi godinama, jasno je da Peking „umesto da se reformiše i otvara, on se reformiše i zatvara“.

Umesto da Kina postaje bogatija i sve odgovorniji učesnik u globalizaciji, ona postaje sve bogatija i pojačava vojno prisustvo na ostrvima u Južnom kinekskom moru, kako bi odatle izgurala Ameriku. I sve više koristi koristi visokotehnološke alate poput softvera za prepoznavanje lica, kako bi sve efikasnije kontrolisala svoje građane. Sve ovo izbija na površinu u pregovorima o trgovini. Ili će SAD i Kina naći put da ponovo izgrade poverenje, tako da procesi globalizacije mogu da nastave svojim tempom, a svi mi zajedno da rastemo u novom dobu, ili ga neće naći. U tom slučaju, globalizacija će početi da se raspada, a svi mi postaćemo siormašniji, zaključuje Tomas L. Fridman.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar