BG LEGENDE, DRAGAN JOVANOVIĆ: Hteo sam da budem Slobin guru, rastali smo se zbog jedne Mirine fotografije

BG LEGENDE, DRAGAN JOVANOVIĆ: Hteo sam da budem Slobin guru, rastali smo se zbog jedne Mirine fotografije

Foto: Saša Dzambić


Kako je odličan student filozofije, sin pilota RAF-a, posle sudbonosnog susreta na hodniku završio na novinarskom drilu kod Juga Grizelja, da bi, potom, postao idejni guru Slobodana Miloševića sa kojim se na najgrublji način rastao zbog jedne Mirine fotografije…

U novinarstvo je, kaže, slučajno zalutao, a postao je novinarska legenda, živi svedok jednog vremena kada su u beogradskom kafanskom “Bermudskom trouglu”, tu između “Lipe”, “Grmeča” i “Šume”, vinjake i lozu s nogu tukla najveća imena jugoslovenskog novinarstva, od čijih tekstova su se u ono vreme političarima “tresle gaće”.

Dragan Jovanović danas živi na Suvoj planini, u svojoj dedovini. U poslednje vreme u grad svrati kad se uželi kratkog espresa, ili da promoviše svoj novi roman “Leonardo na Dunavu”.

Nekada brilijantan student filozofije, Jovanović je, kaže, sanjao univerzitetsku karijeru na beogradskom Filozofskom fakultetu, u Kapetan Mišinom zdanju.

Ah, moj Žare, plitak je kao potok

“Ta moja maštanja nisu bila bez osnova. Bio sam, recimo, bolji đak od Đinđića i u Devetoj beogradskoj gimnaziji, a i na fakultetu. Žudeo sam da budem asustent na antičkoj filozofiji kod profesora Veljka Koraća. Ali on je, ispostavilo se, čuvao to mesto za svog sina Žarka Koraća, iako je na predavanjima često voleo da kaže: „Ah, moj Žare, plitak je to potok!“ Taj Žare je i završio na psihologiji kao asistent kod Mihajla Rotera. Kao šestdesetosmaš, i to „tvrdi maoista“, nisam imao nekog velikog izbora i završio u – „Večernjim novostima“. Oženio sam se u dvadeset i trećoj godini i nisam hteo da budem na teret roditeljima”, priseća se Jovanović u razgovoru za Ekspres.net.

PROČITAJTE JOŠ:
“KOSA”, 47 GODINA POSLE: Kako je zahvaljujući jednoj predstavi Jugoslavija pobegla iz komunizma

“Novosti“ su tada, kaže, važile za „žutu štampu“ mada je, podseća Jovanović, njen prvi glavni urednik Slobodan Glumac preveo “Judejski rat“ Josifa Flavija.

Foto: Saša Dzambić

Foto: Saša Dzambić

Bio sam bolji đak od Đinđića i u Devetoj beogradskoj gimnaziji, a i na fakultetu. Žudeo sam da budem asustent na antičkoj filozofiji kod profesora Veljka Koraća. Ali on je, ispostavilo se, čuvao to mesto za svog sina Žarka Koraća

“Tu je bio i Živko Milić koji je, svojevremeno, kao dopisnik „Borbe“ iz Vašingtona, pre svih američkih novinskih agencija javio vest o atentatu na Kenedija. “Novosti“ su u ovoj, ozbiljnoj formi, počele da izlaze kada su izdale vanredno izdanje povodom ubistva Kenedija. Taj datum se može smatrati drugim rođendanom Večernjih novosti. Malo je, pak, falilo da mi i taj posao propadne. Na konkurs se javilo oko 800 kandidata i to sve sa fakultetskim diplomama, a primali su samo – dvanaest!”, seća se Jovanović.

Prijem je trajao skoro mesec dana. Polagali su, kaže, raznorazne testove.

“Bacali su nas i u „vatru“, na ulicu, i to da se za jedan sat vratiš sa nekom gradskom, makar, sitnom „ekskluzivom“. Naš guru bio je Mihajlo Rašić, tih čovek, ali odličan novinski zanatlija. Svako od nas iz „Rašine škole“ imao je svoju fasciklu u koju je slagao svoje radove, a onda je sve to trebalo prekucati kod daktilografkinje… Elem, stanem sa mojom fasciklom u red ispred daktilobiroa, red se otegao u nedogled. A treba da budem kum na venčanju Nenada i Olge Daković, a venčanje čak u novobeogradskoj opštini. Pored nas se, ispred daktilo biroa, šetka stara neka stara novinarčina i vidi da sam se uzvrpoljio. I ne znam otkud mi ta drskost da ga pitam: „Hoćete li da mi prekucate moje radove, za pola sata počinje venčanje na kome sam kum!?“ Stari vuk se, u prvi mah, zbuni, ali prihvati fasciklu. A kada sam već bio na vratima vikne za mnom: „Dođite sutra kod mene u kancelariju!“ Pitam: Koga da tražim? A on će: „Juga Grizelja!“ Očigledno mu se svidela moja drskost. Ali, džaba ti drskost ako nemaš mozak i muda. Tako sam počeo da radim za „Novosti“ dok je konkurs još trajao, a Jug me drilovao, drilovao, svakakve mi zadatke zadavao i sve sam, ne znam ni sam kako ispunjavao… Obuku kod Grizelja doživljavao sam kao da sam bio u Legiji stranaca! Večna mu slava i hvala!”

Foto: Saša Dzambić

Godine 1967. učestvovao sam u paljenju američke čitaonice u Knez Mihajlovoj, potom se prijavio kao dobrovoljac za rat u Vijetnamu. Ako mi je otac kao pilot britanskog RAF-a srušen iznad Berlina, da li ja smem da budem pizda?

Oterao sam Stambolića sa novinarskog stola

U „Novostima“ je prošao kroz sve redakcije, od sportske do političke.

“Posle godinu dana postao sam skupštinski izveštač. Prisustvovao sam, svake srede, i sednicama srpske vlade, dobijao sa sav materijal koji dobijaju i ministri. A na sednice vlade ulazio sam sa klompama i farmericama u hipi prsluku i čobanskom torbom od kozine! Promenio sam tri-četiri premijera, a onda je na red došao i Ivan Stambolić koga sam, svojevremeno, kao poslanika oterao od našeg novinarskog stola u skupštinskom restoranu, rekavši mu da je taj sto naše radno mesto. I, prvo što je kao premijer uradio bilo je donošenje uredbe po kojoj novinari moraju da budu propisno odeveni i da, ubuduće, ulaze na sporedni ulaz. Sa fotokopiranom Stambolićevom uredbom vratio sam se u redakciju, i, naravno, objavili smo odmah tu vest. Klub skupštinskih izveštača je doneo odluku da bojkotujemo sednice vlade dok se ta uredba ne ukine! I premijer je morao da je „proguta“.

Ivan Stambolić je zbog mene uveo “dres kod” u Skupštinu i doneo uredbu po kojoj novinari ulaze na zadnji ulaz. A onda smo bojkotovali sednice dok nisu ukinuli tu uredbu

Na pitanje otkud mu ta hrabrost o,dgovara:

“Ako mi je otac kao kraljev pilot, a kasnije i pilot britanskog RAF-a, pred kraj rata srušen iznad Berlina, da li ja smem da budem pizda? Uostalom, ako sam 1967. godine učestvovao u paljenju američke čitaonice u Knez Mihajlovoj, ako sam se potom prijavio kao dobrovoljac za rat u Vijetnamu, ne mislite, valjda, da ću se uplašiti nekog političara kome je rođak istog prezimena krčio put do vrha srpskog političkog establišmenta. Pitajte još žive Titove kadrove, cela vlada je, svakog četvrtka, drhtala šta će se pojaviti u „Novostima“!

Foto: Saša Dzambić

Foto: Saša Dzambić

Obuku kod Grizelja doživljavao sam kao da sam bio u Legiji stranaca! Čak, i kada čitam jevanđelja ne mogu da se otmem utisku da nisu učili zanat kod – Juga Grizelja! Večna mu slava i hvala!

Ubrzo je o Jovanoviću, priznaje i sam, počelo da se priča “svašta”.

“Govorilo se da sam pod zaštitom Draže Markovića, kome nameštam ženske, te da sam dedinjsko, generalsko dete, ali i da sam „maoista“ koji radi za CIA!? A ja sam samo provalio da, po Titovom zakonu o informisanju, novinar ne može da bude optužen za odavanje državne tajne, već, samo onaj koji je zadužen da je čuva. Tako sam prvi objavio prve gubitke smederevske železare od dve milijarde dinara. Bilo je to davne 1974. godine. Za to sam dobio godišnjnu nagradu „Novosti“, ali ubrzo sam zbog iste stvari suspendovan! Kao, Draža poludeo kada je čuo da sam nagrađen za otkrivanje jedne od najvećih srpskih državnih tajni. E, tu je i meni pukao film! Nisam više mogao da ni jedan dan ostanem u „Novostima“. To se brzo čulo po gradu, novinarskoj čaršiji, u „Bermudskom trouglu“. Moj anđeo čuvar, Jug Grizelj, već je bio u NIN-u i, odmah, me je zvao da pređem kod njih. Ali, zvao me i čika Toša, dopisnik Frans presa iz Beograda. Sedeo je, svake večeri, u „Maderi“ sa bardom Predragom Milojevićem, a to je za mlađe, onaj momak koji je sa dvadeset i pet godina intervjuisao za „Politiku“ Adolfa Hitlera dok još nije došao na vlast. E, taj Milojević je za mene lobirao kod čika Toše”, u svom stilu nastavlja Jovanović.

Kako je Ćuruvija pobegao iz NIN-a

Cele te noći, kaže, nije spavao! NIN ili Frans pres!?

Pred zoru se odlučim za NIN. Ko velim; ako ću da razvaljujem Titov režim bolje da to radim za NIN nego za Francuze. Nisam imao ni trideset godina, kada me je Dragan Marković, bez konkursa, primio u NIN! Noge su mi se otsekle! Jer, taj Dragan Marković je govorio: „Svaki novinar NIN-a može da bude ministar u vladi, ali nijedan ministar u vladi ne može da bude novinar NIN-a!“

Ta izjava kod ondašnjih političara nikada mu nije bila zaboravljena. Inače, za nas, ninovce, redakcija NIN-a bila je ‘brod ludaka’! To je, valjda, najbolje opisao Slavko Ćuruvija koji se potajno nadao da postane ninovac. Ali, po svom priznanju, odustao je već posle prve posete NIN-u. Jer, šta je mogao da vidi? Jug Grizelj gađa pisaćom mašinom Stevu Nikšića, Pera Ignja nokautirao svoj pripitog pajtaša, akademika Gostuškog, a Ljuba Stojić bos i u bermudama smiruje Tijanića i Lazanskog koji se svađaju ko se bolje razume u oružje. Brani Petroviću sve to ne smeta da delje Vladu Stojšina u šahu, a ni Sergeju Lukaču da radi sklekove usred redakcije. Ili mene, koji sam se upravo vratio sa tenisa! Niko živi nije znao da objasni kako se taj NIN uopšte pojavljivao petkom na kiosku! Tu za Ćuruviju, zaista, nije bilo mesta“, kaže Jovanović.

Tada sam shvatio da Milošević nije ni levičar, ni nacionalista, već, da je samo prosečni bankar

Od svih tih, kako kaže, “ludaka”, najviše je zavoleo Stevu Stanića.

“Bio je, svojevremeno, centarfor novosadskih „kanarinaca“ i, na jednoj utakmici, protiv „Partizana“, dao je Šoškiću dva gola na stadionu JNA. Ali, taj Steva je pronašao u kanadskim šumama Margarit Jursenar, pre nego što je dobila Nobelovu nagradu. Još tada je ceo NIN čitao njene „Hadrijanove memoare“. Ali, tek što sam se svrteo u NIN-u nešto sam zabrljao, i po kaznu me pošalju na tada čuvenu Krajgerovu komisiju gde novinari, obično, umiru od dosade. I šta tamo isčeprkam? Da se Jugoslavija sprema da gradi 24 atomske centrale!? I to pola da bude američka nuklearna tehnologija, a pola sovjetska, černobiljska! Dakle, opet Jalta, i to atomska Jalta!

Orden od Gorbačova

Da skratim; baveći se višegodišnjim istraživačkim novinarstvom uspeo sam da kroz jednopartijski komunistički parlament provučem, kako znam i umem, Zakon o moratorijum na izgradnju atomskih centrala u SFRJ. Taj zakon je preživeo četiri države i važi i dan danas. Zbog tog zakona bio sam na meti CIA i JNA. To mi je i rekao Jovo Miloš, nekadašnji visoki funkcioner DB zadužen za međunarodni terorizam. I šta mislite, da li sam dobio neko domaće, makar, priznanje nekog novinarskog udruženja?! Ne! Ali, sam zato dobio orden Mihaila Gorbačova i ukrajinske Velike Rade zato što sam, kao predsednik Zelene stranke, posle Černobilja, doveo oko dve hiljade ukrajinske dece na oporavak u Srbiju. Nisam dobio nikakvo društveno priznanje ni kada sam ulovio Slobodana Miloševića da spaljuje radioaktivni otpad u toj, već, sudbonosnoj smederevskoj železari. I, evo, sada prvi put kažem”, otkriva Jovanović.

Foto: Saša Dzambić

Foto: Saša Dzambić

Više puta sam rekao da je Milošević propao onog časa kada se odrekao Borke Vučić, Mihajla Markovića i mene, okruživši se dupeuvlakama koje su mu i došle glave

Ako bi sada nekome palo na pamet da ga odlikuje, sva odlikovanja i priznanja bi, kaže, odbio!

“Mogu samo da prihvatim da na nekom fakultetu učim decu novinarstvu, jer bojim se da je malo nas dinosaurusa preteklo ko zna u taj zanat u prste. A ako nisi savladao novinarski zanat, ne možeš, bajo, da budeš ni dobar pisac! Treba li da vam, posle ovoga, objašnjavam zašto je Crnjanski bolji od Andrića? Zašto su Čehov, pa i Maksim Gorki, čitljiviji od Tolstoja i Dostojevskog? Zašto su Borhes, Markes i Singer bolji pisci od svojih slavnih savremenika koji nisu drljali po redakcijama. Pa, čak i kada čitam jevanđelja ne mogu da se otmem utisku da nisu učili zanat kod – Juga Grizelja!”

PROČITAJTE JOŠ: 
Search dusko KAKO JE UĆUTKAN DUŠKO RADOVIĆ: Rečenica koja je došla glave najvećoj legendi Beograda

Jovanović ne krije da ga neki dan danas povezuju s Miloševićem.

“Neke novinarske podguzne muve hoće i dan danas da mi na leđa tovare moje drugovanje sa Miloševićem. Da, bio sam u kratkoj ljubavi sa njim. Znao sam ga dok je još bio direktor Tehnogasa na Banovom brdu. U jednom momentu kada je već bio moćan došlo je do kobnog nesporazuma. Milošević je pomislio da sam njegov činovnik, a ja sam, pak, mislio da sam njegov guru! Sa mojim profesorom Mihajlom Markovićem spremili smo nacrt programa SPS. Trebalo je, po nama, da to bude levičarska partija sa idejama ‘ekološkog socijalizma’ uz naslanjanje na ideje ‘seoskog komunizma’ Svetozara Markovića i neizbežnog Dimitrija Tucovića. Moj profa Mihajlo bio je očajan kada te naše ideje nisu prošle na Miloševićevoj „kordinaciji“. Tada sam shvatio da Milošević nije ni levičar, ni nacionalista, već da je samo prosečni bankar koga je, u dupku, pridržala moja „tetka“ Borka Vučić. Više puta sam rekao da je Milošević propao onog časa kada se odrekao Borke Vučić, Mihajla Markovića i mene, okruživši se dupeuvlakama koje su mu i došle glave. Da pomenem samo Miškovića i Beka”, kategoričan je Jovanović.
Sa Miloševićem se, priseća se, grubo, uz psovke, rastao.

Razlaz sa Slobom zbog Mirine fotografije

“To se dogodilo pošto nisam hteo da jednu Mirinu fotografiju, koja se njoj nije dopala, izbacim iz novina… Bilo je to šest meseci pre Gazimestana, dok je on još bio „faktor mira na Balkanu“, kaže Jovanović.

Potom je napravio kratak izlet u politiku. Osnovao je Zelenu stranku i na prvim višepartijskim izborima pobedio Miloševića na svim crnim ekološkim tačkama u Srbiji i to bez čuvara biračkih kutija!

Foto: Saša Dzambić

Foto: Saša Dzambić

Kada dođem u Beograd nemam srca da prođem pored „Bermudskog trougla“. Njega, zapravo, i nema. Nema „Lipe“, nema „Šumatovca“, ni „Grmeča“. Nema našeg kafanskog „interneta“, „fejsbuka“ , „jutjuba“ ili kako se, već, to zove

“Posle sam doznao da su moje glasove krali, bratski, i vlast i opozicija. A brzo sam uvideo da je svu opoziciju osnovala SDB, pa sam, brže bolje ugasio Zelenu stranku da ne zaradim neku robiju.
Ostao sam do penzije u NIN- u, ali posle Miloševića za mene nije bilo nekog velikog novinarskog izazova, a možda mi je ponestalo i novinarskog adrenalina. Sve više sam se okretao literaturi”, kaže suvoplaninski novinarski vuk.

Kada dođem u Beograd nemam srca da prođem pored „Bermudskog trougla“. Njega, zapravo, i nema. Nema „Lipe“, nema „Šumatovca“, ni „Grmeča“. Nema našeg kafanskog „interneta“, „fejsbuka“ , „jutjuba“ ili kako se, već, to zove. Nema mojih ispisnika, novinarčina. Samo Jugoslav Vlahović i ja lelujamo po stranicama NIN-a, evo već četrdeset godina.

Podigao hram boga Vida na Suvoj planini

Prva dva romana sam spalio. Za moj treći roman „Žitije Savino od Bogumila monaha“ dobio sam honorar od dve izdavačke kuće, ali sam ga na kraju objavio kao samoizdat! Istog časa na mene se ostrvila SPC, SANU i CK SK Srbije!? Nije vredelo što me moj recenzent Ivan Đurić upoređivao sa Bulgakovim i Umbertom Ekom. Prećutala me i književna kritika, s kojom sam se surovo obračunao u mojim „Kobnim jajima Aleksandra Poserkova“. Prećutkuju me do današnjeg dana, ali meni je važno da me, zbog mojih južnjačkih romana pisanih na šopskom, Magični Ćira upoređuje sa Borom Stankovićem, a Draško Ređep, „vojvođanski Krleža“, me poredi sa Crnjanskim. Književna kritika se ne oglašava ni povodom mog poslednjeg romana – „Leonarda na Dunavu“. Ali, polako, sve će doći na svoje”, kaže Jovanović, koji već pet godina živi na Suvoj planini, na svojoj dedovini, u selu Vidovu.Tamo je, da mu se nađe, podigao hram boga Vida, i osnovao Vidovu akademiju.

PROČITAJTE JOŠ:
ČUDESNA PRIČA O LJUBOMIRU STANIŠIĆU: Kako je dečak-izbeglica iz Sarajeva postao zvezda 24 Kitchen i jedan od najpoznatijih kuvara na svetu!

PRIČA O ŽUĆKU: Košarkaški genije i neobični čovek koji je doneo rokenrol u Srbiju

7 komentara

Dodajte komentar
  1. 1
    Rubin

    Video ga pre neki dan u šetnji kroz park na kalemegdanu dok je zastao da posmatra vevericu koja je trčkala na livadi….

  2. 2
    Dragomir Olujić Oluja

    Razgovor sa Draganom Jovanovićem – malo baba, malo žaba, malo podmetanja kolegama, mnogo „lažnih sećanja“…!
    Kako to da „nekada briljantan student filozofije“ Dragan Jovanović ne zna da profesor Veljko Korać nikada nije predavao antičku filozofiju, niti da je mogao čuvati mesto asistenta za svog sina, jer je Žarko studirao psihologiju?!
    Zatim, američka čitaonica nije paljena 1967. godine, nego je „paljena“ krajem 1966. (ne sećam se da je bio u toj grupi „palilaca“)!
    Takođe, da je bio „tvrdi maoista“ (a nije, znam ih sve troje) ne bi ni snu mogao dobiti radno mesto (pogotovo) novinara u „Večernjim novostima“, nisu ga mogli dobiti ni „obični“ učesnici u studentskoj pobuni ’68.
    U vreme „Černobiljske katastrofe“ (1986) nije bilo Zelene stranke sa Draganom Jovanovićem na čelu! A onda je, kaže, pisao program za SPS (1989), pa se posvađao sa Slobodanom Miloševićem i osnovao Zelenu stranku…!
    Ima toga još, al’…

  3. 3
    Vasilj

    Za decu Cernobilja licno potvrdjujem da je mislim 1990 doslo puno dece. Licno sam na aerodromu sa saradnicima docekao dva autobusa puna dece i rasporedili smo ih po domovima Ukrajinske dijaspore u Vrbasu, Kuli, Sremskoj Mitrovici…

  4. 4
    Kan 969

    Ko o cemu, kurva o postenju a Dragan o novinarstvu! Covek koji je zajebao i Vucica po pitanju doslednosti, od hipika do maoiste…. Kad bi se novinarstvo merilo kolicinom samoreklame, Dragan bi zaista bio vrhunski novinar. Nazalost jedina velicina u Draganovoj novinarskoj karijeri je sto je imao velikog novinara Grizelja za ucitelja, ako je i to tacno.

  5. 6
    M

    Nažalost, sada shvatam da sam zbog posebnih životnih okolnosti bacila roman D. J., koji nije štampan već poklonjen njegovoj mladalačkoj ljubavi. Roman je o jednom fascinantna svetu…

  6. 7
    Krasmenko Kulas

    Ovaj covjek je vrhunski egoista, Jedna jadna ljudska karikatura. Prvi put sam ga danas vidio na Balkan Info. Covjek otvoreno mrzi Srbe, nekoliko puta je u razgovoru race ” vi Srbi”, na sta ga je mladjani novinar upozorio, a on nevesto pokusava da izmigolji iz izgovorenog idiotizma. Djavolski kinji SPC, partrijarha Irineja, Seselja,Voju Kostunicu,Boska Obradovica i Dodika a ko biva slavi boga Vida. Sumnjam da je Vid tako mrzio svoje savremenike. Interesantno je da nije tako ostrascen u svojim komentarima prema drugosrbijanskom kabalu. Covjek nahvali sam sebe, izbacuje kao na traci zvucna imena iz srpske politicke scene. Ludilo mozga, ako je NIN spao na ovakve face da pisu kolumnu, nek nam je Bog u pomoci. Najsmjesnije ili najjadnije je bilo njegovo pozivanje na strnku Zelenih, u kontekstu, kao da su bili ili da ce biti neki vazan faktor u srpskoj politici. Juce su u Melburnu, gde inace zivim, bili drzavni izbori za Viktoriju I dan pre izbora predsjednica stranke zelenih dade izjavu;” glavne politicke stranke u Viktoriji se boje zelenih” da bih danas dobili konacne rezultate izbora, gde zeleni nisu osvojili ni jedan mandat. E moj Jovanke (moj Alek) jadan ti i tvoji zeleni ste kukavicije jaje podmetnuto Srpstvu,ali dobra stvar je da ti to vise I ne krijes……..

+ Ostavite komentar