Nekoliko meseci pre formiranja JUL-a, kod mene u banku došli su Mira Marković, Nenad Đorđević i direktor „Dunav osiguranja" Nebojša Maljković. Kaže Mira, mi imamo u planu da formiramo jednu partiju koja će biti pandan socijalističkoj partiji, u pregovorima smo za kupovinu jedne zgrade na Dorćolu i treba nam kredit od pet miliona maraka. Bili su strogi uslovi, i ja kažem, gospođo... Prekinu me: „Nisam ja gospođa, nego drugarica". Dobro, drugarice Miro, ne možete da dobijete kredit jer ne ispunjavate uslove
Ljuba Mihajlović Šiptar je 12 godina bio na čelu najveće banke u regionu, Komercijalne banke, i smatralo se da je blizak s porodicom Milošević, da je njihov lični bankar i da su, pored Slobodana, na njega imali veliki uticaj i Mira, Marko i Marija. U prethodna dva nastavka, Mihajlović je u životnoj ispovesti ekskluzivno za „Ekspres" ispričao da se s Miloševićem samo dva puta sreo, i da Milošević od njega nikada nije tražio nijednu uslugu.
„S Markom sam se sasvim slučajno video dva puta u Požarevcu. Neko društvo je bilo, sedeli smo u kafani i zabavljali se. On je imao nekoliko registrovanih firmi, ali nisu radile. Mislim da je radio zajedno s Vladom Kovačevićem Trefom. A Marija... Ona je došla jednom s Hadži Draganom Antićem kad je on postao glavni urednik i direktor „Politike". Njena želja je bila da vidi kako je uređena banka i prostor gde su se nalazili sefovi, koji su u to vreme bili najmoderniji u Evropi. Ja sam joj sve to pokazao i ona nije skrivala oduševljenje, mada nikada nije otvorila sef."
Međutim, Mira Marković nije bila oduševljena susretom s najvećim srpskim bankarom.
„Nekoliko meseci pre formiranja JUL-a, kod mene u banku došli su Mira Marković, Nenad Đorđević i direktor „Dunav osiguranja" Nebojša Maljković. Kaže Mira, mi imamo u planu da formiramo jednu partiju koja će biti pandan socijalističkoj partiji, programi će nam biti slični, i naš zadatak je da privučemo članstvo iz opozicionih partija. U pregovorima smo za kupovinu jedne zgrade na Dorćolu i treba nam kredit od pet miliona maraka s niskom kamatom. A tada samo što je počela primena deda Avramovog programa jedan dinar - jedna marka. Bili su strogi uslovi, i ja kažem: gospođo... Prekinu me, nisam ja gospođa, nego drugarica. Dobro, drugarice Miro, ne možete da dobijete kredit jer ne ispunjavate uslove. Ona je ljutito ustala i kazala - zapamtićete ovo. Svi troje su izašli iz kabineta bez pozdrava. A kad su ušli u kabinet, Mira je odmah htela da zapali cigaretu. Vi ovde nemate pikslu, pitala je. Ne, rekoh. U ovoj banci se ne puši. 'Pa, ja hoću da zapalim cigaretu.' U ovoj banci se, gospođo, ne puši. 'Nisam ja gospođa, ja sam drugarica.' Iz fioke izvadim pravila rada i ponašanja klijenata banke, čitava knjiga, i negde tamo u članu 52 piše - strogo zabranjeno pušenje. Objasnim joj da se, kad se puši u kancelariji, umanjuje radna sposobnost, i da sam ta pravila prepisao iz nemačke Dojč banke. Devedeset druge sam zabranio pušenje u banci, a vlast je donela zakon dve hiljade i neke."
Osim što joj nije dao kredit i dozvolio da puši, Ljuba Šiptar je Miri predložio da se pokloni ispred slike patrijarha Pavla i da se prekrsti.
„U kabinetu sam držao fotografiju Slobodana Miloševića, što je zakonom bilo obavezno, i veliku sliku patrijarha Pavla. Rekoh, gospođo, ovog čoveka stalno viđate, s njim i spavate. Ali iz poštovanja, morali biste da se pomolite ispred slike patrijarha, ima tamo sveća i kandilo, pa se prekrstite. Kaže, ja ne verujem u Boga, je l' vi verujete u Boga? Rekoh, verujem. Stvarno verujete? Verujem, i to stvarno verujem."
Pretnje Mire Marković upućene Ljubi Šiptaru nikada se nisu ostvarile, a i kako bi kada je naspram sebe imala bankara koji je raspolagao s više stotina miliona maraka, koje su bile na izvol'te državi u vreme ratova i međunarodnih sankcija. To je samo još jedna potvrda teze da je devedesetih godina od Ljube Šiptara bio moćniji samo Slobodan Milošević.
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Devedesetih godina od Ljube Šiptara bio je moćniji samo Slobodan Milošević
Mihajlović je u penziji već deceniju. Ima 76 godina, vitalan je i kaže da bankarstvo i dalje ima u malom prstu. Živi skromno, tvrdi da se nije obogatio iako je mogao, zadovoljanje što može mirno da spava. Žali što ga godinama niko nije pozvao za savet jer smatra da bi njegovo znanje i iskustvo bili od velike koristi današnjim bankarima, privrednicima i ministrima. Iako je imao ličnu tragediju, doživeo je pogibiju sina, kaže da je srećan čovek, pogotovo od pre dve i po godine, kada je postao deda blizanaca.
„Bog jednom uzme, a drugi put dvostruko vrati", završava svoju ispovest Ljuba Šiptar.
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Ključni trenutak na početku moje bankarske karijere bio je kada me je predsednik Predsedništva Srbije Ivan Stambolić upoznao s predsednikom Savezne ustavne komisije Stanetom Dolancom i šefom savezne Državne bezbednosti Srdanom Andrejevićem
Prethodno, sa Stambolićem su me upoznale kolege novinari Dragan Marković, direktor i glavni urednik 'Politike', i Mirko Đekić, glavni urednik NIN-a. Marković, Đekić, Stambolić i ja smo se svakog petka i subote sastajali na Košutnjaku, u restoranu 'Kod Ace Devetke'. Druženje s Dolancom i Andrejevićem bilo je gotovo svakodnevno. Po preporuci Srdana i Staneta, mnoge jake firme su postale komitenti Jugobanke 2. Čak i 'Geneks', gde se vrteo ogroman novac. Tako sam, zahvaljujući preporukama Dolanca i Andrejevića, za kratko vreme napravio finansijsko čudo od Jugobanke 2. Na inicijativu Dolanca i Andrejevića, 1985. godine sam postao direktor Jugobanke 2, a dve godine kasnije sam u ime nagrade za moj rad upućen u Frankfurt, gde sam do 1991. uspešno vodio predstavništvo Jugobanke za Nemačku. Imao sam privilegiju da s predsednikom Bundes banke ručavam i večeravam nekoliko puta godišnje. On me je naučio 12 bankarskih zapovesti, kojih sam se držao do kraja karijere. Po tim principima sam kasnije osnovao i održao Komercijalnu banku."
„Jedno jutro 1980. godine, oko osam sati, Stane Dolanc me je pozvao da dođem u 'Devetku' na Košutnjaku. Kad sam stigao, zatekao sam Staneta i Andrejevića. Dolanc je pozvao Mihajla - Mišu Vukadinovića, šefa sale 'Devetke', i rekao mu da pronađe bilo kakav ašov, a zatim smo s dva 'audija' krenuli prema šumi. Dolanc je uzeo ašov, zabo ga u zemlju i rekao Miši Vukadinoviću da će na tom mestu biti izgrađena prva privatna kafana u SFRJ. 'Mišo, neka ti je srećno, javi se gradonačelniku Beograda, on će obezbediti projekat i privremenu dozvolu, a ti, Ljubo, obezbedi novac. Ovo mora da bude gotovo za godinu dana', rekao je Dolanc. Sve je završeno za osam meseci. Pred otvaranje, Srdan Andrejević i ja smo kazali Dolancu da mora da preseče vrpcu i da za tu priliku treba da stavi šajkaču i obuče šumadijsku nošnju i opanke, te da nosi srpsku zastavu..."
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Poslednji susret Tita i Jovanke
Dolanc nije debatovao o politici u kafani, ali je jednom ispričao kako je izgledao poslednji susret Tita i Jovanke.
„Nekoliko meseci pošto su državne službe razdvojile Tita i Jovanku, Tito je brodom 'galeb' krenuo na jedno od svojih 14 putovanja oko sveta. Pred polazak, zatražio je od Dolanca da mu spremi 500.000 dolara. Dolanc je rekao da mu toliki novac ne treba jer će na putu sve biti obezbeđeno, ali Tito je insistirao na toj sumi i njegova naredba je morala da se izvrši. Tito je tada posetio nekoliko afričkih zemalja i u svakoj je, prema rečima Dolanca, kupovao poklone za Jovanku: bunde, svilu, nakit... Po povratku u Beograd zatražio je od Dolanca da na Dedinje, u Užičku 15, dovede Jovanku i da se tamo spremi večera za njih troje. Jovanka je tada uveliko bila u izolaciji. Tito i Jovanka su se rukovali, a maršal je odmah počeo da pokazuje poklone koje joj je doneo iz belog sveta. Jovanka, razočarana što su je odvojili od Tita, nije bila oduševljena darovima i sve ih je bacala s vrata... To je, prema rečima Dolanca, bilo poslednje viđenje bračnog para Broz. Dolanc mi je ispričao da je Jovanka sklonjena iz javnog života zato što se zalagala da se u Hrvatskoj formira srpska pokrajina. Tome se Tito protivio, a Jovanka je jednom prilikom čak zapretila Titu: „Ako nećeš milom, onda ćeš silom", misleći na podršku nekolicine generala, s Đokom Jovanićem na čelu."
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Zatvorio sam javnu kuću u Zagrebu
„Posle završetka druge godine Ekonomskog fakulteta, 1. oktobra 1964. godine, zaposlio sam se u Komunalnoj banci u Kosovskoj Mitrovici. Direktor je bio Sveto Lekić, otac poznatog novinara Slaviše Lekića. Posle tri godine, tu banku je preuzela Jugobanka, a ja sam postao direktor deviznog sektora. Tri meseca sam bio na finansijskoj obuci u Zagrebu i tamo se družio s rođenim bratom Alije Šukrije, Amikom, koji je pohađao Visoku političku školu. Znajući da sam ja i dalje u novinarstvu, Šukrija mi je rekao da u centru Zagreba, u Jurišićevoj 12, postoji javna kuća, jedina u SFRJ, i da bi bilo dobro da se taj blud i nemoral preko 'Večernjih novosti' raskrinka. Javnu kuću je držala jedna katolikinja iz Ulcinja. Naravno, to nisam smeo sam da radim pa sam pozvao u pomoć Žarka Božića, dopisnika 'Borbe' i 'Večernjih novosti' iz Zagreba. Žarko i ja smo u javnu kuću išli 30 noći zaredom, i tamo smo sa svakom prostitutkom imali... da ne kažem šta, i svaku smo kasnije u 'Večernjim novostima'É opisali, ko je i šta je. Te žene su bile Zagrepčanke, a među njima je najviše bilo supruga vojnih lica i kandidatkinja za izbor lepotice. Ta serija naših tekstova je izazvala veliku buru, danima je o tome pisano, a javna kuća je zatvorena."
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Ljubo, ti si p... m...
„U vreme najžešće ofanzive OVK, početkom 1999. godine, na putu Kosovska Mitrovica - Zubin Potok zaustavila me je grupa od 22 naoružana pripadnika te vojske. Kad su me legitimisali, njihov komandir mi je kazao da ima naređenje da strelja svakog Srbina. Ja sam mu rekao: 'Danas ne možeš da streljaš. Danas Alah, Bog, čuva vas sve, ne može nikome ništa da se dogodi, bez obzira na to što je rat. Ne može ništa da se dogodi ljudima u ovom automobilu u kojem sam i ja.' On me je pitao na albanskom: 'Per ćka?' To znači 'zašto'. Ja mu kažem: 'I po Svetom pismu i po Kuranu, kad se ide na slavu, na svadbu i sahrane, putnike Bog čuva, i danas mene i vas čuva Bog.' 'Jes tako, ali ja moram da pitam nekog starešinu.' Rekoh: 'Ja glavnog ne znam, Tačija, ali znam Bajrama Redžepija (prvi predsednik tzv. kosovske vlade - prim. aut.), mi smo prijatelji iz Mitrovice. Dobro bi bilo da njega pozovete telefonom i da kažete da ste zaustavili Ljuba Šiptara.' 'Ima tu jedan štab koji ima stalno komunikaciju s njim, idem da pitam.' Posle 15 minuta on dolazi i na deset metara ispred kola viče: 'Ljub pili somes.' To znači: Ljubo, ti si pička majčina. Kaže: 'Dobio sam težak zadatak, moram sad da te ispratim do teritorije pod kontrolom Srba jer mi svuda imamo vojnike, može neko da puca i da te ubije, i drugo, moramo, kad se vraćaš, da te apet ćekamo u Zupće i da te živog predamo tvojim ćetnicima.' I tako je i bilo."
