MILORAD ULEMEK LEGIJA – U TIGROVOM GNEZDU 1.DEO

MILORAD ULEMEK LEGIJA – U TIGROVOM GNEZDU 1.DEO

Foto Printscreen Youtube


Milorad Ulemek u romanu donosi svoju autentičnu priču o Srpskoj dobrovoljačkoj gardi i njenom komandantu Željku Ražnatoviću Arkanu. „Mnogo je priča ispričano o Gardi i uglavnom su mnoge od njih bile neistinite, jer samo oni koji su u njoj bili mogu da ispričaju istinitu priču. Kao i sve priče, i ova ima dve strane.“

Mnogo je priča ispričano o Srpskoj dobrovoljačkoj  gardi injenom jedinom i neprikosnovenom komandantu Željku Ražnatoviću Arkanu. I uglavnom su mnoge od njih bile neistinite, jer samo oni koji su u njoj bili mogu da ispričaju istinitu priču o Gardi. Kažem namerno u množini zato što
jedan čovek to ne bi mogao. Garda je nešto specifično, to nije bila samo obična vojna formcija. To je bila porodica, utočište, mesto gde su mnogi došli da bi služili Srbiji i njenom narodu.

Nadam se da ću biti na visini zadatka da napišem tu priču. Kao i sve priče, i ova ima dve strane.
Jedna strana govori o neverovatnom drugarstvu, požrtvovanju, zajedništvu koje je krasilo Gardu.

O neverovatnoj hrabrosti mnogih koji su bili u redovima Garde i koji su sve podredili borbi za otadžbinu, za narod u njenim redovima, koja je i osnovana radi tih uzvišenih ciljeva.

Druga strana je teška i sumorna jer nosi mnoga sećanja na sve one gardiste koji više nisu među nama, na one koji su pali i položili svoje živote, kao nešto najsvetije, na oltar otadžbine.

Ona podseća na sve one koji su stradali i koji su bili ranjeni, koje je država napustila, za koju nisu žalili da daju život. I ovde ne govorim samo o onim gardistima koji su bili fizički ranjeni, naravno, o njima na prvom mestu, ali tu su i mnogi kojima je srce ostalo ranjeno zato što su, između ostalog, godinama bili provlačeni kroz priče kako su tobože u Gardi činjeni ratni zločini i druge neistine koje se često mogu čuti, uglavnom od onih koji Gardu nisu ni videli. Od onih koji su ra-
tovali samo u Diznilendu.

Takve priče bole, pogotovo kad znate da nisu istinite, kad znate da su ispričane samo da bi se blatilo ono što se ne bi smelo blatiti. A poznato je i zašto su one i pričane.

Zato što su one jedno vreme bile veoma isplative za sve one koji su ih plasirali. Tako je bilo nekada, mada i danas možemo povremeno da čujemo neku od tih tendencioznih priča koje su svojevremeno bile glavna municija protiv jednog vremena i jednog čoveka.

Vreme je prošlo, čoveka više nema.

Da li nam je danas bolje? Ne znam, to će suditi nove generacije za čiju se sreću i bezbrižno odrastanje ta Garda i borila.

To neka kažu svi oni koji odrastaju u ovim vremenima kad su mnoge životne vrednosti izgubile svoj značaj. To neka kažu oni koji nisu nikada morali da osete sve ono što su gardisti osećali dok su se borili širom bivše Jugoslavije braneći svoj, srpski narod od najezde raznih hordi koje su želele da ponove sve ono što su njihovi preci radili u Drugom svetskom ratu.

Nisam čak ni siguran da li su generacije svih današnjih mladih u potpunosti svesne koliko smo mi Srbi kao narod izgubili u poslednjoj deceniji prošlog veka. I to u svakom pogledu.

Da li znaju kolika je cena plaćena da bi oni mogli da danas žive koliko-toliko bezbrižno, u svakom slučaju daleko i izvan užasa ratova koji su nam bili nametnuti i koji su se vodili u bivšoj i nekada predivnoj Jugoslaviji. Čini mi se da smo olako prelazili preko svih optužbi koje su godinama svaljivali na nas kao narod, kao naciju. Izgleda da je kod nas Srba pamćenje kratkotrajno.

Zato moram i želim da ispričam ovu priču da se zna, da ostane zapisano iz pera nekoga ko je bio i učestvovao, poznavao i platio, kome je srce ranjeno i ko je bio i fizički ranjavan.

To je najmanje što dugujem  pre svega onima kojih više nema i koji ne mogu da se brane od svih podlosti za koje smo kao Garda optuživani. I zato ću se potruditi da iz mog ugla ovu pričuispričam najbolje što mogu.

Ovo nije priča o Gardi jer nisam na visini takvog zadatka, a i ne osećam se dorastao da bih ispričao takvu priču.

Ovo je priča o mom boravku u Gardi.

Ovo je priča o tigrovom gnezdu.

U tigrovom gnezdu - Korica prednja-1

Ovde, u Francuskoj, Vukovar su zvali hrvatskim Staljingradom. Još tada se moglo videti na čijoj su strani simpatije, odnosno kako se francuska javnost polako dresira na čiju stranu treba da stane.

Polako čitam svaki tekst i sve je o ratu. Nije mi bilo jasno kako nisam znao ništa, da je prvo počelo u Sloveniji. Doduše, i tada smo bili u Africi, u Ruandi. Išli smo opet da smirujemo neke čamuge koje nisu baš najbolje razumele da ta nezavisnost koju su dobili od Francuza i ostalih kolonista koji su ih jahali u proteklom vremenu i nije baš ona prava nezavisnost, nego je to, što bi rekla deca, onako, kobajagi.

Po povratku iz Ruande, pravac Čad tako da se i nisam nešto posebno interesovao šta se događa u Jugi. A nešto me i nije bilo briga. Zovem s vremena na vreme kući da vidim da li je sve kako treba i to je to.

Ko je mogao i da pomisli da u Jugoslaviji može da izbije takav pičvajz?! Kad sam stigao u Marselj, u bolnicu iz Čada, bio sam u šoku jer je gotovo na svim kanalima dnevnik počinjao događajima iz Jugoslavije. Zapravo, i sami Francuzi su bili u šoku zbog toga što se na kraju 20. veka u skoro samom srcu Evrope vodi jedan rat. I to kakav!

Mada, oni o Balkanu nisu imali pojma. Nisu znali da tamo nikada neki sukob nije mogao da se završi sa nekim čarkama.

Moralo je da bude krvi do kolena. Mogli su to da nauče iz istorije. U novinama nalećem na jedan članak koji govori o dobrovoljačkim jedinicama. Pažnju su mi privukla dva imena. Giška i Arkan.

Doduše, za Gišku se govorilo u prošlom vremenu jer je poginuo. To me je zagolicalo. Još kao klinac sam čuo za obojicu. O njima su se po gradu i u našem kraju ispredale legende.
Iz teksta kapiram da postoji Srpska garda, koju je vodio Giška i koju sada vodi neki drugi lik. I postoji Srpska dobrovoljačka garda koju predvodi Arkan. Opisuje se u daljem tekstu koju sve obuku imaju i kako se bore za srpski narod. U stomaku osećam kako mi nešto titra. Kroz glavu mi prolazi pitanje: Da li sam na pravom mestu i da li bi možda trebalo da budem tamo, u jednoj od dve garde?…..

Stroj je poređan pod konac. Spremamo se za trčanje. U stroju vidim novo lice. Zapravo, video sam ga sinoć. Upoznali smo se na krajnje neobičan način. Zove se Aleksandra i juče je došla sa Arkanom. Prijavila se dobrovoljno u Gardu. Da bude bolničarka.

Sinoć sam izašao iz svoje sobe, koju delim sa Mačkom. To veče sam bio na poligonu i uvežbavao gardiste koji nisu bili baš u najboljoj formi. Obično sam to upražnjavao posle spuštanja zastave u šest po podne. U toku dana nisam mogao da se potpuno posvetim onima koji nisu mogli da prate fizičku obuku u punom obimu. Zato sam ih uvek sakupljao uveče, pa smo radili tamo gde su najslabiji. Trudili su se da stignu ostale.

To je bilo dobro jer sam uvek poštovao tuđu inicijativu, zato me i nije mrzelo da uveče treniram sa tom grupom, „ponavljača“ kako su ih iz šale zvali.

Dolazim do susedne sobe. Hteo sam nešto da pitam Mihajla, Arkanovog sina, koji je sa nama odskoro. Otvaram vrata njegove sobe ne naslućujući da nije sam. Ovo je bio sprat na kome su sobe imali samo visoki oficiri, ja sam se ugurao na kvarno, zapravo, to mi je sredio Mačak.

S vrata vidim Mihajla leđima okrenutog vratima i vidim dve devojke, koje do tada nisam video. Posle sam saznao da su došle sa Arkanom dok sam bio na dopunskoj obuci. Ja u peškiru oko pojasa i go kao od majke rođen.

Vreme kao da je stalo, ne znam šta da uradim. Da li da se okrenem i nestanem u pravcu svoje sobe ili da se pravim kao da je sve normalno priđem i upoznam se. Biram drugu varijantu.

Ulazim u sobu kao da je sve najnormalnije. Pružam ruku jednoj, pa drugoj i upoznajemo se.

Mihajlo se smeje, pravim se kao da mi nije neprijatno, mada jeste, ali sad je gotovo.

Ova što se zove Aleksandra gleda me u fazonu „Je l’ tebi dobro, dečko?“ Ona druga prevrće očima i smeška se. Kažem Mihajlu da nisam znao da ima goste i da ću navratiti kasnije.

Ujutro, u stroju, svi su u donjem delu uniforme, a gore imaju maskirne majice kratkih rukava. Zastava je dignuta. Dežurni oficir komanduje i ja preuzimam. Prolazim pored stroja i gledam da li su svi spremni za jutarnji sport. Kad sam stigao do mesta gde su stajale gardistkinje, kažem im da ako neka od njih ne može tog jutra da istrči, može slobodno da istupi.

Diplomatski im poručujem da ako je kojim slučaju neka od njih u mesečnom ciklusu, da istupi iz stroja i preskoči fizičke aktivnosti. O tome se u Gardi strogo vodilo računa.

Od petnaestak gardistkinja njih sedam istupa, ima tu i nekoliko žena koje su blizu četrdesete, one svakako nisu imale obavezu da idu na jutarnji sport. Kad su istupile, prolazim dalje strojem i odmah mi u oči upada novo lice. Stajem ispred nje i gledam da li je propisno obučena. Odmah uočavam da ne nosi brus. I to joj kažem bez pardona. Vidim kako crveni. Šaljem je u sobu da se sredi i ona otrča sva postiđena.

Kasnije je i meni bilo krivo, ali u tom trenutku nisam razmišljao da joj to saopštim diskretnije. Zapravo sam razmišljao o tome da nije mislila šta je uradila. Ući u stroj od dvesta gardista koji nisu izašli iz Centra puna tri meseca, koji su puni snage i kojima testesteron šiklja iz svih pora, bez brusa nije baš pametno. Ne zbog toga što to može da izazove bilo kakvu neprijatnost, jer se u Gardi dobro znalo gde su granice između polova, već zbog toga što to svi primećuju i što bi to svakako
izazvalo komentare muškaraca.
Posle nekoliko minuta ona doleće i staje nazad na svoje mesto. I dalje je crvena u licu. Hteo sam da joj kažem nešto, ali sam odustao, šteta je već bila napravljena.

Kasnije sam bio iznenađen njenom voljom i željom da uči. Imala je više volje od nekih gardista.
Da mi je neko tada rekao da ću baš sa njom imati četvoro dece i da ćemo imati život koji će biti kao na toboganu, ne bih mu poverovao.

Tempo obuke bio je paklen. Arkan je rekao da sve mora da se ubrza i imao je pravo. Dva dana posle onog sastanka me je pozvao i rekao mi da napravim spisak od dvadeset ljudi. Odgovorio mi
je kad sam ga pitao zbog čega:

— To je grupa koja treba da ode u Sarajevo i da pripremi dolazak ostatka Garde. Biljana Plavšić i Radovan Karadžić su insistirali da se pojavimo jer je tamo haos, a mi možemo da pomognemo tom narodu da prebrodi sve ono što ga očekuje.

Bilo mi je poznato da to nije bilo prvi put da je rukovodstvo tek formirane Republike Srpske tražilo da Arkan dođe sa svojom Gardom i pomogne. Tako je bilo u slučaju Bijeljine i Zvornika, gde je Garda za kratko vreme pokazala šta zna i obavila posao profesionalno.

Već smo čuli da je u Sarajevu opšti haos, da su pokušavali da nama Srbima podmetnu priču o snajperistima koji su pucali iz hotela „Holidej in“ u masu civila, što je bila glupost.

To su zapravo bili Alijini ljudi koji su posle ubistva srpskog svata nastavili da delaju u pravcu sveopšteg rata.

Srbima nije rat odgovarao i hteli su da ga izbegnu po svaku cenu, ali nismo se samo mi tu pitali. Zapravo, mi smo se najmanje pitali.

Vest da se sprema polazak brzo se proširila Centrom. Kad se saznalo da treba da napravim listu ko će ići, svi su počeli da me saleću ne bi li se našli na tom spisku.

Napravio sam mali manevar i uputio ih na Bojketa koji je znao kako da se izbori sa svima koji su želeli da idu.

On je bolje poznavao ljude od mene i mogao je da prosudi ko bi najbolje odgovarao tom zadatku…

Nastaviće se

Knjigu Milorada Ulemeka Legije ” U Tigrovom gnezdu možete kupiti na prodajnim mestima Moj kiosk, knjižara Delfi i bolje snabdevenim knjižarama širom Srbije.

NE PROPUSTITE:

ZAŠTO KUPOVATI BILO ŠTA DRUGO KAD MOŽEMO KUPOVATI KNJIGE?

MILORAD ULEMEK LEGIJA: U tigrovom gnezdu

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar