NEVEROVATNA SUDBINA OCA DARIJA SRNE: Siroče iz Bosne kome su četnici ubili majku i sestru oplakala cela Hrvatska

Majka i sestra su mu žive zapaljene u kući na početku Drugog svetskog rata, otac mu je stradao od zalutalog metka, štićenik Doma za ratnu siročad kopao je kanala, vozio kamione, sanjao toplo ognjište i postao otac kapitena Hrvatske koga Hajduk nije hteo zbog muslimanske krvi...

Smrt golmana jednog drugoligaškog kluba kakav je Neretva iz Metkovića je lokalna tema, sahrana oca kapitena hrvatske fudbalske reprezentacije je državna tema, ali život Uzeira Srne je poema o jednom čoveku i tragediji sudbina ljudi u vrletima jednog vremena na jugoslovenskom prostoru.

Životna priča Uzeira Srne počela je da se piše crnim slovima 1940. godinu u selu Gornji Stopići, kod Čajniča, visoko gore, na granici Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Dim Drugog svetskog rata označio je izlazak na stazu stradanja.

Četnici, vatra, zbeg, šuma...

Jedne noći četnici su ušli u selo i zapalili sve kuće na planini Cicelj. Uzeirov otac i njegov stariji sin, Safet, pobegli su u šumu, noseći u naručju trogodišnjeg Uzeira.

"Moja majka je bila trudna. I ona i sestra su žive spaljene."

Tako je britanski Telegraf pre nekoliko godina počeo neverovatnu priču o „detetu iz šume“ sa napomenom da bi o ovom čoveku morao da se snimi film, kao svedočanstvo o jednom vremenu.

U dolini Neretve se ne pamti takva sahrana

Preostali članovi porodice Srna, otac i Safet, su sa istočne granice BiH otišli na sever, u Bosanski Šamac, u potrazi za pačetom hleba, a malenog Uzeira su ostavili u prihvatilištu u Sarajevu. Ubrzo ga prebacuju u Sloveniju. Nakon nekoliko meseci provedenih u Domu za ratnu siročad, brigu o Uzeiru je preuzela je jedna porodica iz Murske Sobote.

Kako nisu znali ništa o njemu, odakle je ni kako se zove, nadenuli su mu i slovenačko ime. Uzeir Srna postao je Mirko Kelenc. Na čelu njegove nove porodice bio je slovenski policajac, koji je Uzeira privio na srce kao rođenog sina i nadao se da će on ostati živeti sa njima.

Gubitak oca i vest od oficira u Nišu

Prst sudbine je, ipak, na kraju puta spojio braću. Safet je i dalje imao jedan san i jednu ideju: da pronađe brata. To se dogodilo na neverovatan način, kao mnogo toga vezano za izbegličke sudbine. Safet je otišao na odsluženje vojske u Niš i cela kasarna je znala da ima brata od koga ga je razdvojio ratni vihor. I čudo se dogodilo. Safetov komandant, Slovenac, kazao mu je da u blizini Murske Sobote, u selu Donja Lendava, živi dečak iz Bosne, da zna da je siroče, poreklom sa istoka Bosne.

Došao na pripreme sa Čelikom u Metković, pa ostao do kraja života: Uzeir Srna

Dok je Uzeir bio u Sloveniji, a Safet u vojsci, ovu porodicu je zadesila nova tragedija. Jedan zalutali metak, neki kažu da je stigao iz Slavonije, pogodio je njihovog oca pred kućom u Šamcu u kojoj je radio.

Kad je demobilisan Safet je nastavio traganje za bratom, zvao je, prevrtao papire, i seo na voz za Sloveniju. Pravac Murska Sobota, ohrabrujuća provera podataka i nastavak puta u Donju Lendavu...

Susret braće

Nakon mukotrpnog ubeđivanja sa udomiteljima malog Uzeira, braća Srna su krenula iz „dežele“ u Bosnu. Uzeir je u Šamcu završio pekarski zanat. Topli somun donosio je miris kućnog ognjišta.

- Jedna od stvari koje se najbolje sećam iz tih godina bila je glad. Konstantna glad.  Bio sam stalno gladan. Gledao sam drugove koji su dolazili sa kiflama i lepinjama u školu i zavideo im. Zato sam i odlučio postati pekar- pričao je Uzeir.

Tada je dobio poziv od rođaka, kako je pisala Slobodna Bosna, da se preseli u Sarajevo i živi kod njih, u naselje Hrid.

“Od prve sam plate kupio crne zepe, jaknu i kartonski kofer u koji sam stavio jorgan i na voz za Sarajevo. Nisam ja znao ni za tramvaj, niti gde je Hrid. Pešačio sam satima, ali su mi ti meseci bili jedni od najlepših u životu.”

Iz uniforme na gol

Nije mogao naći posao pekara u Sarajevu, pa je počeo raditi kao fizikalac. Kad je konačno dobio posao u „Velepekari“ počeo je da trenira kao golman u fudbalskom klubu Sarajevo. Konkurencija je bila jaka, znao je da neće dobiti šansu, pa je na nagovor inženjera iz firme „Soko Štarka“, koji su u Sarajevu podizali novi pogon, krenuo rukavicama za hlebom u Beograd. Tu ga je,međutim, sačekao poziv za vojsku u Busovači, gradiću u centralnoj Bosni, gde je, služeći otadžbini, branio uporedo za tamošnje Jedinstvo.

Nakon jedne prijateljske utakmice sa Čelikom, dobio je poziv da pređe u Zenicu. U centru crne metalurgije u bivšoj Jugi živelo se za one uslove dosta dobro. Fudbal je bio put da rudari i metalurzi osete blagodeti socijalističke revolucije i izgradnje. Uzeir je po skidanju uniforme obukao dres Čelika. Međutim, na Blatuši je tada branio reprezentativac Milomir  Stijović, pa je priliku da brani dobijao samo po seoskim igralištima u okolini Zenice, na prijateljskim utakmicama.

Odbio preporuku učitelja da prebaci sina na košarku

Jedne zimske pripreme sa Zeničanima odrediće njegovu sudbinu. U Metkoviću su igrali prijateljsku utakmicu sa lokalnom Neretvom, ali pošto se domaćima povredio golman, odlučeno je da Srna stane na njihov gol. Kad je završen meč dobio je poziv da postane stanovnik Metkovića. U prvi mah se zahvalio na pozivu, ali kad se vratio u Zenicu i shvatio da od transfera prvog golmana Stijovića u Maribor nema ništa, odlučio je da krene na jug, tamo gde Neretva ljubi more.

Darijo Srna učestvuje u brojnim humanitarnim akcijama

Darijo je na putovanja sa Hajdukom odlazio sa 20 kuna u džepu, dok su ostali nosili po dvesta-trista maraka. Govorio je saigračima: "Moj ćaća ima samo toliko para i ja se toga ne stidim”

U toj osunčanoj delti uz Jadransko more siroče sa gudura Cicelja otvara nove rukavce života. Nekad su mandarine bile slatke, a nekad opet gorke ko čemer i jad. U Metkoviću je Uzeir upoznao svoju prvu suprugu Nadu, s kojom je dobio sina Renata, kasnije golmana i trenera Neretve. Četiri
odine je Uzeir branio i u Pantamu (Pariz), ali ga je srce vratilo u Metković. Tu se ponovo oženio.

Supruga Milka je rodila dva sina, Igora i Darija.

„Darijo je od malena bio talentovan za sve. Rukomet, fudbal, stoni tenis... Jednog dana došao je iz škole i rekao mi da mu je učitelj savetovao da se ostavi fudbal i prebaci na košarku“

Uzeirov sin ne može u Hajduk

Nisu poslušali savet. Fudbal je u ovladao genima. Darijo je već je kao „petlić“ pokazivao vanserijski talent, prelazak u Hajduk kočilo je to što mu se otac zove Uzeir, a besneo je hrvatsko-muslimanski rat i "mnogi nisu hteli da musliman zaigra za Hajduk". Džonatan Vilson, odličan poznavalac balkanskih fudbalskih neprilika, prateći put Darija Srne do Šahtjora i kapitena hrvatske reprezentacije, u Telegrafu je napisao:

"Bilo je to teško vreme, kada je nečije ime i prezime bilo jedino važno."

Uz nacionalnu diskriminaciju njegovog sina, Uzeiru je smetala ona finansijska selekcija:

"Neki su treneri mlađih kategorija u Hajduku otvoreno od mene tražili novac ako želim da Darijo zaigra tamo. Nisam imao, niti bih dao. Srećom, bio je toliko talentovan da je ostao na Poljudu.“

Besparica nije remetila odlučnost porodice Srna da postignu nešto u fudbalu. Uzeir je u Nemačkoj radio kao vozač kamiona. Iz tog vremena kruži priča da je Darijo na putovanja odlazio sa 20 kuna u džepu, dok su ostali nosili po dvesta-trista maraka. Govorio je saigračima: 'Moj
ćaća ima samo toliko para i ja se toga ne stidim'.”

Na obali ostale rukavice i lopta

Upornost i odricanje su se isplatili. Kad je Darijo potpisao prvi
ugovor sa Šahtjorom, u kome će za 13 godina steći status  legende, kupio je ocu „mečku“, a posle  aneksa, pred kuću u Metkoviću stigao je "bmw"

Moj otac Uzeir je imao veoma težak život.  Ni njemu, ni ostatku porodice, zbog svega što su žrtvovali za moj uspeh, nikad neću moći da se odužim

- Moj otac i moja porodica znače mi sve. Ne mogu da zaboravim kako su patili dok su pokušavali da nađu novac za mene tokom mojih dana u Hajduku. Moj otac Uzeir je imao veoma težak život.  Ni njemu, ni ostatku porodice, zbog svega što su žrtvovali za moj uspeh, nikad neću moći da se odužim- rekao je Darijo Srna.

Darijo Srna, iako igra na poziciji beka, proslavio se kao strelac. Za Šahtjor je postigao 32, a za reprezentaciju Hrvatske 22 gola. Na svakoj lopti koja bi, najčešće iz slobodnog udarca, pogodila mrežu, stajalo je Uzeir Srna. Metković na Neretvi.

Od 13. juna "modru reku" zamenilo je nebo. Na obali su ostale golmanske rukavice i fudbalska lopta. Posle toliko životnih nemira, Uzeir je našao mir.} else {