PLAGIJATORI SOPSTVENE ZABLUDE

Biti fudbalski trener u srpskom fudbalu danas je sportska svaštara začinjena neznanjem, diktatima fudbalskih rukovodilaca i velikim sumama novca koje dele gazde i menadžeri nepismenim i bahatim vlasnicima klubova, koji vode politiku kluba na terenu i van njega...

I to je Srbija, zemlja fudbala u kojoj se po nepisanom pravilu porazi fakturišu drugima, a uspesi, kada se povremeno i dogode, uglavnom nipodaštavaju ili pripisuju onom ko je za njih najmanje zaslužan. U to ime, a sasvim namerno i bez grama griže savesti, ako savest uopšte ima adresu kod ljudi čije je ovo delo, čak šest srpskih superligaša promenilo je šefove struke u prvih 11 kola nacionalnog šampionata sezone koja je u toku. I sve to, navodno, u ime boljih rezultata, koji uglavnom opet izostaju jer se ni u ovoj priči, kakav paradoks, novoangažovani treneri ništa ne pitaju kao što niko ništa nije pitao ni one smenjene. Istina je zapravo da navodno o rezultatima prvenstvenih utakmica, a to se sve glasnije i sve češće čuje, odlučuje neko drugi. Ko, ne zna se, a kada će se saznati, takođe se ne zna. Zato na srpskoj fudbalskoj sceni, i pored uglavnom dosadnog fudbala, nije dosadno.

U ovaj melodrami ili tragediji u više činova, zasnovanoj na istinitom događaju o smišljenom (samo)ubistvu jedne struke, a zatim i igre koju mase vole, uz višegodišnje perfidno poturanje laži kao istine i svaljivanja krivice na one koji su, čini se, najmanje krivi, jedna od glavnih uloga namenjena je trenerima. Oni su sportski učitelji, pedagozi, psiholozi, igračima ponekad više od tate i mame i šta sve još nisu. U ovoj priči, međutim, istina je i to da nisu ono što su bili ili ono što bi trebalo da budu. Kad ono što im se, kao marionetama, sve češće događa nije više smešno, onda postaje žalosno i tužno. Tužno do bola i muških suza. Zašto, pametnom nije teško da odgonetne. Koliko juče, zarad mnogih lepih stvari i još lepše zarade, uz maksimalno poštovanje sredine u kojoj se radilo, mnogi su želeli da u životu postanu fudbalski treneri. Danas, preporuka je, od te proklete profesije treba bežati, bar u Srbiji. Treneri u srpskim superligašima, jednako kao i u nacionalnim selekcijama, ali još više u nižim rangovima, kazuje statistika, menjaju se brže od čarapa, a profesija trener, ako se to uopšte može tako danas nazvati, manje je cenjena nego džak krompira na pijaci.
Zašto je to tako, davno je u samo jednoj rečenici i s poprilično gorčine u glasu objasnio Milorad - Miša Kosanović, danas bard među sprskim fudbalskim stručnjacima, koji trenutno sedi na klupi kruševačkog Napretka.

- Zarad tuđeg neznanja i loših namera, prvi stradaju treneri. To je u srpskom fudbalu praksa, koja je u međuvremenu prerasla u pravilo - govori Kosanović, koji je, mora se priznati, u nekoliko navrata bez iskrene podrške esnafa pokušavao da struci vrati dostojanstvo.

Iskusni stručnjak kome u biografiji piše da je kao trener osvojio i šampionat Kine još dodaje ovo:

- Ne želim da optužujem bez dokaza bilo koga, ali većina onih koji danas sede u fudbalskim foteljama u dosluhu je s menadžerima ili su i sami menadžeri.

Bora, Miljan, Antić

Treneri takvima ne trebaju ili su sve manje potrebni. A treneri su, koliko juče, bili institucija u Srbiji. I posle Srbije u zemljama gde su nastavljali karijeru. Danas to nisu. Da li treba podsećati s koliko su se poštovanja prvo ovde, a zatim i van granica zemlje Srbije izgovarala imena Bore Milutinovića, Miše Pavića, Branka Stankovića, Ljubiše Bročića, Todora Veselinovića, Miljana Miljanića, Vujadina Boškova, Radomira Antića...

- To je prošlo vreme, danas je druga priča. Fudbal više nije isti. Oni koji su u fudbalu sve sveli na rezultat bukvalno su ubili fudbal. Trebalo bi zato što pre da odgovaraju za svoje (ne)delo - govori ne krijući ogorčenost Bogdan Korak, nekadašnji prvoligaški golgeter, a danas trener s licencom i bez posla.

Nije Bogdan Korak jedini koji guta knedle kada se povede reč o statusu trenera u Srbiji. Međutim, jedan je od retkih koji glasno hoće da kažu:

- Gazde uglavnom vode klubove. I u kancelariji i na terenu. Treneri su u većini klubova samo poslušnici. Oni koji znaju da rade i koji hoće da budu plaćeni za ono što rade - ne mogu da rade. I to samo zato što imaju ružnu naviku da od gazda traže dogovorenu platu, a plate nema.
Ljupko Petrović, stručnjak koji u vitrinama čuva osvojeni Kup evropskih šampiona, a takvih stručnjaka je i u svetu prilično malo, trebalo bi da ima kredibilitet i da uživa respekt ne samo među kolegama već i u svim drugim fudbalskim krugovima ove zemlje ponosne. Trebalo bi, ali istina je da nema. Ugled uživa, čini se, još jedino kod nekih novinara.

- Trener je uvek kriv. Mi zapravo i ne znamo koliko je trenera otišlo pre vremena iz kluba. Mnogo ih je, dosadna je ta statistika. Pokušao sam kao prvi čovek trenerske organizacije da neke stvari promenim. Pokušao sam i nisam uspeo. Želeo sam, između ostalog, za početak da se uz podršku ljudi iz FSS izborim za pravilo da jedan klub u jednoj sezoni ima samo jednog trenera - iskren je Ljupko Petrović, koji danas trenerski hleb zarađuje u dalekoj i fudbalski anonimnoj Ruandi.
Treneri u Srbiji imaju problem i očigledno im treba pomoć. Nemci, koji se oduvek ozbiljno bave fudbalom i u fudbalu koriste nauku, dokazali su da smene trenera ne pomažu klubovima. Pretpostavku da nova metla bolje mete nego stara ubili su već u prvom pasusu naučne studije, dokazujući tu tezu kroz primere iz četrdesetogodišnje istorije fudbala u svojoj zemlji. Mi, međutim, i dalje, iako nam se to i bukvalno nudi na tacni, ne koristimo tuđa iskustva i znanja, već jedino i isključivo svoju (ludu) pamet. Koliko je kratka, bolje je i ne potkrepljivati primerima, iako je jedan više nego (ne)verovatan, ali i alarmantan: Radoslav Batak proveo je prošlog leta na klupi novosadske Vojvodine samo 90 minuta uprkos činjenici da je njegov tim slavio pobedu od 2:1 u utakmici evropskih kvalifikacija.

Sami smo krivi

Stevan Mojsilović, manirom fudbalskog intelektualca, na temu tužne i neverovatne sudbine srpskih fudbalskih trenera konstatuje ono što njegove kolege nerado priznaju:

- Sami smo krivi. Ukoliko hoćemo da nam se ovo više ne događa, moramo se izboriti za nezavisni sindikat trenera. Međutim, ta želja je više nego utopija jer već sada znam da je nemoguće da se dogovorimo i da sami odlučujemo o svojoj sudbini. Ništa se, dakle, ne događa slučajno. Svima je jasno da samo na papiru, odnosno formalno, postoji trenerska organizacija, da u rangiranju stručnjaka nema utvrđenog sistema vrednosti, da ne postoje precizni kriterijumi na osnovu kojih bi se vrednovali treneri i njihovo znanje... Kad je tako, onda nije teško zamisliti kako će za deset godina izgledati srpski fudbal, odnosno na kakvom nivou će igrati naši klubovi ili reprezentacija u Evropi.

U odnosu na svet i Stari kontinent, u ovoj oceni nema ni zabune ni pristrasnosti - žestoko kaskamo. Naši timovi i reprezentacije, tvrde stručnjaci, igraju sporo, staromodno, s previše overavanja lopte i premalo trčanja... Možda je i to razlog što za srpske trenere nema posla u ozbiljnim fudbalskim zemljama.

- Bukvar je za mnoge trenere bio poslednja knjiga koju su pročitali od korica do korica - govori često u šali Dušan Radoje, dokazani stručnjak i autor nekoliko fudbalskih knjiga koje je malo ko od onih kome su namenjene pročitao.

I Stanislav Karasi, nekada proslavljeni as, a posle uspešan stručnjak, ne veruje mnogo onima koji danas rade ovaj posao.

- Klubovi dovode fudbalski nepismene trenere, koji o fudbalu znaju onoliko koliko zna internet. To nije trenersko znanje, još manje je to ono neophodno iskustvo za tako ozbiljan posao kakav je trenerski. Nekada smo imali sjajnu fudbalsku školu i poštovane trenere, a danas srpski stručnjaci ne znanju da urade na pravi način ni onaj osnovni zadatak koji se zove obuka i selekcija igrača.
Kako to izgleda na konkretnom primeru, Stanislav Karasi se ne libi da kaže, tim pre jer je godinama kao prvi čovek trenerske organizacije pokušavao da ukaže na propuste, priznaje - uzalud.

- Malog Luku Jovića, Srbija je prepoznala kao buduću zvezdu, ubeđena da je pred njim blistava karijera. Dečko je prodat u Benfiku, a odmah zatim je kao samo talentovan fudbaler otišao na doradu, na svu sreću, kod Nemaca, koji rade ozbiljno i koji, za razliku od nas, na pravi način bruse njegov talenat. Nije on jedini čiji smo kvalitet prepoznali, ali nismo znali da to pretvorimo u fudbalsku vrednost. Zapravo, tužna stvarnost je da svi naši mladi igrači koji odu u inostranstvo ne ostaju u klubovima koji su ih kupili, već idu na pozajmicu i na doradu talenta, što, opet, jasno kazuje koliko mi u Srbiji kao struka malo znamo ili površno. Ali koga to uopšte interesuje - rezigniran je Karasi.

I Milovan Đorić ima interesantno zapažanje do kojeg je stigao gledajući prvenstveni meč dve u ovom trenutku moćne juniorske ekipe. Moćne u okvirima Srbije.
- Nebitna su imena timova koliko je bitno saznanje da sam u obe ekipe video nekoliko veoma talentovanih momaka sa više nego ozbiljnim slabostima koje sugerišu da s njima nije rađeno ono što je trebalo da se uradi do uzrasta u kojem su trenutno. Ono što mi kao čoveku fudbala najmanje prija jeste činjenica da sam se još jednom uverio da niko neće ozbiljno da radi s mlađim kategorijama, a to je za fudbal pogubno - uverava Milovan Đorić.
Đorić priznaje da su srpski treneri u podređenom položaju, da o mnogim stvarima ne odlučuju, da nemaju samostalnost u radu...

- Ljudi koji rukovode klubovima sve svoje promašaje namiruju preko trenera. Imamo, pod jedan, krizu sportskih radnika, ljude koji malo znaju, a za sve se pitaju. Oni i prodaju i kupuju igrače, angažuju i smenjuju trenere, odlučuju o stručnim stvarima... Takođe, nikada nećemo saznati za koju sumu je neki fudbaler prodat ili kupljen. To je jednostavno tajna. Ova netransparentnost je pogubna za zemlju koja ima i talentovane igrače i, uprkos svemu, dobre trenere - kategoričan je Đorić.

Kao, kopiramo Real

Slučaj trenera u Srbiji najbolje dokazuje koliko su međusobno povezani uzroci i posledice koji stvaraju fudbalsku istoriju. Ali očigledno i budućnost ove igre.

- Poslednjih godina svaka naša trenerska organizacija krene u vrlo ozbiljnu priču s namerom da reši brdo problema struke onda kada izabere novog predsednika. Međutim, čim predsednik dobije angažman u inostranstvu, rad trenerske organizacije prestaje, a problemi ostaju sve do izbora novog. I tako ukrug. Očigledno je da se na toj funkciji vizira pasoš za rad u inostranstvu, a ne rešava problem i status struke - kazuje Ilija Petković, trener internacionalac.

Ova tvrdnja kazuje još nešto što sve više postaje karakteristika ili crta prepoznatljivosti trenerske struke u Srbije.

- Srbija je mala, a trenera je previše. Reklo bi se, nelojalna konkurencija, ali nije tako jer su znanja različita. Danas svi u ime nauke i savremenog rada koriste laptope i internet, prepisuju treninge drugih i mudro zbore da je njihov trening identičan Barseloninom, Realovom ili onom Mančester Sitija. Tom pričom prvo obmanjuju sebe, zatim i „znalce" koji ih angažuju, a onda i fudbalere s kojima uslovno rečeno rade. Kopija, ma koliko bila dobra, zapravo nikada nije isto što i original. Mi smo se, valjda vam je jasno, pretvorili u loše interpretatore tuđeg znanja. Strašno! Pre 50 godina bili smo učitelji, a sada nam kažu da treba da učimo od onih koji su učili od nas. Da ne pričam napamet, podsetiću samo na činjenicu da je u momentu kada sam kao internacionalac stigao u Francusku u toj zemlji već igrao 21 fudbaler iz tadašnje Jugoslavije. I svi su bili standardni igrači i bitan šraf u svojim timovima. Od tada do danas, Francuzi su dva puta bili svetski prvaci, zatim šampioni Evrope, a mi...

Koliko je (ne)znanje ili površno znanje pogubno, Petković potkrepljuje i jednim primerom kada je kao trener radio u Švajcarskoj.

- Prvog dana predsednik tog kluba me je pitao koji sistem igre nameravam da primenim. Pogledao sam ga u čudu, a onda mu objasnio da na tako nešto mogu da odgovorim tek kada vidim kakvim timom, odnosno igračima raspolažem. Naši treneri, ne svi, često rade isto što i Barselona, uslovno govoreći, ali ne shvataju da sistem igre nameće, odnosno određuje kvalitet koji imaju među igračima.

Ilija Petković konstatuje i to da trener, bez obzira na to kakvo mišljenje ima o sebi, ne može da bude baš svako.

- Prvi uslov da biste dobro radili taj posao, a to važi i za sve druge profesije, jeste da za taj i takav poziv imate talenat. Onda i znanje, obrazovanje. Da li oni koji se bave trenerskim poslom u Srbiji ispunjavaju ove bitne uslove? Moguće, ali...

Za kraj priče još jedna konstatacija Ilije Petkovića zaslužuje pažnju, uz napomenu da on nije jedini koji ovo kaže, ali je među retkima koji sme da izgovori istinu koja ne prija:

- Treneri su upropastili naš fudbal.

Primer iz Lučana

Zarad položaja i pozicije koju u srpskom fudbalu trenutno imaju treneri izostaje i nešto što se zove kontinuitet u radu, bez kojeg, tvrdi Milovan Đorić, nema ni ozbiljnog napretka. Đorić priču potkrepljuje prvo primerom Kosanovića, koji od Napretka, evo već treću sezonu, polako pravi ozbiljnu fudbalsku ekipu, a zatim i nečim što retko ko zna.

- Neško Milovanović je tipičan primer šta se sve može kad je pravi trener na pravom mestu. Godinama je u Lučanima. Karijeru je počeo u zoni, nastavio kao trener srpskoligaša i prvoligaša, da bi danas bio ozbiljan trener u superligašu. Kao neko ko je na pravi način ispekao zanat, izrastao je u veoma ozbiljnog trenera, za koga tvrdim da je trenutno najbolji taktičar u zemlji Srbiji. Zahvaljujući njemu, i Mladost je izrasla u ozbiljno organizovan i moćan klub, a on sam u trenera čiji se rad ceni i poštuje.

Lančana reakcija

Egzaktni podaci nauke zvane statistika podsećaju da je trenersku vrtešku u sezoni 2108/19. pustio u pogon Partizan, koji je posle trećeg kola smenio Miroslava Đukića.
Primer crno-belih do danas su sledili i Zemun, Radnik iz Surdulice, Vojvodina, Voždovac i na kraju subotički Spartak. Ali ovo je samo početak. Do kraja šampionata, taj broj, iskustvo kazuje, biće znatno veći.

Nema više ni...

Ukazujući na vrednosti kojih više nema, Bogdan Korak podseća i na imena nekih ljudi čije su zasluge za srpski fudbal nemerljive, bez obzira na činjenicu da za svoj rad i znanje nikada nisu adekvatno nagrađeni. Pamtimo ih kao trenere bez krune.

- Moj Rad je nekada imao Slobodana Gnjidića, čoveka koji je 15 godina neumorno radio s mlađim kategorijama kluba, u kojima je stvoreno na desetine prvotimaca i reprezentativaca. Beogradski fudbal više nema ni legendarnog Mlađu Mitrovića, velikog učitelja malih fudbalera, nema ni naslednika čika Ace Stefanovića, koji je snagom magneta privlačio klince na Karaburmu. U Zemunelu nema više Trbojevića i Kostića, a zahvaljujući njima Zemunelo je i u Evropi prepoznat kao fabrika najtalentovanijih fudbalskih mađioničara. U penziji je, a bez pravog naslednika, i čika Toma Milićević, zahvaljujući kome je Zvezda brže od drugih fudbalske bisere iz Srbije dovodila u svoje redove. Reč je o ljudima koji su uz znanje imali u sebi i veliku fudbalsku strast, a te strasti više nema...