7.000 poziva u pomoć

Mlada majka trogodišnjeg deteta posle šest dana potrage nađena je obešena o drvo. Mladoženja se obesio u kupatilu hotela nakon što je verenicu poslao po stvari iz vozila na parkingu. Policajac iz Kruševca, otac dvoje odrasle dece, obesio se u rodnom selu. Ovi novinski naslovi u poslednjih mesec dana nisu potresli samo porodice i prijatelje ovo troje ljudi koji su život okončali samoubistvom, već i celu javnost Srbije, koja postavlja pitanje: Kako prepoznati i pomoći onom ko se odlučio na samoubistvo?

A da ima ljudi koji u samoubistvu vide jedino rešenje govori podatak Klinike “Dr Laza Lazarević” da je od februara prošle godine SOS telefonsku liniju zvalo oko 7.000 ljudi. Na dan kada smo radili intervju sa direktorkom ove klinike, doktorkom Ivanom Stašević Karličić, u utorak, 18. avgusta, samo u Beogradu za 12 sati nizale su se tragedije za tragedijom: dva samoubistva i dva pokušaja suicida. U ranim jutarnjim satima u beogradskom naselju Cerak ubio se čovek koji je sebi prerezao vene. Nekoliko sati kasnije, u kupatilu stana u Gandijevoj ulici zatečen je muškarac koji se preklao.

Hitna pomoć je zatim intervenisala u Sremčici gde je sebi u glavu pucao bivši policajac, i koji je sa teškim povredama glave prebačen u Urgentni centar. Zatim je devojka stara 30 godina pokušala sebi da oduzme život tako što je nož zarila sebi u vrat, ali je preživela.

Direktorka Klinike “Dr Laza Lazarević “ Ivana Stašević Karličić u intervjuu za “Ekspres” kaže da se od 16. februara prošle godine kada je u ovoj bolnici otvorena prva nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva, broj 011/7777-000, javilo skoro 7.000 ljudi.

"Teleapel za samoubistvo postoji odavno svuda u svetu i prepoznat je kao jedan od osnovnih mera prevencije samoubistva. Istraživanja pokazuju da su stope samoubistava 20, čak do 30 odsto manje u zemljama u kojima se primenjuje ova preventivna mera. Ministarstvo zdravlja, prepoznajući tu važnost, u saradnji sa Klinikom za psihijatrijske bolesti ’Dr Laza Lazarević’ otvorilo je prvu nacionalnu SOS liniju za prevenciju samoubistva 16. februara 2019. Do današnjeg dana imali smo gotovo 7.000 poziva iz cele Srbije."

Da li se uglavnom javljaju ljudi koji pomišljaju na samoubistvo ili se javljaju oni koji žele da im pomognu - porodica, prijatelji?

"Javljaju se pretežno osobe koje pomišljaju na samoubistvo, ali i zabrinuti članovi porodice i prijatelji koji traže informacije na koji način da pristupe suicidnoj osobi, kako da pomognu i kome sve mogu da se obrate za pomoć. Prema našoj statistici, članovi porodice ili prijatelji koji se javljaju uglavnom imaju teškoće da podstaknu suicidnu osobu da se obrati za pomoć, a najčešće je reč o verifikovanim i prethodno psihijatrijski lečenim osobama koji boluju od nekih težih mentalnih smetnji, odnosno psihotičnih poremećaja."

Povezane vesti - Slede epidemije straha i kriminala

Pomoć preko SOS linije može da se traži anonimno, ali u nekim slučajevima je osim savetodavne pomoći potrebna i medicinska intervencija. Da li postoji statistika o ljudima koji su se zbog pomisli na suicid javili na SOS liniju? Koliko njih je hospitalizovano?

"Cilj anonimnosti poziva jeste, pre svega, da se smanji doživljaj stigmatizacije osoba koje imaju suicidne ideje ili namere, ali i generalno da se pomogne stanovništvu koje je opterećeno mnogim predrasudama i mitovima kada je u pitanju ova tema. Nemamo podatke o broju hospitalizovanih osoba koje pozivaju SOS liniju, s obzirom na to da nam se javljaju ljudi iz cele Republike Srbije. Jedan od najvažnijih zadataka u radu na liniji upravo jeste da prepoznamo hitnost medicinske intervencije i da postupamo u pravcu
pravovremenog medicinskog zbrinjavanja. Najčešće intervencije u krizi, koje sprovode profesionalci iz domena mentalnog zdravlja, budu dovoljne da se pruži blagovremena pomoć, odloži sprovođenje ovih ideja u delo i da se osobe motivišu da potraže neophodnu pomoć. Dešavalo se da u slučajevima urgentnih stanja uspostavimo takav odnos sa suicidnom osobom da nam ona da dozvolu da razgovaramo sa nekim od ukućana i onda njih usmeravamo u pravcu neodložne medicinske intervencije. Pravovremeno reagovanje je ključno u takvim situacijama, a najvažnije je da samoubistvo može uspešno da se prevenira."

Ko su osobe koje se obraćaju za pomoć? Da li je više žena ili muškaraca, koje su godište, kakvog obrazovanja, socijalnog i ekonomskog statusa?

"Primamo pozive građana sa teritorije čitave Srbije, kako iz gradova, tako iz sela, a kategorije stanovništva su različitog socioekonomskog statusa i obrazovnog nivoa. Najmlađa osoba koja se javila imala je 13, a najstarija 92 godine. Nešto je veći broj poziva žena u odnosu na muškarce. Kulturološki gledano, mi jesmo društvo koje mentalne teškoće opaža kao znak lične slabosti ili nemoći i ’muške suze’ se teže tolerišu. Žene su, stoga, spremnije da o svojim teškoćama otvoreno govore, s obzirom na to da su njihove ’slabosti’ socijalno i kulturološki prihvatljivije. Ne smemo da zanemarimo činjenicu da su, ne samo kod nas, već i u svetu, osobe koje su pokušale samoubistvo i dalje snažno stigmatizovane."

Šta ljude navodi na pomisao na samoubistvo? Da li je u pitanju psihološka struktura ličnosti, genetika ili su to spoljašnji uticaji, odnosno problemi koje ne mogu da reše? Da li ima istine u onoj podeli na pozitivne i negativne ljude, one kojima je čaša uvek polupuna i na one kojima je čaša uvek poluprazna, da li ta vrsta karaktera određuje predispozicije za samoubistvo?

"Pokušaji i realizovana samoubistva su najčešće odraz već ozbiljno narušenog mentalnog zdravlja osobe. Istraživanja i praktično, kliničko iskustvo pokazuju da se samoubistvo najčešće dešava u populaciji osoba sa depresijom (unipolarni ili bipolarni tip) u 15 odsto slučajeva, kod osoba sa bolestima zavisnosti (alkoholizam, narkomanija) u 20 odsto slučajeva, kod osoba sa šizofrenijom u pet do deset odsto slučajeva i kod osoba sa graničnim poremećajem ličnosti takođe u pet do deset odsto slučajeva. Ne možemo reći da postoji standardni profil osobe sklone samoubistvu. To su ljudi koji dolaze iz najrazličitijih slojeva društva, različitih su obrazovnih profila i crta ličnosti. Samoubistva se najčešće dešavaju zbog kontinuiranog, kumuliranog, realnog ili subjektivnog doživljaja pritiska, životnih teškoća, osećanja bezizlaza i nemogućnosti osobe da sama izađe na kraj sa ovim osećanjima. Najčešće je reč o osobama koje pate od nekih mentalnih smetnji, pre svega depresije, koja nije na vreme prepoznata i lečena, ne samo od osobe i već i od strane njene okoline. Osobe koje su psihički bolesne, koje pate od nekog teškog somatskog oboljenja, nalaze se u stanjima životnih kriza, a uz to su ili psihološki osetljivije i ranjivije ili su pak sklone impulsivnom i nepromišljenom ponašanju, svakako su u povećanom riziku. Samoubistvo se ne nasleđuje samo po sebi, ali je češće u porodicama u kojima je bilo suicida, ne zbog nekog posebnog gena, već zbog naučenog modela ponašanja - da ono može biti ’rešenje ili izlaz’, odnosno da u repertoaru ponašanja koji su odgovor na psihičku tenziju ili trpnju postoji, nažalost, i mogućnost razrešavanja tenzije na autodestruktivan način."

Povezane vesti - "NIJEDNA ŽENA VIŠE": Dan sećanja na žene žrtve nasilja

Koji su problemi na koje se žale pacijenti koji pomišljaju ili su pokušali samoubistvo? Zašto su za njih ti problemi nerešivi?

"Najčešće su u pitanju osobe koje imaju neki kontinuirani životni pritisak, porodične probleme koje nisu uspeli do sada da reše na konstruktivan način, kao i oni koji pate od depresivnog poremećaja. Takve osobe se najčešće žale na smanjenu životnu energiju, pojavu zamora, poremećaj sna (rano jutarnje buđenje), nemogućnost da dožive zadovoljstvo, na simptome anksioznosti, napade panike, somatske tegobe i slično. Neki od njih su pojačano razdražljivi, iritabilni, snižene tolerancije na frustraciju. Negativni doživljaj sebe i negativna anticipacija budućnosti, kao i nisko sampoštovanje i doživljaj bespomoćnosti su, takođe, uobičajene žalbe. Suicidne osobe zatvorene su u svoje misli, raspoloženja i delovanja, a njihovo rezonovanje kreće se u dihotomijama, one osećaju pritisak da moraju da razreše situaciju, a ne vide kako i to stanje sigurno traje određeno vreme. Fenomen tunelskog viđenja (stanje ograničenog kognitivnog funkcionisanja i fokusiranost na jednu pojavu, uz doživljaj suženja vidnog polja) takođe je otežavajuća okolnost u sagledavanju perspektive drugačije od one u kojoj se trenutno nalaze."

Većina onih koji jednom pokušaju samoubistvo, to urade ponovo. Zašto? Ipak postoje i oni za koje okolina tvrdi da su se ponašali normalno, da niko nijednog trenutka nije pomislio da bi ta osoba mogla da počini samoubistvo, ali se to desi. Koji su to okidači?

"Osobe koje imaju višestruke pokušaje suicida najčešće pate od ozbiljnih mentalnih smetnji i često ne sarađuju u svom lečenju - ne odlaze redovno na kontrolne preglede, samoinicijativno prekidaju farmakoterapiju, ne obraćaju se za pomoć kada im se psihičko stanje pogorša. S druge strane, mnogi poremećaji, kao što je na primer depresija, mogu ostati neprimetni za okolinu osobe koja pati od ovih poremećaja usled činjenice da oni mogu biti skriveni širokom spektrom poremećaja autonomnog nervnog sistema i funkcionalnim poremećajima vezanim za pojedine organe ili sisteme. Dakle, mogu se ispoljavati kroz brojne somatske tegobe ili telesne simptome, odnosno hipohondrijazu. Slično tome, pomenuli smo već iritabilne forme ovih poremećaja, gde su osnovni simptomi snižena tolerancija na frustraciju, svadljivost, razdražljivost, što je daleko od onoga što laička javnost opaža kao depresiju. Druga vrsta problema u pravovremenom prepoznavanju okoline da neko ima teškoće leži u činjenici da neke depresivne osobe mogu razviti odbrambene mehanizme da bi se zaštitili i pobegli od ovog mučnog unutrašnjeg doživljaja i to kroz manifestacije kao što su povišeno raspoloženje, izražena aktivnost, pojačana konzumacija alkohola i slično. Istraživanja na polju samoubistva, ipak, potvrđuju da osobe koje izvrše samoubistvo obično daju neki nagoveštaj ili prethodno upozorenje."

Koja terapija se primenjuje na psihičkom ozdravljenju tih pacijenata? Da li su u pitanju lekovi, seanse, razgovori? I šta se dešava sa njima po povratku u sredinu u kojoj su se i odlučili na pokušaj samoubistva? Koliki je značaj porodice i prijatelja na njihovom ozdravljenju? Koji su saveti njihovim porodicama i prijateljima da bi ih sačuvali u životu? Ljudi ne znaju kako da postupaju sa njima, verovatno i greše, šta je u takvim situacijama najbolji lek?

"U tretmanu osoba koje su pokušale suicid standard su vodiči dobre kliničke prakse i terapijski protokoli, te je adekvatna farmakoterapija od najvećeg značaja za terapiju suicidnih osoba. Uz to, psihoterapijska podrška, kao i podrška i uključivanje bliskih osoba u proces lečenja su takođe neophodni. Rad sa porodicom je pretežno psihoedukativnog tipa i tiče se pojašnjenja fenomena koji leže iza ovakvog ponašanja, razbijanja pogrešnih uverenja i mitova o samoubistvu. Nažalost, ovo je i dalje tabu tema, nosi veliku stigmu i većina ljudi se nelagodno oseća kada se o tome govori. Veoma je važno da ozbiljno shvatimo pretnje i pokušaje samoubistva, da dozvolimo osobi da otvoreno o tome govori, da strpljivo slušamo i koristimo njihova merila i vrednovanja. Ne smemo ignorisati situaciju, biti zaprepašćeni ili paničiti, moralizovati, držati slovo o vrednosti života i pravu na samoubistvo, pokušavati da razveselimo osobu ili učinimo da problem izgleda trivijalno kroz izjave da je to ništa i da će sve biti u redu."

Povezane vesti - U Lazarevcu žena skočila sa detetom kroz terasu

Već pet meseci smo pod stresom zvanim koronavirus. I svi smo prošli kroz razne psihičke faze. Ipak, neko se sa celom situacijom nosi bolje, neko lošije. Od čega to zavisi?

"Ministarstvo zdravlja na čelu sa resornim ministrom je pre proglašenja pandemije Covid-19 donelo čitav paket mera za opsežnu zaštitu zdravlja stanovništva, a jedna od mera se odnosila na brigu o očuvanju i zaštiti mentalnog zdravlja. Dakle, prepoznajući značaj i važnost psihološke podrške u situaciji epidemije Covid-19, Ministarstvo zdravlja je u saradnji sa Klinikom za psihijatrijske bolesti ’Dr Laza Lazarević’ 16. marta pokrenulo rad Nacionalne linije za pružanje psihosocijalne pomoći besplatnim pozivom na broj 0800-309-309. Linija je otvorena 24 sata, sedam dana u nedelji i na njoj rade profesionalci iz oblasti mentalnog zdravlja. Na ovoj liniji je od početka epidemije do današnjeg dana bilo oko 7.000 poziva naših građana iz cele Republike. U radu smo prošli i prolazimo kroz očekivane faze, a to kako se ljudi nose sa situacijom u kojoj smo se svi našli zavisi od složaja brojnih faktora - strukture ličnosti, opštih životnih uslova, prethodnih iskustava, dostupne podrške i slično."

Koji su strahovi sa kojima se ljudi sada u ovoj situaciji najčešće suočavaju?

"Prirodno je da se svako od nas uplaši kada postoji mogućnost da mu život bude ugrožen. Krizna situacija u kojoj se sada nalazimo izaziva strah od gubitka - života, bližnjih, finansijskih sredstava za život, pređašnjeg stila života, kontrole, ali i intenzivan osećaj neizvesnosti. Očekivane i najučestalije reakcije su doživljaj straha, anksioznosti, zabrinutosti, smanjen osećaj sigurnosti, a kod nekih osoba i ljutnje."

Borba nam i dalje predstoji. A dolazi jesen, koja je tmurnija. Šta su Vaši saveti? Kako da sačuvamo psihičko zdravlje u narednom periodu?

"Većina stanovništva se uspešno adaptirala na novonastale okolnosti i nešto izmenjen režim svakodnevnog funkcionisanja i ponašanja. Neki od naših sugrađana su čak uspeli da organizuju odlazak na odmor ili produženi vikend, kao i da otkriju i upoznaju neke skrivene, prirodne bisere u našoj zemlji. Pronalaženje novih izvora zadovoljstava, negujući porodični odnosi, briga za sebe kao i za svoje bližnje su svakako baza mentalnog blagostanja. Internet nam omogućava da slušamo koncerte, virtuelno obilazimo svetske muzeje, pohađamo najrazličitije kurseve, čitamo stručnu literaturu i beletristiku, a to su svakako stvari koje mogu biti od pomoći u prikupljanju energije za period koji sledi."

Da li Vam se obraćaju za pomoć ljudi koji su preležali koronavirus? Sa kojim psihičkim problemima se oni suočavaju posle preležane bolesti?

"Poslednjih nekoliko nedelja imali smo pozive osoba koje su preležale Covid-19 i to najčešće onih koji su imali fluktuaciju kliničke slike i duži tok bolesti i lečenja. Tokom lečenja bili su usmereni na dobijanje bitke sa virusom, ali kada se ta faza okončala stvara se prostor da se i u psihološkom smislu suoče sa tim da su bili životno ugroženi. Stoga, nije neočekivano da se tek po prolasku kroz kritičnu situaciju jave simptomi povezani sa stresom, depresijom ili anksioznošću. To su najčešće osobe sa zahtevnim životnim i porodičnim ulogama (roditelji, samohrani roditelji, osobe koje brinu o nekom nemoćnoj osobi), suočeni sa nemoćnom pozicijom, strahom od gubitka (često su i njihovi najbliži obolevali), egzistencijalnim strahom i slično.