Zaplena kokaina u CG
Gde je nestalo sto kilograma?
Kad vesti nekada čitate između redova, na svašta naiđete. Naravno, ako ste bar delimično ovladali tom veštinom čitanja između redova.
Verovatno nema nikoga u ovom našem balkanskom ataru ko u prethodne dve nedelje nije čuo za zaplenu 1,4 tone kokaina u magacinu poznate firme koja se bavi uvozom banana, u vlasništvu crnogorskog biznismena poznatog po nadimku – Banana (sic) i njegove ćerke. Neumorni kauzalitet sudbine tako je opet udesio da padne 1400 kilograma kokaina u tovaru banana, namenjenih Budi Banani, u njegovom skladištu u okolini Podgorice. To je vest koju su svi čuli. Kao što su čuli i da je tovar praćen iz italijanske luke Đoja Tauro i da je namerno pušten na carini u Baru da bi se videlo ko će da ga pokupi itd. Svi su čuli i da je sudija pustio gospodina Bananu i ćerku mu, a da je čista koincidencija bila da je sudija i Bananin kum.
No, ono što nas kopka u ovom slučaju jeste – gde je 100 kg? Nekako čvrsto verujemo da ih je bilo. Tona i po je nekako logičnija mera, ovako tona i četiristo kilograma kokaina... pa ko to još tako kupuje? Pitanje je samo ko je od čestitih trudbenika u ovoj raboti krajcovao saradnike u lancu. Da lʼ su se malo omrsili dobri momci pomorci ili špediteri od Luke Bar do skladišta Bude Banane? Sve već odveć liči na poznati poslovni manir odomaćen na Balkanu – posao se radi pošteno... ako ne može nikako drugačije. A ovo se pitamo iz čisto pragmatičnih razloga. Naime, rat između Složenih Organizacija Udruženog Rada (SOUR) Škaljari i Kavači počeo je oko nekih cca 200 kg istovetne robe koje je jedan, naravno sada pokojni drug privređivač, zatekao u svom stanu u Barseloni nakon dužeg izbivanja iz istog. Kada je shvatio da je roba na zalihama zapravo zakinuto na merenju, istu je, pošto je bio u posedu, uzaptio i kasnije prometovao. Krv je krenula vrlo brzo.
Znači bojazan je opravdana, nakon zakidanja na kantaru, kod ovakve vrste robe obično sledi smicanje glava. A koga će glava zaboleti posebno je pitanje. Ako je verovati Dritanu Abazoviću, sve to ima neke veze s politikom. Njegova izjava da je DPS izašao na barikade tek kada se dogodila ova zaplena jasno prstom upire u pravac iz koga se naručuje pravi naručilac tovara banana. S obzirom na izraženu naklonost pređašnje vlasti ka jednom SOUR-u koji se bavi ovom unosnom trgovinom praškovima za nos, evidentno je na koga lider Ure misli.
Sa Srbijom to naravno nikakve veze nema, sem što su se u epicentru ovog sukoba našli vladika i patrijarh Srpske pravoslavne crkve, koji su na jedvite jade oposlili ustoličenje vladike crnogorsko-primorskog u Cetinjskom manastiru. Mestu gde se to inače radi vekovima unazad.
Zanimljivo je i to kakva se medijska matrica primenjuje. Potpuno preslikana iz devedesetih, kada je u borbi sa Velikom Srbijom i Miloševićem, režimu Đukanovića Zapad kroz prste gledao na unosan posao sa švercom cigareta. Danas nit je Srbija šaka jada, na kolenima izmrcvarena ratovima i sankcijama, niti je Vučić Milošević, a bogami i karakter robe se promenio. Nisu isto prašak i cigare. Ali što se kaže: posao je posao, a penezi su najbitniji. Kome je do morala i do okajanja greha i indulgencije, ima rešenja i za to. Za takve ima crkva, ona Miraševa.