LEKAROV UM VAN KONTROLE: Sve vreme negirao odgovornost za smrt 215 žrtava

Zbog zločina Harolda Šipmana, britanskog lekara opšte prakse, sistem zdravstvene zaštite i načina medicinskih pregleda promenjen je u čitavoj državi. Pretpostavlja se da je Šipman, prozvan "Doktor smrt", serijski ubica s najviše žrtava u istoriji, mada je 31. januara 2000. godine proglašen krivim i osuđen na doživotnu robiju zbog ubistva "samo" 15 svojih pacijenata. Ukupan broj njegovih žrtava procenjuje se na 250.

Istraga zločina trajala je dve godine i za to vreme je identifikovano 215 osoba koje je lečio, a umrle su pod čudnim okolnostima. Među njima je bilo oko 80 odsto starijih žena.

Uobražen i osoran

Harold Šipman rođen je na imanju u Notingemu. U detinjstvu su ga zvali Fred i premda je imao brata i sestru, on je bio majčin miljenik. Bila je uverena da je njen sinčić predodređen za velike stvari i odgajala ga je na način da je sebe smatrao boljim od svojih vršnjaka. Bio je veoma blizak s majkom koja je umrla od raka pluća kada mu je bilo 17 godina. U kasnijim fazama njene bolesti u kuću im je dolazio lekar koji joj je davao morfijum kako bi joj ublažio bolove. Dok je majka umirala, Harold je preuzeo ulogu negovatelja provodeći s njom vreme nakon škole i čekajući posete lekara.

Šipman je studirao medicinu na Medicinskom fakultetu u Lidsu, gde je diplomirao 1970. godine. U međuvremenu se oženio i dobio četvoro dece, a 1974. je postao lekar opšte prakse u medicinskom centru "Abraham Ormerod" u Todmordenu. Sledeće godine su ga uhvatili kako falsifikuje recepte za lek protiv bolova za sopstvenu upotrebu. Kažnjen je sa 600 funti i kratko je pohađao kliniku za rehabilitaciju od droga.

Kao lekar opšte prakse 1977. godine se zaposlio u Medicinskom centru Donibruk u mestu Hajd, blizu Mančestera. Nastavio je da radi na toj poziciji tokom osamdesetih godina. Privatnu praksu je započeo 1993. i postao ugledni član lokalne zajednice. Mnogima se činio ljubaznim i dragim, ali kolege su se žalile na njegov uobražen stav i osornost.

Povezane vesti - Za štrebera malo 88 doživotnih kazni

Nekoliko godina kasnije, u martu 1998, Linda Rejnolds, sa odeljenja hirurgije u Centru Donibruk, obratila se okružnom mrtvozorniku zabrinuta zbog visoke stope smrtnosti kod Šipmanovih pacijenata. Bila je veoma zabrinuta zbog velikog broja kremacija starijih žena koje je Šipman lečio. Međutim, policija nije uspela da pronađe dovoljno dokaza kako bi podnela tužbu protiv njega. Naknadno se spekulisalo da je istraga bila poverena neiskusnim inspektorima. Uglavnom, od 17. aprila 1998. kada je policija odustala od dalje istrage i trenutka Šipmanovog hapšenja, potvrđena je smrt još tri osobe za koje je lekar osuđen.

Njegova poslednja žrtva bila je Ketlin Grandi, koja je pronađena mrtva u svojoj kući 24. juna 1998. Šipman je bio poslednja osoba koja ju je videla živu. Kasnije je kao uzrok smrti napisao "starost". Međutim, ćerka Ketlin Grandi, inače advokat, bila je iznenađena kada je saznala da je majka iz testamenta isključila nju i njenu decu, ostavivši 386.000 funti Šipmanu. Zahtevala je ekshumaciju. Kada je to učinjeno i obavljena obdukcija, u telu su otkriveni tragovi "dijamorfina", medicinskog heroina koji se često koristio za ublažavanje bola kod pacijenata u poslednjim stadijumima kancera.

Na saslušanju je Šipman tvrdio da je pacijentkinja bila zavisnik i pokazao komentare koje je o tome napisao u svom medicinskom dnevniku u kompjuteru. Ali ispitivanje njegovog računara pokazalo je da su komentari napisani posle njene smrti. Šipman je uhapšen 7. septembra 1998. godine, a otkriveno je i da poseduje pisaću mašinu kakva je korišćena za pisanje falsifikovanog testamenta.
Policija je potom istraživala druge smrti Šipmanovih pacijenata i ustanovila obrazac po kojem je radio. Pacijentima je davao smrtonosne doze "dijamorfina", potom potpisivao izveštaje o smrti i zatim falsifikovao medicinsku dokumentaciju kako bi predstavio da su pacijenti bili lošeg zdravlja.

Ćutao do kraja

Već 2000. godine objavljena je knjiga "Recept za ubistvo" o ovom slučaju. Napisali su je dvojica novinara i u knjizi izneli dve teorije o motivu Šipmanovog falsifikovanja testamenta Ketlin Grandi. Prva teorija je da je Harold želeo da ga uhvate jer mu je život bio van kontrole, a druga da je planirao da ode u penziju i napusti Veliku Britaniju.

Povezane vesti - Trgovina bolom zbog publike i novca

Neki pretpostavljaju da je uživao u osećaju kontrole nad životom i da je motiv ubistava bio "kompleks Boga" koji je razvio kao mlad.
"Obično bi posetio stariju ženu kod kuće, ubrizgao joj smrtonosnu dozu morfijuma i zatim je ostavio pojačavajući grejanje na najjače. Vratio bi se sledećeg dana, objavio njenu smrt i procenio da je do smrti došlo nakon njegove poslednje posete", napisala je Val Mekdermid u svojoj knjizi "Forensics".

Suđenje je počelo 5. oktobra 1999. Optužen je za ubistva 15 žena smrtonosnim ubrizgavanjem "dijamorfina". Njegove žrtve uvek su umirale iznenada, bez prethodnih zapisa o smrtonosnoj bolesti.

Nakon šest dana većanja porota ga je proglasila krivim za petnaest ubistava i falsifikovanje. Osuđen je na doživotni zatvor po svih petnaest tačaka ubistva.

Deset dana po izricanju presude Opšte lekarsko veće je zvanično izbrisalo Šipmana iz registra lekara. Policija je mogla da podnese još dodatnih optužnica, ali je zaključeno da pošteno saslušanje neće biti moguće s obzirom na ogroman publicitet tokom prvobitnog suđenja. Uostalom, petnaest izrečenih doživotnih kazni učinilo je dalje suđenje nepotrebnim.

Šipman je sve vreme negirao svoju krivicu, osporavajući dokaze koji su podneti protiv njega. Tokom suđenja nije pokazivao kajanje, sve vreme je omalovažavao policiju i sud. Nikada nije u javnosti dao bilo kakvu izjavu o svojim postupcima.

Šipman je izvršio samoubistvo u svojoj ćeliji rano ujutru 13. januara 2004, uoči svog 58. rođendana. Obesio se o rešetke prozora svoje ćelije pomoću čaršava.

Neki od članova porodica žrtava rekli su da se osećaju prevareno jer je njegovo samoubistvo značilo da nikada neće dobiti Šipmanovo priznanje, niti odgovor zbog čega je počinio svoje zločine.

Povezane vesti - PROGUTAO IH JE MRAK: Glasovi nestalih i dalje se čuju na misterioznom ostrvu

Njegova smrt podelila je i štampane medije. "Dejli miror" je Šipmana nazvao kukavicom i kritikovao zatvorsku službu zato što ga nisu sprečili da izvrši samoubistvo. S druge strane, "San" je objavio slavljenički naslov na naslovnoj strani koristeći poklič "Ura!".

Kako bi se šire sagledalo stanje u britanskim zatvorima, "Independent" je tražio istragu Šipmanovog samoubistva, a "Gardijan" je objavio članak u kom se predlagalo da se doživotna kazna zatvora zameni zatvorom na neodređeno vreme, jer bi se takvim zatvorenicima barem dala nada u eventualno puštanje na slobodu i umanjio rizik od njihovog samoubistva.

Ukradeni nakit

Nakon smrti Harolda Šipmana, istragom je utvrđeno da je ubio najmanje 215 svojih pacijenata između 1975. i 1998. godine. Većina njegovih žrtava bile su starije žene dobrog zdravlja. Ukupno je 459 ljudi umrlo dok su bili pod njegovom brigom između 1971. i 1998, ali je neizvesno koliko njih su žrtve ubistva, jer je Šipman često bio jedini lekar koji je konstatovao smrt. Sudija Dženet Smit procenila je broj njegovih žrtava na 250 u tom 27-godišnjem periodu.

Godinu dana posle njegovog samoubistva ustanovljeno je da je Šipman krao nakit od svojih žrtava. Policija je u njegovoj garaži pronašla nakit vredan više od 10.000 funti. Vlasti su na kraju vratile 66 komada nakita njegovoj udovici, dok su 33 komada prodata na aukciji. Jedini komad nakita koji je vraćen porodici žrtve je bio prsten od platine i dijamanata, za koji je porodica dostavila fotografiju kao dokaz vlasništva.

Memorijalna bašta za Šipmanove žrtve, nazvana "Bašta spokoja", otvorena je u Hajd parku 30. jula 2005. godine.

Slučaj Harolda Šipmana i istraga o njegovim ubistvima doveli su do promena u standardnim medicinskim procedurama u Britaniji koje se sada nazivaju "Šipman efekat". Mnogi lekari promenili su režim izdavanja lekova, posebno kada su u pitanju lekovi protiv bolova. Izdavanje takvih lekova postalo je rigoroznije. Takođe su izmenjene prakse potvrđivanja smrti. Obrasci potrebni za kremiranje u Engleskoj i Velsu izmenjeni su kao neposredan rezultat slučaja Šipman. Na primer, osoba koja organizuje kremaciju mora da odgovori na pitanje: Znate li ili sumnjate da je smrt osobe koja je umrla bila nasilna ili neprirodna? Da li smatrate da bi trebalo dalje pregledati posmrtne ostatke?