Hronika
14.11.2020. 15:06
Tamara Marković Subota
Najunosnije zanimanje - navijač
Presude navijačima za napad na žandarma Nebojšu Trajkovića, a zatim i kazne izrečene za ubistvo francuskog navijača Brisa Tatona i ugrožavanja sigurnosti novinarke Brankice Stanković, iako drastično smanjene odlukom Apelacionog suda u odnosu na prvostepene kazne, trebalo je da označe početak borbe države protiv navijačkih huligana. Od tada se promenio samo primat navijačkih grupa, koje su u međuvremenu ulaskom u najozbiljniji narko-biznis dobile i na snazi i na ubrzanju, a problem države ostao je isti. I dalje nerešen.
Suđenje Urošu Mišiću za pokušaj ubistva žandarma Nebojše Trajkovića na fudbalskoj utakmici Crvena zvezda - Hajduk Kula 2. decembra 2007. godine, iz današnje perspektive, samo je zbacio Zvezdine “Delije” sa trona tada najjače i najincidentnije navijačke grupe u Srbiji. Izrečena kazna, koja je konačnom sudskom odlukom prepolovljena, nije bila ni primer, ni pokazatelj jačine države, kojoj se Mišić namerno ili slučajno provukao kroz kadar. I to pravni kadar uprkos prvobitnoj poruci suda da je izrečena kazna ne samo kazna izrečena Mišiću već i “poruka protiv epidemije navijačkih napada”. Prvostepenom, a zatim i presudom u ponovljenom suđenju, sudija Višeg suda u Beogradu Velimir Lazović je Mišića osudio na deset godina zatvora, i to po optužnici za pokušaj teškog ubistva žandarma, uz obrazloženje da je sud iz video-snimaka sa utakmice i iskaza oštećenog „nesumnjivo utvrdio da je Mišić sa upaljenom bakljom prilazio Trajkovićevom licu i leđima“. U obrazloženju presude Lazović je naveo i da je presuda navijaču adekvatna i da „predstavlja poruku da se neće trpeti takvi napadi koji su postali epidemija“.
Povezane vesti - TRAGIČNA PROFESIJA NAVIJAČ: Ubijanje pod plaštom obeležja omiljenog kluba
Međutim, u maju 2011. presuda sudije Lazovića, kao i poruka države je pala na Apelacionom sudu, koji je najpre krivično delo pokušaj teškog ubistva prekvalifikovao u ometanje službenog lica u vršenju dužnosti, a zatim na osnovu tog krivičnog dela, Mišiću prepolovio zatvorsku kaznu i osudio ga na pet i po godina zatvora. Mišić nije imao samo sreće na Apelacionom sudu, već ga je tokom izdržavanja kazne sačekao i Zakon o amnestiji, kojim mu je kazna dodatno smanjena za još trećinu. Tako se Mišić, koji je ostao upamćen po upaljenoj baklji koju gura u usta žandarmu Trajkoviću, na slobodi našao 2012. godine. Žandarmu Trajkoviću je, sa druge strane, dodeljena invalidska penzija.
I sledeća prilika za oštru, odnosno najoštriju kaznu navijačima je propuštena, a počela je brutalnim prebijanjem francuskog navijača Brisa Tatona. Tog 17. septembra 2009. godine, nekoliko sati uoči fudbalske utakmice francuskog Tuluza i beogradskog Partizana, grupa mladića je na Obilićevom vencu u centru Beograda fizički nasrnula na grupu navijača francuskog tima. Napad je okončan brutalnim premlaćivanjem 28-godišnjeg Francuza, koji je, kako je navedeno u presudi, zatim namerno bačen sa stepeništa visokog oko četiri metra, u prostor između stepeništa i javne garaže. Bris Taton je preminuo u bolnici osam dana kasnije. Kao izvršioci ovog zločina identifikovani su pripadnici navijačke grupe “Alkatraz”, a kao kolovođe napada označeni su Đorđe Prelić i Dejan Puzigaća.
Ubistvo Tatona
Prvostepenom presudom Prelić je osuđen na 35 godina, a Puzigaća na 32 godine. Obojicu su kazne izrečene u bekstvu, ali je za obojicu u daljem postupku usledilo smanjenje kazni na pola. U januaru 2012. Apelacioni sud u Beogradu je Preliću izrekao kaznu od 15 godina, Puzigaći - 14 godina zatvora, dok su okrivljenima Ljubomiru Markoviću i Ivanu Grkoviću kazne smanjene sa 30 na 13 godina zatvora. Na po osam i po godina zatvora pravosnažno su osuđeni Branimir Četnik i Vladan Suvaja, a na po sedam godina zatvora Jovan Karbić, Dragan Tomasović, Stefan Veličković, Milan Tarlać i Bojan Matijević. Stepa Petrović pravosnažno je osuđen na kaznu zatvora od četiri godine.
Apelacioni sud je tada ocenio da se i “ovako odmerenim kaznama u potpunosti ostvaruje svrha kažnjavanja”. A onda je usledilo novo smanjenje kazne. Prelić, koji je bio označen kao vođa “Alkatraza” uhapšen je naredne 2013. godine u blizini Barselone, a po izručenju u Srbiju, u ponovljenom suđenju, Apelacioni sud osudio ga je na deset godina zatvora, odnosno minimalnu zakonom zaprećenu kazna za krivično delo teško ubistvo, za koje je Prelić proglašen krivim i osuđen. Apelacioni sud je novu kaznu obrazložio “olakšavajućim okolnostima za Prelića, kojima ranije nije bio dat pravilan značaj”.
Odbegli Puzigaća skrivao se od policije sve do septembra 2015, kada je uhapšen u Atini, u monaškoj odori, i trenutno je u beogradskom zatvoru gde čeka odluku Apelacionog suda o konačnoj presudi.
Skandiranje Brankici Stanković
A onda je usledio incident na fudbalskoj utakmici Partizan – Šahtjor 16. decembra 2009. godine, kada su navijači Partizana, predvođeni tada novim vođom “Alkatraza” Milošem Radisavljevićem Kimijem. skandirali novinarki “Insajdera” Brankici Stanković rečima: “Otrovna si kao zmija, proći ćeš k’o Ćuruvija”. Ova skandiranje nije ocenjeno kao pretnja već kao ugrožavanje sigurnosti, zbog čega je Radisavljeviću izrečena kazna od 16 meseci zatvora, dok su ostali navijači prošli sa uslovnim kaznama.
Tako su sve kazne izrečene vođama “Alkatraza” ostale na zakonskom minimumu. Ali je prostor, upražnjen njihovim boravkom iza rešetaka, omogućio uspon ostalim navijačkim grupama.
Brisani prostor najpre su pokušali da iskoriste vođe druge Partizanove navijačke grupe “Zabranjeni”, ali je ta slava bila kratkog daha. I završena je na neslavan i očekivan način – ubistvom novog vođe navijača u usponu Alena Kostića, koji je u 28. godini ubijen u avgustu 2016. godine.
Kostić je teško ranjen u pucnjavi ispred svoje porodične kuće u Železniku i posle nekoliko dana u bolnici je podlegao povredama. Policija je, dok je Kostić još bio u bolnici, uhapsila osumnjičenog napadača, koji je u Kostića pucao iz „kalašnjikova“ - Nikolu Elezovića, za koga je utvrđeno da je u momentu pucnjave bio drogiran. Motiv njegovog napada na Kostića su navodno bili neraščišćeni računi iz kriminalnih poslova i dugogodišnje maltretiranje.
Povezane vesti - Smrt u ozloglašenom paviljonu C
Na meti napadača Kostić je bio i tri godine pre kobnog ataka, kada je na njega, takođe u Železniku, nepoznati napadač ispalio četiri hica iz pištolja. Protiv Kostića se inače vodilo nekoliko sudskih postupaka. U momentu kada je ubijen teretio se i za pokušaj ubistva, ali se branio sa slobode.
Kostićev saborac iz grupe “Zabranjenih”, odnosno njihove podgrupe “Grobari Fontana” Nenad Alajbegović zvani Alibeg (39) je početkom ovog meseca preživeo četvrtu sačekušu, kada je u pucnjavi na Novom Beogradu ranjen sa nekoliko hitaca. Poslednji napadač na Alibega je za sada nepoznat, a policija je na mestu pucnjave pronašla šest čaura. Pre ovog napada, na Alibega je pucano početkom ove godine, zatim prošlog leta, kao i 2010. godine, kada je prvi put i pokušano njegovo ubistvo. Od broja napada na Alibega veći je samo broj krivičnih prijava koji je u njegovoj bogatoj navijačko-kriminalnoj karijeri protiv njega podnela policija, čak 68, od onih koje su počele u borbi za prevlast na Partizanovim tribinama, preko onih koji su pratile sukob “Zabranjenih” i “Alkatraza” do onih koje su vezane za konkretan narko-biznis. Tri puta je osuđivan na zatvorsku kaznu - zbog nanošenja teških povreda, posedovanja nelegalnog oružja, kao i zbog privrednog kriminala. Hapšen je i u Banjaluci, po poternici srpskog suda, kada je u stanu koji je koristio policija pronašla više od 800 tableta ekstazija i manju količinu marihuane. I njegovu porodicu pratila je slična karijera. Alibegov brat Dejan Alajbegović (30) ubijen je 29. aprila 2004. godine u kafiću na terasi bioskopa „"Fontana“ na Novom Beogradu, a smrtonosne hice u njega je ispalila Aleksandra Vučetić, zvana Duda, sestra od tetke braće Alajbegović. Posle zločina, Duda je pobegla, ali je ubrzo uhapšena i osuđena je na osam godina zatvora. Na suđenju se branila tvrdnjom da je Dejan maltretirao njenu majku i da je to razlog što je pucala u njega.
Pad “Zabranjenih” i “Alkatraza” na scenu je izbacio novu Partizanovu navijačku grupu “Janjičare”, a tek posle ubistva njegovog vođe pokazalo se dokle je njihovo poslovanje odmaklo od onih početnih borbi za prevlast na tribinama, a zatim za prevlast u poslovima obezbeđivanja noćnih klubova i splavova, kao temelja za prodaju narkotika.
Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi, vođa “Janjičara”, ubijen je 13. oktobra 2016. godine u isplaniranoj zasedi, organizovanoj i izvedenoj preko puta Okružnog zatvora u Bačvanskoj ulici.
Saradnja sa kavačkim klanom
Neposredno pre ubistva Stanković je bio u teretani sa Miloradom Đ., zatvorskim čuvarem, koji je radio kao njegovo obezbeđenje, i Veljkom Belivukom zvanim Velja Nevolja. Sva trojica su se iz teretane uputili u obližnji kafić, iz koga su ih po izlasku i sačekale ubice. U momentu kada je Stanković seo za volan svog „audija A6“, njegovom automobilu prišao je BMW iz koga je ispaljen rafal u pravcu vođe navijača crno-belih. Stanković je ubijen, a zatvorski čuvar je u pucnjavi ranjen.
Ubice iz BMW su pod punim gasom nastavile vožnju Bačvanskom ulicom ka Ulici Vojislava Ilića, da bi zatim po uobičajenom kriminalnom običaju spalili vozilo iz kog su pucali i pobegli drugim automobilom. Istraga koja je usledila otkrila je javnosti do tada nepoznate detalje Stankovićevog poslovnog uspeha. Naime, operativna saznanja bezbednosnih službi, koja su tek tada isplivala u javnost, ukazala su na Stankovićevu blisku saradnju sa moćnim kavačkim klanom, koji uporno drži primat u narko-biznisu, ali vodi i rat sa suprotstavljenim škaljarskim klanom. Stanković je posebno bio blizak sa Vladimirom Roganovićem, istaknutim članom kavačkog klana koji je u decembru 2018, nekoliko dana po izlasku iz srpskog zatvora, ubijen u Beču. Iako do sada niko zvanično nije osumnjičen za Stankovićevo ubistvo, očigledno je da je ono posledica njegove bliske saradnje sa „kavačima“, ali i jačanja u srpskom podzemlju koje je očigledno nekome ozbiljno zasmetalo. Dovoljno ozbiljno da naruči Stankovićevo ubistvo, ali i da ga plati, prema operativnim podacima, kokainom vrednim čak 300.000 evra. Kao mogući izvršioci pominjani su bliski saradnici škaljarske ekipe Stevan Stamatović i Milić Minja Šaković, ali ta saznanja nikada nisu potkrepljena dokazima dovoljnim za podizanje krivične prijave. U međuvremenu, Stamatović je ubijen u čuvenoj pucnjavi u Atini zajedno sa Igorom Dedovićem, dok je Minja Šaković nekoliko meseci posle Stankovićevog ubistva preživeo vatreni napad u centru Podgorice.
Ubistvo Stankovića na videlo dana izbacilo je i njegov sukob sa Filipom Koraćem, glavnim saradnikom Luke Bojovića, u kome su navodno pali i šamari, i to pred čovekom koji je trebalo da razreši nastali konflikt – Dragoslavom Kosmajcem.
Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .
Komentari
