SRPSKI GREH

SRPSKI GREH


Ozna je najpre zabranila rad „Akcije“ Dijane Budisavljević nekoliko dana po oslobođenju Zagreba, 8. maja 1945, a zatim su joj oduzeli svu dokumentaciju, od fototeke do kartoteke izbavljene dece iz logora, sa svim podacima: odakle su, ko su i gde su smeštena. Ozna je samo završila posao koji su započeli Vatikan i Alojzije Stepinac, da se sva deca pokatoliče

Ovo svakako pre pripada radoznalom istraživanju medicinskih znalaca, genetičara, možda psihijatara, ali smatram se pozvanim da kažem da u srpskom nacionalnom kodu sigurno postoji utkana genetska greška koja nas redovno stavlja u red večitih maloumnika sklonih nacionalnom suicidu. Dok pišem peti, poslednji nastavak „Ekspresovog“ feljtona „Dnevnik Dijane Budisavljević“, nikako ne mogu dovesti u čvrstu vezu neverovatnu Dijanu Budisavljević, koja mora da je sišla sa Olimpa, i nas Srbe nekoliko generacija još živućih i grešnih. Ona je zadužila naš rod, a mi smo je skoro za vjek i vjekova zaboravili. Svesno i namerno! Koliki je srpski greh, kako i zbog čega smo ga sasvim svesno počinili?

Većina, čak i učenih Srba, doskora nije znala ko je Dijana Budisavljević?! Dobra ilustracija je ispovest Jelene Puzić, objavljena nedavno u „Ekspresu“, koja igra u monodrami o Dijani Budisavljević u pozorištu „Vuk Karadžić“ u Beogradu. Jelena je veoma ambiciozna devojka, paralelno je studirala i završila Akademiju za pozorište i film i Istoriju umetnosti. Kad je dobila kopiju Dnevnika Dijane Budisavljević i pročitala ga, pitala se kako ona nije ranije, u porodici, u školi, na TV-u, u svom probranom dru­ štvu čula za veliku Dijanu.

To neznanje, ta crna rupa u srpskom istorijskom i nacionalnom pamćenju traje uprkos činjenicama da je 2003. Dnevnik Dijane Budisavljević, preveden s nemačkog, objavljen u Zagrebu (izdavači Hrvatski državni arhiv i Spomen-područje Jasenovac), da je s velikim zakašnjenjem Sveti arhijerejski sinod SPC 2011. posthumno odlikovao Dijanu Budisavljević Ordenom Carice Milice, a dve godine kasnije i tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

O „Akciji Dijana Budisavljević“ od 2003. do 2018. objavljeno je više tekstova, članaka, analiza, knjiga, među kojima je i sjajna „Dijanina lista“ austrijskog pisca Vilhema Kuesa, koja je na Sajmu knjiga u Beogradu pobrala svu pažnju. To, međutim, nije bio razlog da se omerta o Dijani i njenom epskom podvigu u Srbiji nastavi. Poslednja u nizu je odluka da se izložba o Dijani Budisavljević 13. februara ove godine iz neobjavljenih razloga „odloži“. Razlozi odlaganja izložbe u Domu Vojske Srbije do danas nisu obnarodovani.

Ali prava omerta je zakovana 1945, odmah posle oslobađanja Zagreba, 8. maja, kada su partizanske jedinice pod komandom generala Koče Popovića osvojile prestonicu Hrvatske. Ozna je odmah sistematski počela da bri­ še činjenice o Dijaninom četvorogodišnjem radu, o njenoj „Akciji“, koja je iz ustaških logora izbavila više od 15.000 srpske dece s Kozare, Banije, Korduna iz Like, Kninske Krajine… Istorijski dokumenti dokazuju da je Dijana sa svojim saradnicima spasla ispod ustaškog noža oko 12.280 dece, dok je više od 3.000 umrlo u transport od gladi, bolesti i iscrpljenosti.

U Dnevniku Dijane Budisavljević jasno se vidi hronologija tih događanja, koja nedvojbeno dokazuje da su Ozna i nova partizanska vlast nastavile sračunato i perfidno osmišljeno „delo“ kardinala Stepinca da se izbavljena srpska deca pokatoliče. Na kraju Srbi iz Brozovog rukovodstva ne samo da su krivi što je Dijana zaboravljena, tek su krivi što pravi obrisi ustaških zločina nad Srbima u logorima, u dečjim logorima jedinstvenim u svetu, nisu adekvatno kažnjeni.

Ali vratimo se Dijaninom Dnevniku. Pod datumom od 8. maja 1945. zapisala je samo „Oslobođenje“. Devetog maja zapisuje: „Oduzet nam je automobil. Idućih dana sve više radnika i pripadnika armije dolazi k meni pitati za svoju decu, jer su čuli da je moja kartoteka tačna.“

Ovaj deo života Dijane Budisavljević jednako je mračan kao i njeni počeci spasavanja srpske dece ispod ustaškog noža 1941. Dijana beleži da 24. maja 1945. da saznaje „za hapšenje doktora Vidakovića“, ali već sutradan ima prve susrete sa oficirima Ozne.

„Po podne kod mene dva čoveka, koji navodno po nalogu iz Ministarstva zdravlja (ispostavilo se da su bili iz Ozne) zahtevaju albume gospođe Džakule. Ona je imala kopije kartoteke… morala ih je predati. I ona i ja za predane materijale dobile smo potvrde.“

Sutradan, 25. maja, beleži: „Juče je kod mene bila jedna pravoslavka, traži svoje dete. Mogla sam joj dati podatke o hraniteljima. Danas ujutro je došla s detetom, lepo obučenim u belo, i ženom koja je dete prihvatila. Pitaju treba li se kod mene dete predati majci. Šaljem ih u ministarstvo. Dete je tamo bilo vođeno kao bezimeno, bio je zabeleže samo transportni broj. Iz ministarstva kod mene gospodin Ma­ đer (naš telefon bio je isključen) i pita kako to da znam ime deteta, broj je tačan. Dete je bilo iz transporta iz Siska, a u ministarstvu liste nisu bile obrađene. Ministarstvo mi je redovno posu­ đivalo liste kako bih upotpunila svoju kartoteku. Identifikacija ovog deteta bila je rezultat na­ šeg intenzivnog rada preko zime. Ujedno obaveštavam gospodina Mađera da sam morala predati albume s fotografijama. To je kod profesora Breslera u ministarstvu izazvalo priličnu pometnju jer se pretpostavilo da neovlašćeni pojedinci iz ustaških krugova nameravaju da unište moju kartoteku…

Bila sam posle podne u stanu. Uskoro kod mene dolazi jedan drug i jedan veoma snažan čovek, pitaju jesam li telefonirala da se kod mene iseljava dr­ žavna imovina. Kažem da nisam i pokazujem isključeni telefon. Zatim dolazi kućepaziteljka iz ministarstva i donosi mi pismo ministarstva koje mi je isposlovao prof. Bresler (smenjen je sa svog rukovodećeg položaja) za zaštitu kartoteke. Priloženo je i pismo u kojem me profesor upozorava kako se pretpostavlja da se moja kartoteka želi uništiti…“

Svu brutalnost novih odnosa prema radu njene akcije spasavanju srpske dece iz ustaških logora, Dijana je pokazala pod datumom 26. maj 1945, gde piše da je išla kod ministra zdravlja Draušinga, kome je njena „Akcija“ spasla decu iz logora. U njegovom kabinetu su joj rekli da čeka. Dugo je čekala prijem, i na kraju je otišla kući iz straha da bi njena nova kućna pomoćnica mogla nekome predati kartoteku. Kod Dijane je došla gospo­ đa Džakula, koja ju je obavestila da će po nalogu Tatjane Marinči (učiteljice koja je inače bila član Dijanine „Akcije“) doći da oduzmu kartoteku. „Tog dana nisu stigli“, piše Dijana.

Ali došli su 28. maja: „Oko 10.30 došla je gospođica Kogoj, zatim i g. Mađer s nosačima i portirkom. S g. Mađerom odlazim u trpezariju. Kaže da je došao po kartoteku i pita hoću li mu je dati. Ne, dobrovoljno je neću predati, jedino ako ima nalog. Pokazuje mi dopis ministarstva potpisan od Tatjane Marinić, načelnice. Kažem da ću mu onda kartoteku predati i za to će mi dati potvrdu… Kažem mu da sam očajno uvređena. Predajem kartoteku, beležnice za nalaženje nepoznate dece, registar za fotografije i popis posebnih oznaka na deci. Pozivam gospođicu Kogaj i predlažem g. Mađeru da im ona u ministarstvu vodi kartoteku dok se neko ne uvežba u radu s kartotekom. Želeli smo da se što više male dece vrati roditeljima, a pronalaženje izgubljene dece s našom dokumentacijom nije nikome predstavljalo poteškoće…

I bio je to sad veliki bol, moj i gđe Džakule, da nam se tako naglo naš rad na našoj kartoteci oduzme i da nam je na taj na­ čin bilo onemogućeno da ostvarimo svoje ciljeve. Znale smo da će mnoge majke uzalud tražiti svoju decu… Morala sam se sve vreme maksimalno kontrolisati da ne klonem. Bilo mi je stra­ šno što se moj višegodišnji rad na ovakav način oduzima. Ne toliko zbog predaje kartoteke uvek smo računale da ćemo je kad-tad predati Crvenom krstu ili nekoj drugoj ustanovi – već zbog nemogućnosti da se mnogi roditelji sjedine sa svojom decom. Jer je i gospođica Kogoj, koju su na moje insistiranje uzeli da radi na kartoteci u ministarstvu, otpuštena, njen rad tamo nije poželjan…“

Svoj Dnevnik Dijana Budisavljević završava s dve značajne beleške. Prva je od 13. avgusta 1945, gde odbija saradnju tek osnovanom Crvenom krstu Zagreba, jer je njen rad „u višim strukturama nepoželjan“. Pod tim datumom Dijana s gorčinom beleži da kod nje dolaze „mnoge majke koje su se vratile iz zarobljeništva iz Nemačke, kao i pripadnici Jugoslovenske armije, i pitaju za svoju decu, jer im je bilo poznato da im mogu dati najbolje informacije. Moram ih sve odbiti i kazati da nemam dozvolu za dalji rad i da obave­ štenja mogu dobiti samo u ministarstvu.“

I od 7. februara 1947, što je i poslednja beleška u Dnevniku Dijane Budisavljević: „Na zahtev AFŽ-a traži se od mene pismeni izveštaj o radu ‘Akcije’… Predala sam izveštaj o radu ‘Akcije’ datiran 12. februara 1947. koji sam napisala uz saglasnost profesora Breslera.“

Gospođa Dijana Budisavljević i njen suprug dr Julije Budisavljević su se 1972. iz Zagreba odselili u Inzbruk. Dijana je tamo napisala Dnevnik, dragoceno istorijsko svedočenje o NDH, ustaškim zločinima i hrabrosti ljudi koje je okupila oko sebe. Umrla je u rodnom Inzbruku 1978. bez ikakve satisfakcije za svoje herojstvo.

Tri godine kasnije upokojio se i njen suprug Julije.

Uprkos svemu, ostaje do kraja neobjašnjeno zbog čega su svi režimi, od Broza do danas, krili Dijanu Budisavljević. Jevreji su od industrijalca Šindlera, koji je spasao 1.200 Jevreja, napravili mit. Snimili su kultni film „Šindlerova lista“. Režiser Stiven Spilberg i producent Branko Lustig su Jevreji. I to ne­ što govori, kao i mit o Jevrejki Ireni Sendler, koja je iz varšavskog geta izbavila 2.500 Jevreja. Pametna nacija, nacija koja drži do sebe, proglasila je Irenu majkom dece Holokausta!

Divim se toj jevrejskoj doslednosti i jevrejskom nacionalizmu. Ali šta je Dijana Budisavljević s brojkom od 12.280 dece izbavljene iz ustaških logora? O tome svi ćute. Zašto? Ako Hrvati imaju taj problem, a mnogi časni Hrvati su sarađivali s Dijanom, ovi danas, čini se, nikako ne bi, zašto ćute Srbi?

Zašto je objavljivanje njenog Dnevnika čekalo 35 godina od njenog upokojenja? Zamislite da je Dijanin Dnevnik objavljen na engleskom jeziku i da je o deci Kozare snimljen veliki film pre šezdeset godina. Dnevnik Ane Frank, uz dužno poštovanje, bio bi sporedna priča.

Kažu, nisu smeli zbog bratstva i jedinstva! Zašto ćute već tri decenije pošto je bratstvo i jedinstvo mrtvo da mrtvije ne mo­ že biti? Zašto nijedan grad u Srbiji nema ulicu nazvanu po Dijani Budisavljević, nijednu školu, dečju ustanovu, bolnicu?

Deo odgovora na ta pitanja zapisan je na stranicama „Ekspresa“. Objavili smo ekskluzivan intervju s velikim filmskim režiserom Lordanom Zafranovićem, koji prikuplja materijal i novac za film „Deca Kozare“. U našoj anketi ugledni pisci i filmski radnici su bestidno govorili: „Treba taj film snimiti u koprodukciji s Hrvatskom“, drugim rečima – nikad. U Drugoj Srbiji i dalje bokori bratstvo i jedinstvo.

I zaista, čemu se nadamo, kakva li nas to sudbina čeka, ovakve nikakve? Šta god da nas strefi, zaslužili smo.

(Kraj)

NE PROPUSTITE:


DECA KOZARE

OČI U OČI SA STEPINCEM I ARTUKOVIĆEM

SRPSKI FAKTOR

ZABRANJENA HEROINA

VREME JE ZA “DECU KOZARE”

I ĆUTANJE O ZLOČINU JE ZLOČIN

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar