NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Pijani pacov i ostale sušti

Bila je nedelja.

Najgori od svih dana u sedmici.Dan koji je kafanska družina iz Kneza i Bermudskog trougla najviše mrzela.

Mada ni druge dane nismo mnogo voleli.

Nedelja je bio dan za porodične ručkove.A većina nas u to vreme nije imala gde da ode na nedeljni ručak.

Zanoćili smo u Kameničkoj 5 kod Aleksandra Sekulića.

A njemu isekli i struju i telefon.

Tada je nastala njegova čuvena pesma „Telefon iz groba".

„Kao usred leta krici,

Varljiv mir se razbi ,zveknu soba,

Budite na liniji, reče glas na žici,

Sačekajte malo, imate vezu iz groba!"

I najbučnije su se kafane stišavale da bi se čuli njegovi "Majstori,majstori" ili „Srce".

I uvek je odnekud,neznano otkud stizalo piće za pesnike.

Ali kome recitovati nedeljom kad su ulice i kafane prazne.

Sav novac je ostao prethodne noći kod kelnera u „Belom gradu".

Pela se mračna ekipa prema Knezu.

Milan Nenadić, Aca Sekulić, nerazdevojni tandem Ambrozije i Krca.

„Braćo,braćo... nedelja je dan kada se čovek obraduje i Jakova Grobarova kad sretne."

Ja sam kaskao na kraju kolone gde je najmlađem i bilo mesto.Oni su bili veliki majstori, ja šegrt.

Još mi ni šegrtsko uvo nije izraslo.

Izbili smo na Knez Mihailovu i krenuli put Kolaraca.

Kad odjednom, iz suprotnog pravca ide Branko Ćopić.

Te godine upoznao sam ga na Sajmu knjiga i dobio od njega knjigu sa posvetom mom najmlađem bratu Zvonku. Zvonko je Brankove knjige čitao dok im ne bi otpale korice i po čitav dan se smejao.

Branko Ćopić je zarađivao mnogo love ali jedino je Đuro Damjanović mogao od njega da dobije neku kintu.

Kažu da se bojao da će umreti od gladi.Da je sve počelo kad ga je Tito na kongresu AFŽ (Antifašističkog veća žena) napao zbog „Jeretičke priče."

Da je tad dobio paranoju.

(Delegat na tom kongresu žena bila je i Brankova majka Soja.Sedela je u drugom redu.Starica je podigla štap i viknula: "Moj Branko nikad ne laže!")

Pisao je svoje knjige sedeći u fotelji preko koje je bila prebačena daska.Pisao je običnom olovkom i u đačkoj svesci.Pored sveske je stajala boca armanjaka i tanjirić sa lukom , slaninom i sirom.

Veliki dečak iz Hašana, kad nas je spazio okrenuo se i počeo da beži.Znao je dobro kolika je žeđ u pesnika i koliko to košta.

A onda se iz ulice kraj Akademije pojavi ničim izazvan Jakov Grobarov i baci mu se u noge.

„Uhvaćen sam .Vodim vas sve na piće!" rekao je Ćopić.

Kad dan tako počne odna je sigurno da mu kraja nema.Kako je vreme odmicalo Kolarac se punio.Mi smo se razbili u sterlce i svako je za svojim stolom valjao svoju priču.Bile su to dobre priče čiju cenu nismo znali.Valjali smo ih za litricu vina,za kleku,lincuru..Otišao je Branko ali je stigao Mariokov.Svi kelneri su hteli da igraju šlagu s pesnikom Mariokovim.I uvek gubili...(Ali Mariokov zaslužuje posebnu priču...)

Završili smo svi zajedno sa kesam punim rakije kod Grobarova.

„Ja znam gde se prodaje najbolja i najjeftinija rakija" rekao je mesje Žakob Grobarov.A njemu je bilo verovati na reč.

Nije nas dugo ubeđivao.Preko puta pijace Grobarov nas je uveo u nekakav podrum, dva nivoa pod zemljom.Sve je bilo puno paučine.

„Ćuj, ćuj ...čuvajte se pijanih pacova."

U memljivoj prostoriji , pri svetlosti sveće nekakvo bradato, sedokoso, natečeno biće, kao sa drugoga sveta.

Bila su tu i dva bureta i na njima madrac.

Pljunuli smo lovu i matori nam je natočio petolitarku rakije.Kao od otrova poskoka pravljene, što bi rekao patrijarh srbske poezije Brančilo Brana Petrović.Grobarovka je mogla da počne.

Kućni savet u Save Kovačevića 2 ,gde je stanovao Grobarov, više puta je slao delegaciju u Udruženje književnika.Samo sa jednom molbom.Da se Grobarov izbaci iz Udruženja.Posle će oni lako sa njim.Toliko im je njegov zulum dojadio.

Na vratima stana još davno smo Grobarov i ja ispisali stihove koje sam umotvorio.

„Dve barabe jebu babe, joj,

Mrtve babe uz tarabe,joj."

A zgrada je bila puna baba.Koje su ga stano špijunirale.

Uzalud je Grobarov posle to sastrugao sa vrata.Babe mu nisu zaboravile.

Gospođa Bilja Grobarov Kovačević nas je oduševljeno dočekala.
Bila se već spremila da izađe u grad da nas traži.Dodijalo joj je samoj u stanu.

Natapirala je i izlakirala kosu .

Ne znam čemu se više obradovala: Grobarovu,društvu ili rakiji.

Kod pete čaše već je počela da peva pesmu koju je zaista pevala najlepše u Beogradu ."La boem".

Kod desete, Jaša i Bilja su počeli da se svađaju , po običiju, i uskoro su se potukli.

Budući slabiji Jaša je izvadio upaljač i zapalio lak na Biljinoj kosi.

Bilja je trčala kroz stan sa zapaljenom kosom a mi za njom sa ćebadima da je gasimo.