EVROBASKET 2017: Sale vodi 12 poslednjih koje ne boli

Šta očekivati od tima iz kojeg bi svega četvorica igrala na Evrobasketu da su svi najbolji zdravi i željni igre u dresu reprezentacije? Bogdan Bogdanović sad je u ulozi lidera, koji treba da pokaže da su u pravu strani stručnjaci kad kažu da se „sa Srbima nikad ne zna jer kod njih uvek iskoči neko novo ime"

Srbija ima tim za finale Evrobasketa!
Problem je što taj naš tim ne može ili neće nastupiti na šampionatu koji se održava u Finskoj, Izraelu, Rumuniji i Turskoj. Problemi s kojima se suočio selektor Aleksandar Đorđević govore da je evropska košarka ušla u jednu novu etapu, koja je programirana po zahtevima sve izdašnijih investitora u ovaj sport. Novi koncept Evrolige, gde igra svako sa svakim, dakle zagarantivanih 30 evroligaških utakmica, plus regionalna takmičenja tipa ABA lige, nacionalno prvenstvo i kup, stvorili su na Starom kontinentu lošu imitaciju NBA lige. To uzima ogromne žrtve jer je ritam sad mnogo bliži onom u najjačoj ligi na svetu, a transportne pretpostavke i mogućnosti brzog oporavka igrača nisu ni približno tolike. Ono što je sad svima jasno jeste da igrač pripada klubu. Klub ga plaća i hoće da ga ima potpuno spremnog i odmornog za sve izazove od prvog dana priprema za iscrpljujuću sezonu. I dok se pred nekoliko prethodnih velikih takmičenja govorilo o tome kako NBA ligaši rade suprotno interesima razvoja košarke u Evropi, sad te prepreke dolaze i iz našeg dvorišta.
Miloš Teodosić (Los Anđeles Klipers), Nikola Jokić (Denver Nagets), Nemanja Bjelica (Minesota Timbervulfs), Miroslav Raduljica (Đangsu Dragons), Marko Simonović (Zenit, Sankt Peterburg), Nikola Milutinov (Olimpijakos), Nikola Kalinić (Fenerbahče), Nemanja Nedović (Unikaha) - jesu tim za medalju ali, nadajmo se, u nekom drugom filmu. To što je selektor Đorđević pred polazak na Bosfor rekao da je ovo „12 najboljih igrača koje Srbija ima, a koji nisu povređeni" predstavlja dodatno koheziono sredstvo desetkovanog tima. Očito je da Sale Nacionale nije želeo da u predvečerje šampionata otvara neke frontove i talasa snove navijačkom telu, ali ubuduće će biti neophodno uraditi više na jačanju kulta reprezentacije. Da tu nešto ne štima, govore i otkazi čak 26 igrača za nastup za selekciju koja će predstavljati srpsku košarku na Univerzijadi u Kini. A ta selekcija je izvor iz kojeg se crpe sveža krv za A tim. Ko će, recimo, igrati za Srbiju u kvalifikacijama za naredno Svetsko prvenstvo kad se zna da Evroliga neće dozvoliti igračima iz tog takmičenja da igraju za nacionalne selekcije?
Ipak, vratimo se onome što je pred nama. Selekcija Srbije za Evrobasket 2017. bila je u svetskim medijima označena kao magični tim. Dva su krupna razloga ponukala košarkaške znalce na to - Miloš Teodosić i Nikola Jokić. Od njihovih asistencija odbrane nema, lopte su neuhvatljive, akcije nerazumljive za rivala i egzekucija je neminovnost. Oni su klikeri pred kojima protivničke nade padaju kao kegle na kuglaškoj stazi. Ne budimo neskromni, očekivali smo u Istanbulu finale tandema Teodosić-Jokić protiv braće Gasol. Španci se spremaju za podijum, šta čeka nas?
U novoj situaciji reflektori nade usmereni su na Bogdana Bogdanovića kao novog lidera tima, koji na Evrobasket stiže sa titulom šampiona Evrolige, ali i sa ugovorom sa Sakramento Kingsima od 12,6 miliona dolara po sezoni. Bogatstvo naše košarke se ogleda u tome da izostanak glavnih igrača omogućava izlazak pod zvezdano nebo nekih novih junaka. Otuda i priča o kontinuitetu srpske košarke na visokom nivou ili, što bi strani stručnjaci rekli, „nikad se ne zna ko će kod Srba uskočiti u prvi plan". Bogdanović je prošao Žocov dril u Fenerbahčeu, oguglao je na tektonske navijačke sudare i tutnjavu koju oni proizvode, u Istanbulu - odakle se „orlovi" neće seliti - oseća se kao kod kuće i eto elemenata za jednu lepu priču pre nego što se otisne preko Atlantika.
Izostankom Teodosića i Jokića, tandema razarajućih ofanzivnih dejstava, selektor Đorđević će kao mesto na kojem će se dobijati utakmice obeležiti sopstveni reket. Stefan Jović, Branko Lazić, koji su stekli reputaciju Zvezdinih specijalaca, te Vasilije Micić, Vladimir Štimac, Milan Mačvan, te piloni Ognjen Kuzmić i Bobi Marjanović mogli bi da naprave zid o koji će se odbijati protivnički napadački talasi.
Izabranici selektora Đorđevića su: Milan Mačvan (Bajern Minhen), Bogdan Bogdanović (Sakramento Kings), Vladimir Lučić (Bajern Minhen), Dragan Milosavljević (Unikaha), Stefan Birčević (Bašakšehir), Vladimir Štimac (Anadolu Efes), Branko Lazić (Crvena zvezda), Vasilije Micić (Žalgiris), Marko Gudurić (Fenerbahče), Stefan Jović (Bajern Minhen), Ognjen Kuzmić (Real Madrid), Boban Marjanović (Detroit).
Ko bi mogao biti faktor iznenađenja u timu „orlova"?

Izvor: Ekspres.netEkspres.net

Kuzmić: Tim za koji igraju braća Gasol favorit je na bilo kom takmičenju. Bez obzira na sve pehove, mi ne menjamo pravac - hoćemo na postolje!

Ognjen Kuzmić je ovog leta uhvatio kraljevski voz za Real. Put do Madrida bio je dug i pun skretnica. Neke od njih, kao ona u Ljubljani, vodile su na slepi kolosek karijere. Ipak, školovani mašinovođa iz Grabovice kod Doboja znao je da podigne sve rampe, uhvati zeleni talas i stigne kompoziciju jednog od najboljih klubova u istoriji evropske košarke. Kada ga je selektor Aleksandar Đorđević, u junu 2014, stavio na spisak 29 kandidata za Svetski kup u Španiji, sportska javnost naviknuta na razne marifetluke komentarisala je taj poziv kao stavljanje u izlog jednog menadžerskog eksponata. Tri godine kasnije, o novom centru Reala priča se kao o uzdanici „orlova", koja ima najteži mogući zadatak - da primora košarkaške zanesenjake da na određeno vreme, do 17. septembra, zaborave na Nikolu Jokića, senzacionalno otkriće protekle NBA sezone, čija je projektovana vrednost 290 miliona dolara. Naravno, Kuzmić to radi na drugačiji način. On nije plejmejker s telom džina kao Jokić, ali poseduje fantastičan osećaj, intuiciju za čitanje namera svojih spoljnih igrača. U velikoj sezoni Crvene zvezde, lopte Stefana Jovića, Branka Lazića, Čarlsa Dženkinsa i Marka Gudurića odlazile su u prave ruke, a odatle u koš. Kad je reč o defanzivi, dovoljno je podsetiti se, u funkciji hajlajta, blokade Ekpeu Judou u poslednjem napadu Fenerbahčea, nakon čega je „Pionir" postao vulkansko grotlo odakle je potekla lava epske pobede nad turskim gigantom, koji je četiri meseca kasnije osvojio Evroligu. Slučajno ili ne, Kuzmić je na razgovor za „Ekspres" stigao nakon što je zatvorio korice „Tvrđave" Meše Selimovića.
Da li to izborom naslova plašite rivale na Evrobasketu i šaljete im poruku da neće proći do koša „orlova"?
- Nema potrebe za tim. Na prvenstvo ne dolaze anonimusi. Nikakve pretnje, velike reči ili upozorenja nisu potrebni. Na prvenstvu svi imamo iste želje, a one su da doguramo takmičarski što dalje i tako ispunimo očekivanja naroda koji je navikao da se košarkaši s velikih takmičenja vraćaju s medaljama. Slažem se sa onima koji kažu da se u klubu dobija slava, a u igrama za reprezentaciju nezaborav jer pretenciozno bi bilo reći status heroja, s obzirom na to kroz šta sve ovaj narod decenijama i vekovima prolazi. „Tvrđavu" je verovatno trebalo da pročitam mnogo ranije, ali nisam stizao. Sad sam rekao da ću ovo leto posvetiti Meši Selimoviću. Nakon „Tvrđave" uzimam u ruke „Derviš i smrt". Volim da čitam, pogotovo dela koja nisu vremenski ograničena i iz njih može dosta da se nauči.
Na draftu 2012. izabrani ste kao 52. pik od Golden Stejta. Tri godine kasnije stavili ste šampionski prsten. I ne samo to, jedini ste Srbin koji je osvojio NBA i Razvojnu ligu. Da li Vas to dodatno obavezuje da pružite najviše što možete?
- Svaka utakmica je nova priča, nova borba, novo dokazivanje. Minuli staž se tu ne računa. Izađi na teren i pokaži šta znaš. Neću da se hvalim NBA prstenom, moj učinak u njegovom osvajanju sa Golden Stejtom 2015. je papirnate prirode. Ipak, ponosan sam na to vreme. Bio sam prisutan kad se stvarala najjača košarkaška ekipa na planeti, koja s Karijem, Tompsonom i Grinom jeste aždaja koju će teško neko u skorije vreme premašiti. Što se tiče titule u Razvojnoj ligi, tu imam pravo da se osećam šampionski. Znao sam često da ostvarim dabl-dabl i tako znatno doprinesem osvajanju trofeja ekipi Santa Kruza.
Nastupali ste za Borac iz Banjaluke, Čelik iz Zenice, Unikahu, Panatinaikos i Crvenu zvezdu. Sa Atinjanima ste osvojili Kup Grčke, a s crveno-belima ABA ligu, Ligu Srbije, Kup Srbije, uz evroligaški učinak od 9,4 poena i sedam skokova. Dovoljno da dobijete kartu za Real?
- Eto, uspeo sam. Nama iz Doboja, jednog od najvećih železničkih čvorova u onoj staroj Jugoslaviji, vozovi su kao sudbina. Šta ćeš, tako nam je.
Na jednom mestu u „Tvrđavi" stoji pitanje „znaš šta je najlepše u životu" uz odgovor „želja, prijatelju". Utisak je da to fantastično odslikava Vaš razvojni put?
- Pa, jeste, bilo je nečega u meni što me je nosilo. Iskušenja su bila ogromna, činilo se nepremostiva, ali nisam se predavao. Posle sezone u Crvenoj zvezdi koja je bila odlična, kako za mene, tako i za celu ekipu, poziv iz Reala je došao kao nagrada, ali i kao ohrabrenje da treba verovati u sebe.
Šta se dogodilo u prošloj sezoni? Bili ste i treći ofanzivni skakač Evrolige, a u januaru Vam je pripalo laskavo zvanje najboljeg igrača meseca.
- Trener Radonjić mi je dao šansu. Normalno, uz saigrače Jovića, Dženkinsa, Guduruća, sve je to jako lepo ispalo. Znam da su neki sumnjali kako ću se uklopiti nakon neuspešne epizode u Panatinaikosu. Ipak, uspeo sam da razuverim sve neverne Tome. Da budem krajnje iskren, teško je pored takvih igrača i tako postavljene igre ne eksplodirati u onom najpozitivnijem smislu. Imao sam dva velika motiva prilikom dolaska. Prvi je bio da dokažem da vredim mnogo više od onoga što sam u vrlo turbulentnom Panatinaikosu uspeo da pružim, i drugi je taj što je u mom rodnom kraju velika čast kad neko zaigra za Crvenu zvezdu ili Partizan u bilo kom sportu, pogotovo u fudbalu ili košarci, što su, naravno, najpopularniji sportovi koji imaju najveći broj vatrenih pristalica. Naravno, reprezentacija je san snova. Tačka oko koje se svi okupljamo.
Brzo ste postali miljenik navijača. Šta su prepoznali kod Vas?
- Navijači jako brzo i nepogrešivo procene posvećenost igrača što boljim rezultatima kluba. Trud, borbu, zalaganje, izgaranje za tim. To je ono što oni prepoznaju i cene.
Koji Vam je najteži period u karijeri?
- Najteža etapa bila je definitivno ona u Ljubljani, kad su konstatovali da imam anemiju i da neću moći da igram košarku šest meseci. U tom periodu nisam trenirao ništa. To je bilo najteže vreme. Nisan se predavao, primao sam injekcije gvožđa. Što se tiče hrane, uzimao sam borovnice i cveklu, i sve ostalo što sadrži gvožđe. Morao sam to da jedem. Režim ishrane bio je restriktivan, pogotovo kad se zna naša bosanska kuhinja, ali znao sam da ne smem da posustanem, ne samo zbog sporta nego uopšte.
Pošto ste vratili boju u obraze, otišli ste u Finsku?
- To je jako zanimljivo iskustvo. Prvi put sam otišao od kuće na duži vremenski period. Sve do tada bilo je blizu i na kraće vreme, možda deset dana ili mesec, ali tada sam otišao daleko. Ne daleko, nego još dalje, kako mi se činilo, na Severni pol. Izgleda da sam morao da prođem put kojim se ređe ide. Ne mogu nijednom rečju da se požalim.
Kada ste, zapravo, prelomili da ćete biti košarkaš?
- Istinu da kažem, nisam ja prelomio, nego je ono lomilo mene. Počeo sam u školi u Doboju kao da treniram nešto. I kad je god bio neki poziv na kamp, išao sam, pa preko Banjaluke, Evrope uzduž i popreko, do Amerike, eto, stigao sam dokle sam stigao.
Pokušali ste i sa fudbalom.
- To je bi moj prvi izbor, ali sam video da je đavo odneo šalu i da fudbal nije za mene. Previše sam izrastao, mada su me neki ohrabrivali sa Žigićem. Uvek sam voleo napadače, poput Adrijana, dok mi je uzor bio Ronaldo. Ne Kristijano, nego onaj što su ga zvali Zuba. Kažu za njega da je jedini pravi Ronaldo, mada kako igra Kristijano, i to je fantastično. Ipak, onaj stari je imao više finesa u igri i to mi se jako sviđalo.
A ko Vam je bio košarkaški uzor?
- Voleo sam strašno kako igra Medžik Džonson. Obično je bio najbolji, nezaustavljiv, atraktivan i efikasan. Za mene je bio čudo od igrača.
Šta da očekujemo do Evrobasketa?
- Pod jedan, moramo da damo sve od sebe. Nema tu mnogo šta da se priča. Meni je uvek cilj da na takmičenju što dalje doguramo. Imali smo ovog leta dosta pehova pa nećemo biti u onom sastavu s kojim su nas gotovo svi u Evropi svrstavali u uski krug favorita za medalju, ali bez obzira na sve, ne smemo da izneverimo očekivanja košarkaške nacije. Znači, moramo dati sve do poslednjeg atoma. Verujem da će tako i biti. U timu su igrači koji su imali fenomenalnu klupsku sezonu. Na svima nama je da to potvrdimo na Evrobasketu. Idemo na postolje pa dokle stignemo!
Kakva je grupa u kojoj se nalazite? Mnogi smatraju da su Letonija, Rusija, Turska, Velika Britanija i Belgija, gledajući diferenciju kvaliteta, odlično društvo za prvu fazu šampionata, posle kojeg će u osmini finala uslediti nokaut faza.
- Na prvi pogled, imamo dobru grupu. Da budem precizan, ne laku. To nikako ne možeš reći kad su ti protivnici domaćin prvenstva Turska, te Rusija, Letonija ili Belgija, koja je pravila džumbus u kvalifikacijama. Prošlo je vreme kada su na takmičenja dolazile ekipe sa ulogom topovskog mesa, na kojima će se napucavati razlika. Biće ovo šampionat iznenađenja, nadam se ne i kad smo mi u pitanju. Dovoljno smo zreli i predani jednom cilju da neće biti nikakvog opuštanja ili potcenjivanja rivala.
Koga od centara posebno cenite?
- Bez premca su braća Gasol. Svaki tim u kojem su Pau i Mark glavni je favorit za vrh. Sad vidim da imaju i nekih dodatnih motiva, da igraju za igrače koji su povređeni i neće biti s njima, tako da je Španija stvarno glavni favorit za medalju. Jako cenim i Bobija (Marjanović, prim. aut.). Bez obzira na to što su neki centri zbog povreda, želje da se što bolje pripreme za narednu sezonu ili nečeg trećeg odustali od nastupa na Evrobasketu, verujem da će te vazdušne bitke pod obručima biti jako teške, zanimljive i kvalitetne. Ko će se sve radovati, znaće se kad šampionat uđe u završnicu. Mi sigurno nećemo izneveriti!