EKSPRES -UVODNIK: Igra sudbine

Obe strane moraju tragati za kompromisom. Srbija treba da nađe snage za njega, a Albanci treba da ga razumeju

Da li se naš vekovni spor sa Albancima može rešiti po modelu Severne Irske? Da li će uopšte ovaj model biti na stolu za kojim se bude pregovaralo nije poznato, ali je činjenica da je na papiru koji je Ramuš Haradinaj razdelio diplomatama u jednoj tački kao osnovni princip sporazuma naveden princip "paritet poštovanja" (parity of esteem), koji je i okosnica dogovora između Ujedinjenog Kraljevstava i  Irske. Ako je neko i imao dileme u vezi sa tim ko stoji iza Prištine, sada je barem to jasno.

Princip o kome govorimo postavljen je kao osnovni standard sporazuma koji je okončao osam vekova dug sukob Engleza i Iraca. Sukob koji je počeo 1172. godine kada je engleski kralj Henri Drugi pozivajući se na rimskog papu proglasio sebe za kralja Irske. Iako ni danas nije jasno kako im je papa mogao dati nešto što nije bilo njegovo. Ali kada je to pragmatičnim Englezima predstavljalo problem, te male nezgodne sitnice. Kosovo nije Irska, Albanci nisu Englezi i mi nismo Irci. Ali možda se čudnom igrom "duha istorije" možemo naći u situaciji da će neko dati nešto što je bilo naše nekome kome to po pravu ne pripada, ali po nekom čudnovatom udesu sudbine, eto, njegovo je. Bar delom. No, rano je da očajavamo.

Opet se vraćamo na suštinu zbog koje će svako rešenje, ako ga i postignemo, biti upitno i sklono destrukciji. A to je postoji li kod nas Srba i Albanaca kapacitet da iznađemo kompromis. Ključna reč je to. Kompromis. Da li Srbija ima snage da ga u sebi pronađe i da li Albanci uopšte mogu da razumeju šta to znači? Pa da čak iako do njega dođe on ne sme ostati mrtvo slovo na papiru kao ZSO. Gud frajdej je uspeo zato što su obe strane, i Englezi i Irci, bile spremne da nađu kompromis jer je to jedan od osnovnih principa po kojima oni žive. Engleska državna ideja nije zasnovana na mitu bilo koje vrste, nema u sebi ideju večne žrtve i stradanja kao vrhunske vrline. Naprotiv, njihova se državotvornost koncentriše oko tri stvari: Starog zaveta, trgovine i mača. Ostrvom su vladali Rimljani osam vekova, i iza njih nije ostalo skoro ništa. Nama je pet vekova pod Turcima potpuno promenilo karakter i izmenilo ga do neprepoznatljivosti. Izmenilo nam je i sudbinu koja nas i danas proganja.

Englezima država ne nastaje kao nama na lomu i krvi, Kosovskom boju kao velikoj tragediji. Kod njih je to postepen razvoj zasnovan upravo na kompromisu. Tako je moguće da su Ostrvljani ratovali sa Normanima i da su ih uništili, ali su zadržali deo njihovog jezika. Ili npr., moguće je da su prvo ubili Čarlsa Prvog da bi samo deset godina kasnije sa radošću njegovog sina Čarlsa Drugog proglasili za kralja. Ili da im jedan od najuspešnijih vladara bude Vilijam Oranski, koji uopšte i nije Englez nego Holanđanin. Ili možda čuveni primer Henrija Osmog, koji u sukob sa papom ulazi zbog toga što je hteo da se ponovo oženi. Čovek je hteo ženu, a usput je napravio i Crkvu. Poenta je da je ideja o kompromisu nekima normalna a nekima opet nije.

Pritom vrlo jasno mislimo da ćemo pre mi Srbi zaista to shvatiti i prihvatiti od Albanaca. Zavrtanje ruku, čemu su opet Anglosaksonci skloni kao političkom metodu, u ovom slučaju može dati samo polovično rešenje. Kompromis je jednostavno nužan, iako smo od njega danas mnogo daleko, ta potreba ne prestaje. U ovom trenutku izgleda da velike zemlje čine poslednje napore za rešenje našega malog balkanskog problema. Pismo Donalda Trampa koji kaže da ih očekuje u Beloj kući da zajedno proslave istorijski dogovor je zapravo velika stvar. To mu dođe slično kao što je kod nas slava. Domaćin zove gosta samo prvi put. Ako gost ne dođe, smatra se da su u "nezboru" i da je malčice uvredio domaćina. Tako i sa Amerima. Poruka je jasna. Nađite kompromis i dođite da to ozvaničimo. Mi smo garanti. Inače, idite i... Sada više nije važno ni da li postoje te dve Amerike, jedna Trampova i ona druga "duboka".

Na nama je samo da kompromis nađemo. S jedne strane Srbi, koji treba da nađu snagu, i s druge strane Albanci, koji treba da shvate šta to zapravo znači. Ako odbijemo, i jedni i drugi ostajemo bez realne budućnosti. S tim što mi na to nemamo pravo, s obzirom na to da nam sadašnjost ne daje lepe nade, a prošlost ne smemo ponovo da proživimo.