Aja Jung: "Umetnost tretiramo kao dekoraciju"

Od 2010. godine potpredsednik je evropskog ogranka Svetske alijanse za umetničku igru – WDA Europe, ITI UNESCO sa sedištem u Rimu. Oktobra 2024. godine imenovana je za direktorku Baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. O bogatoj umetničkoj karijeri, planovima u SNP-u i na predstojećem Festivalu igre, kao i o baletu koji je joj je obeležio život u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori istaknuta baletska umetnica Aja Jung.

Krajem prošle godine izabrani ste za direktorku Baleta u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Koliki to predstavlja profesionalni izazov za Vas?

"Nikada ranije nisam bila deo neke institucije u Srbiji. Sve što sam radila, ili čime sam rukovodila, bilo je u mom vlasništvu… Uvek sam sama kreirala, počinjala od nule, a zatim se borila za svoje ideje, projekte, predstave, manifestacije, školu, mlade igrače, produkcije… Sa Srpskim narodnim pozorištem razvijala sam saradnju upravo kroz moj Festival igre i brojna gostovanja koja smo ostvarili u ovom teatru tokom 22 godine koliko Festival traje. Ta saradnja je uvek bila profesionalna, a kao rezultat – stvarala se jedna divna, zajednička publika. Ipak, kada bi se moj festival završio, mi bismo spakovali svoje pinkle, dekore i scenografije, ispratili trupe, i odlazili u Beograd. Nisam mnogo znala o samom teatru, njegovim igračima, produkcijama, kvalitetima i problemima koje kao i svaka ogromna porodica ova institucija nosi… 

Bila sam počastvovana i preplašena pozivom da budem deo tog tima. Posmatrajući sa velike udaljenosti i kroz iskustva stečena sopstvenim odlukama i svoju slobodu – to nije bio moj svet. A onda sam ušla u prostor baletske sale i upoznala neke mlade umetnike koji zaslužuju bolje uslove rada i međunarodno prepoznatljiv i zanimljiv repertoar, uz mnogo više nastupa na svojoj i nekim drugim scenama. Počela sam da se bavim problemima i rezultatima. Ne onoliko brzo koliko ja to želim ili umem, ali ipak mnogo brže u odnosu na to kako se radilo ranije.“

Šta do kraja ove sezone možemo očekivati na baletskoj sceni SNP-a?

"Od novembra naovamo, izveli smo neke lepe predstave, našeg ’Krcka Oraščića’ videlo je skoro 11.000 ljudi, uspeli smo da odigramo i jednu ’Kopeliju’, da ugostimo važne pedagoge i koreografe iz sveta, da se izborimo za ugovore, viša primanja… Svakodnevno radimo na novoj predstavi i radujemo se premijeri 1. marta. U pitanju su dva komada koja potpisuju Enriko Moreli i Icik Galili. Kriju se iza naslova ’Pričaj mi o ljubavi’… A muzika, Frederik Šopen i Peres Prado! Vatromet emocija i lepote. Nadalje, ta predstava putuje za Zrenjanin i Beograd, a mi krećemo u pripreme ’Labudovog jezera’. 

Do kraja sezone prikazaćemo klasična dela poput ’Don Kihota’, ’Kopelije’, ’Žizele’... A pored komada Enrika Morelija i Icika Galilija, očekujemo početak rada na predstavi još jednog slavnog koreografa, Jakopa Godanija. U oktobru, verujem, idemo prvi put van granica Srbije.“

Dolazi nam SVETSKA ZVEZDA BALETA!

Spremite se za uživanje

Spremite se za uživanje

Scena 29.10.2024. 02:20

Dolazi nam SVETSKA ZVEZDA BALETA!

"Raspućin" konačno posetio Beograd (FOTO)

Sava Centar

Sava Centar

Foto 08.09.2024. 18:05

"Raspućin" konačno posetio Beograd (FOTO)

Beogradski festival igre čiji ste osnivač ušao je u treću deceniju postojanja. Koliko je bilo teško da jedan ovakav festival opstane već evo pune 22 godine?

"Uvek je bilo teško i nikada nije bilo vreme. Ni za Festival, ni za kulturu. Nažalost, mi smo sredina koja umetnost jako dugo tretira kao dekoraciju. Uz to, zemlja u kojoj ni sami umetnici nisu ukapirali da su se vremena i uslovi promenili i da je Tito umro. U takvom ambijentu, i sa različitim donosiocima odluka, ja sam gradila svoj festival. Da nisam bila ovako uporna i da u ovo putovanje nisam uložila previše sopstvene strasti i života, taj bi festival odavno nestao. Navikla sam na udarce i saplitanja, a nastojala sam da uzvraćam sve obimnijim i lepšim programom i zvezdama kakve nijedan festival u naše vreme i u našoj zemlji nije predstavio. Tako je u čast igre, na radost publike i u inat zlonamernima, Festival rastao. Do preko 550 prikazanih naslova, ili 330 trupa iz celog sveta. 

Krajem februara, tačnije 22, u Njujorku je prikazan dokumentarni film moje ćerke, rediteljke Dore Jung. To je film ’Abundance’ o Beogradskom festivalu igre. Ponosna sam da smo napravili istorijski zapis o jednom festivalskom fenomenu. Film je nastao bez podrške države ili Grada Beograda, a uz učešće najčuvenijih umetnika našeg vremena. Od Jiržija Kilijana do Akrama Kana, Ohada Naharina, Dimitrisa Papajoanua, Izabele Roselini… Srećom, Dora je rođena u Grčkoj, tako da se konzulat Grčke pobrinuo za koktel nakon premijere filma o Beogradskom festivalu igre u Njujorku, dok zvanični Beograd spava u Trstu.“

Kako se sećate svojih početaka i prvih baletskih koraka u školi "Lujo Davičo“?

"Kao noćne more! Secam se audicija, merenja, premeravanja, ispita, teške atmosfere, namrgođenih lica, udaraca, štipanja, vređanja, mračnih i memljivih garderoba, mirisa kupusa koji se širio iz školske kuhinje… Sećam se estetike i discipline koju su nastavnice donosile u koferima iz Moskve i Novosibirska. U tom košmaru, zavolela sam moju Mirjanu Kostić, koja mi je predavala balet tri-četiri godine, a zatim pobegla u Pariz… Cenila sam i direktorku škole, čuvenu Kseniju Kecojević, jer je bila jaka i pametna žena, sa neverovatnom sposobnošću zapažanja. Bila su to vremena u kojima su joj verovatno dovodili partijske poslušnike da predaju balet i folklor, ali pre svega da cinkare okolo, a ona se trudila da u školu uđe i poneko sa scenskim iskustvom. Trebalo je balansirati sa zaposlenima i sa roditeljima… 

Sećam se mama koje su po osam godina sedele kod tetkica na ulazu u školu i tu presretale nastavnice kako bi im tutnule sto grama kafe i pitale za svoje dete. Te bi devojčice po nekom pravilu ulazile u Narodno pozorište, bar da šetaju scenom, do penzije. Moja mama je samo jednom otišla kod Ksenije. To je bilo kada je trebalo da odem u Ameriku i vanredno nastavim školovanje. Ksenija je to dozvolila. Tada je rekla mojoj mami da joj se dopadam jer sam svoja. Do danas, ta se škola nije promenila mnogo, samo više nema autoriteta poput Ksenije, a ni onih par pedagoga koje je ona dovela i koji su nešto o baletu znali… 

Diplomirala sam u Baletskoj školi ’Lujo Davičo’ sa svojom generacijom, u klasi Marije Janković. Ono što smatram važnom odlukom koju je donela moja porodica jeste odlazak u Njujork i diploma Džofri balet škole koju sam stekla. Nakon Njujorka, nikada nisam želela da odem na audiciju u naša pozorišta niti da se učlanim u domaća baletska udruženja. Do danas to smatram svojom prednošću.“

Šta je neophodno za uspešnog baletskog igrača?

"Upornost i inteligencija. Talenat ne znači ništa. Talenat se rasprši i nestane bez rada i upornosti. Imala sam mnogo talentovane dece i u svojoj školi, koja ništa nisu uradila. Samo su vredni i koncentrisani išli unapred. Pedagozi takođe igraju važnu ulogu, kao i roditelji. Morate pomoći svom detetu, ali i proceniti mentalne mogućnosti. Najambiciozniji roditelji su oni čija deca nisu za balet. Ne u smislu fizičke, već u smislu osnovne mentalne predispozicije.“

Koliko glumački talenat može da bude važan za uspešnu baletsku karijeru?

"Teško da se nešto može u baletu odglumiti, ukoliko nema dobrog temelja i ozbiljnog rada, ali su osećaj za scenu i prostor veoma bitni. To su zapravo urođeni kvaliteti. Ono što čini da u grupi dece ipak najviše zapažate jedno dete. Takozvani X faktor i opet ‒ inteligencija. Kada možete kao pedagog, a zatim i kao publika da komunicirate sa umetnikom bez reči…“

Ko su bili Vaši baletski uzori?

"Karla Frači i Miša Barišnjikov. Imala sam sreću da sam oboje upoznala i dovela u Srbiju! Zamislite da svoje idole, čije ste fotografije kao dete isecali iz baletskih časopisa i uramljivali, uspete da upoznate, a zatim da u njima steknete istinske prijatelje! Neverovatno. Miša je dva puta bio sa svojim produkcijama gost Festivala igre i pojavljuje se u filmu o Festivalu. Karla je otvorila jednu ediciju festivala fantastičnom besedom o igri. Njenu autobiografiju koju je u Italiji izdao ’Mondadori’ pre par godina sam prevela na srpski jezik. To su krugovi kakve samo život može da ispiše. Ako ste ’svoji’.“

Kakva je baletska kultura srpskog naroda?

"Na najnižem nivou u Evropi! Možda je jedino Bosna iza nas. Tu ne pričamo o festivalima i o festivalskoj publici, nego o baletskoj kulturi i poznavanju oblasti. Imamo sreću da su došli Rusi, koji gledaju operu i balet, pa su malo popunili prostor. Ne generalizujem, već govorim o tužnom stanju, statističkim podacima i greškama. Decenije urušavanja osnovnih kulturnih vrednosti učinile su da danas vršnjaci izvrgavaju ruglu onu decu koja idu u baletske ili muzičke škole, da u osnovnim i srednjim školama ne postoji obaveza odlaska u teatar, muzeje, galerije… Da deca ne znaju ko su i čime se bave kompozitori, koreografi ili scenografi… Da u gradovima koji nisu Beograd ili Novi Sad po nekoliko godina nije nastupila nijedna balerina ili baletski igrač, makar solistički, sa jednom numerom. U vreme kada smo svedoci miliona svakakvih sadržaja sa telefonskih ekrana, mi čitave generacije nismo naučili da su jedine životne senzacije vezane za živa iskustva. Balet nas ne uči koracima, već estetici, disciplini i etici. Kao i svaki umetnički zanat koji se ne dobija u tri klika kažiprstom.“

Šta nas očekuje na ovogodišnjem Festivalu igre?

"Počinjemo sa komadom Omara Ražiha. To je ’Bejtna’, predstava koja na neverovatan način spaja sjajnu igru, živu muziku i libansku kuhinju. Kao poziv u nečiji dom, zdravica za umetnike sa različitih stana sveta. Nakon predstave iz Bejruta, publiku pozivamo na komad kompanije ’Vertigo’ iz Jerusalima. Razumećete da to nije bilo jednostavno pomiriti. Pitala sam umetnike da li im to predstavlja problem, a onda su mi Noa Verthajm i Omar Ražih ponovili identičnu rečenicu: ’U našim sredinama niko neće biti oduševljen, ali mi govorimo jezikom igre.’ Otuda i slogan ovogodišnjeg Festivala –’We Speak Dance’.

Uspeli smo da dobijemo neke predstave o kojima smo maštali, produkcije Teatra Pine Bau, sjajne trupe ’Korsija’ iz Madrida i kompanije ’Kafig’ iz Grenobla, radove mladog Adrijana Bolonjina koji stižu pravo iz rimskog Muzeja savremene umetnosti, ali i svetsku premijeru Baleta grčke Nacionalne opere iz Atine! ’Zlatno doba’ je komad za sve pozorišne generacije koji Konstantinos Rigos kreira za naš festival. To je velika čast za svaku manifestaciju, a verujem i za našu zemlju… Ko ume, neka proceni.“

Imate neobično i veoma lepo ime i prezime. Odakle potiču Jungovi?

"Iz Diseldorfa, preko Kragujevca do Beograda. U Beograd su došli 1889. godine. Jedan deo je pre Prvog svetskog rata otišao u Švajcarsku. Moj pradeda, Đorđe, bio je odlučan da ostane u Jugoslaviji i pred Drugi svetski rat je promenio prezime u Jungović. Verujem da je na taj način želeo da sačuva radnje, imovinu i živote svoje familije jer je imao petoro dece. To mu je pošlo za rukom tokom rata, a onda je bomba udarila u radnju na Terazijama, a partizani pokrali i oteli sve ono što Nemci nisu dirali… Nakon rata, pod pogromom krađa i smaknuća koja su nosila poklič ’u ime naroda’, još jedan deo familije je zauvek otišao u Ameriku i u Kanadu… Danas su neki Jungovi, a neki Jungovići… Treća i četvrta generacija. Srpski ne znaju. 

Ja nosim prezime Jung, po maminoj familiji, ponosna ne samo na prezime, već i na uspomene. Uvek ističem svoje beogradsko poreklo jer znam da to jako nervira one koji su u Beograd došli, a nikada nisu prestali da mrze Beograđane. Pokušavam da zapamtim sve priče koje sam kao dete slušala i sačuvam požutele fotografije sa tavana. A na njima Jungovi, Putnici, Pavići, Brašovani, Bajlonijevi, Harisijadesi… Dorćol koji je nestao. Aja je opet ime koje mi je dala baka. To ju je podsećalo na njenu baku, Anu Jung, zanimljivu i nepredvidivu lavicu kakve su uglavnom bile sve žene u mojoj porodici. Ime vas odredi. I nikada nisam pomislila, a ni poželela, da dodajem i oduzimam prezimena kada sam se nekoliko puta udavala… Danas bi to bila nepotrebna kolekcija.“