Amira Medunjanin: "Srce je odlučilo da krenem na ovaj put"

To je ono stanje kada duša zavlada razumom, kada srce diktira postupke, kad “suza kamen dubi“. A gde su emocije, tu su i muzika i poezija, gde je sevdah, tu su i sevdalinke, narodne pesme na koje niko nije imun, čak ni rokeri. Ako niste znali, i čuveni Džoni Štulić je svoj bend krstio upravo zahvaljujući stihovima jedne sevdalinke:

“Kazuj, robe, odakle si, iz plemena kojega si?“

“Ja se zovem El Muhamed, iz plemena starih Azra što za ljubav život gube, i umiru kada ljube!“

Iako su sevdalinke pesme koje se vezuju za Bosnu i Hercegovinu, ove stihove je napisao nemački pesnik Hajnrih Hajne, a preveo Aleksa Šantić. Ali, “Kraj tanana šadrvana“ nije jedina sevdalinka koja je osvojila srce i dušu umetnika koji ne spadaju u pevače narodne muzike. Sevdahu nisu odoleli ni Josipa Lisac, Toše Proeski, Zdravko Čolić...

Danas, kada kažete – sevdalinka, odmah pomislite na jednu damu, Sarajku, koju je “Gardijan“ nazvao balkanskom Bili Holidej. Ako je još niste uživo čuli, mnogo ste propustili, a priliku da ispravite tu grešku imate ovih dana – Amira Medunjanin, pevačica sevdalinki, održaće krajem novembra pet koncerata u Srbiji, najavila je promotorska kuća “Long plej“. Turneju je započela 15. novembra u Kruševcu, 16. je pevala u Nišu, dok će 18. nastupati u Zrenjaninu, 19. u Požarevcu i 20. novembra u Pančevu.

Njeni koncerti su uvek svojevrsni performansi, s obzirom na to da osim pesmom sa publikom komunicira i direktnim obraćanjem, koje je neretko veoma duhovito. Takođe, sa njom na sceni su uvek vrsni muzičari, među kojima su, na primer, na koncertu u Sarajevu 2018. bili solisti kamernog orkestra iz Norveške, 10 puta nominovani za “Gremi“ nagradu.

Šta sada Amira Medunjanin nudi publici na svojoj turneji koja je u toku?

“Bilo je u poslednjih 20 godina raznih saradnji sa umetnicima širom sveta. Uvek pokušavam da sarađujem s muzičarima iz različitih sfera muzičkog stvaralaštva i ne libim se ući u nepoznato. Nekako je to i normalno jer zaista podele po raznim muzičkim žanrovima mi baš ne odgovaraju. A što se tiče predstojećih nastupa, jedva čekam da se ponovno družimo. Bit će to manja postavka na bini. Samo vokal i harmonika. Mislim da baš odgovara za ovo doba godine i nadam se da ćemo Antonio Vrbički i moja malenkost biti u prilici da malo detaljnije predstavimo program koji zajedno izvodimo već neko vreme. Verujem da će biti i prostora da izvedemo koju novu pesmu. S druge strane, ostala sam dužna od prošli put u nekim gradovima, tako da ćemo morati proširiti set listu“, kaže Amira Medunjanin u intervjuu za “Ekspres“. 

Na Vašem zvaničnom sajtu piše za sevdah da je to “način života, "narativ koji priča o sebi“. Koliko sevdah koji peva priča o Amiri Medunjanin, o Vašem životu, koliko nam se otkrivate kroz te pesme? Mi, u publici, bismo rekli – mnogo i potpuno, i apsolutno Vam verujemo jer svaki ton koji otpevate zvuči kao da dolazi direktno iz njenog srca i njene duše.

“Vidite, davno sam to rekla. Sve te pesme koje su deo narodnog stvaralaštva i naravno pesme koje su nastale inspirisane našom tradicijom, duboko su ukorenjene u naše biće. Svako od nas ima barem nekoliko pesama koje su povezane s određenim važnim trenucima u našim životima. I kod mene je ista takva situacija. Sve pesme koje izvodim povezane su sa važnim momentima i osobama iz mog života i to je jednostavno ta priča. I svaki put kada ih izvodim, proživljavam ih kao i prvi put. I ne bih mogla drugačije. Mislim da je jedino tako i moguće, s obzirom na to da su sve te pesme izašle iz srca i duše mnogih znanih i neznanih autora. A verujem da će i nove generacije prihvatiti isti način razmišljanja i da će shvatiti vrednost naše kulturne baštine. I truditi se da je očuvaju za sva naredna pokolenja.“

Vi niste "samo" interpretatorka sevdalinki, već i fascinirani tragalac tih pesama, ali i ljudi koji dele Vašu ljubav, posvećenost i poznavanje usmene tradicije Bosne i Hercegovine. Kako je izgledao Vaš put upoznavanja sevdalinki, ali i kasnijeg izučavanja, šta ste sve na tom putu saznali, a što je široj javnosti nepoznato?

“A, to je duga priča, koja je krenula iz detinjstva. Bila sam opčinjena tradicionalnom pesmom i zaista sam uživala u svakoj noti, svakom otpevanom stihu. Kao klinka nisam razumela o čemu stihovi govore. To je došlo kasnije. Ali, pevala sam po kući ceo dan i niko me nije mogao zaustaviti. Nekako je bilo normalno da svako jutro počne s pesmom i obično bih pevala dok se ne umorim. Kako sam odrastala i sazrevala tako su i sevdalinke sve više značile u mom životu. Ali, da budem iskrena, nisam se profesionalno usmerila ka etnomuzikologiji ili muzici generalno. Život me nosio u nekom drugom smeru. Na kraju, ipak je srce odlučilo da krenem na ovaj put. A tokom svih ovih godina pokušavam samo jedno – da više saznam o nama samima. U suštini kakvi smo bili, kakvi smo danas kao ljudi i da li smo uspeli barem malo zadržati tu lepotu i lakoću življenja koja izvire iz muzike koju smo nasledili, bez obzira na to što su druga vremena. I kada sve svedete, samo ljubav je u pitanju. A gde nema ljubavi, tu čovek nema šta da traži.“

“Gardijan“ je o Vama ovako pisao: “Podseća na Edit Pjaf. Ona je balkanska Bili Holidej. Postoje trenuci u kojima odjekuje čak i Marija Kalas. Glas joj je svilen, ali odlučan, bačen u duboku i okultnu senku, često razigran i erotičan“. Da li je takav glas proizvod čistog talenta ili ste pohađali muzičku školu i časove pevanja? Da li ste imali uzore, možda baš među navedenim umetnicama?

“Nažalost, nisam pohađala muzičku školu. Niti sam javno nastupala ili bila u nekom bendu. Iako sam želela. Međutim, radila sam neki drugi posao, koji mi je okupirao većinu vremena. A naveli ste u pitanju osobe koje su, po meni, vrhunac muzičke umetnosti. I iskreno mislim da je to neadekvatno poređenje jer zaista niko se ne može porediti s ove tri neponovljive umetnice. A kada govorimo o uzorima, to su doajeni sevdaha, kao što su Nada Mamula, Ksenija Cicvarić, Safet Isović, Himzo Polovina, Zaim Imamović i mnogi drugi.“

Svoj prvi javni nastup imali ste 2008. godine u Sarajevu na džez festivalu. Kada ste i kako otkrili i odlučili da će baš muzika biti Vaš životni put, naročito sevdalinke?

“Prvi javni nastup imala sam 2003. godine i dobro se sećam, kao i svakog koncerta od tada, da sam nosila duksericu sa Vučko aplikacijom (maskota Olimpijskih igara u Sarajevu). I kada me pitate kada i kako, nemam vam neko pametno objašnjenje. Tada sam radila neki drugi posao i nisam baš imala ideju da bi se mogla u potpunosti posvetiti muzici. Trebalo je vremena da se nešto u meni prelomi. Odnosno, kada sagledam sve što se događalo, nisam donela odluku nakon ozbiljnog razmišljanja o svemu onome što je životno važno. Jednostavno, preko noći je srce odlučilo kada i kako dalje. I u principu takve odluke su jedine koje vrede, a sve ostale su samo gubljenje vremena.“

Rekli ste, svojevremeno, da se muzikom ne bavite da biste od toga zarađivali niti da biste postali zvezda, ali i da ne želite da radite ono što se od Vas očekuje. Šta sami od sebe očekujete, kada je Vaša umetnost u pitanju, koji su Vam planovi, izazovi?

“Očekivanja su velika, s obzirom na to da imam obavezu i odgovornost jer izvodim neke od naših najlepših pesama. A planovi nisu jasno zacrtani jer ovaj vek čini mi se da nije baš za dugoročna planiranja. Imam par želja – da posetim neke gradove, neke zemlje u kojima nikada nisam bila. Pokušaću to uraditi u godinama koje dolaze. Pored toga, pripremam novi album koji bi uskoro trebao biti završen.“

“Ukoliko tokom koncerta u Londonu uspem privoleti pet Engleza da promene mišljenje o Zapadnom Balkanu, to je meni veliki uspeh“, Vaše su reči. Uspevate li u tome i da li su reakcije publike različite u zavisnosti od podneblja i zemlje u kojoj nastupate ili je jezik umetnosti, ipak, univerzalan?

“Muzika je jezik kojim komuniciramo, kako mi na sceni tako i sa publikom gde god nastupali. To je jezik koji nas spaja i suštinski oblikuje naš način razumevanja sveta koji nas okružuje. Mislim da sam privilegovana kao osoba da mogu na takav način predstaviti sebe i muziku koju izvodimo. A uspeh je kada ljude, koji se prvi put upoznaju sa našom tradicijom, zainteresuje muzika i kada dođu na ove naše prostore da se bolje upoznaju sa našim načinom življenja i našom tradicijom. A sigurno je da imaju šta videti i čuti. I onda kada dođu, znaju me kontaktirati putem društvenih mreža da popijemo kafu i da se išćakulamo. Od toga bolje ne može.“

Mi, u publici, često plačemo dok Vi pevate. Teško je reći koja pesma u Vašoj interpretaciji budi snažnije emocije. Nekada je potrebno duboko udahnuti, popiti čašu vode ili nečeg jačeg da bismo se oporavili i uopšte ostali na koncertu. A kako je Vama?

“Rekla bih – isto kao i vama. S tim da ja to proživljavam svaki put. Znači da nam svima nije lako. Ako tako postavimo stvari. E sad, te suze i ne padnu toliko teško kada ste u društvu istomišljenika i kada osećate pozitivnu energiju ljudi koji vas okružuju. Mislim da su u tom trenutku suze neophodne i da deluju terapeutski na sve nas. Sve je lakše kada niste sami.“

Kaliopi: Svaka scena mi je nedovoljno velika i nedovoljno mala

Intervju

Intervju

Scena 03.11.2023. 07:05

Kaliopi: Svaka scena mi je nedovoljno velika i nedovoljno mala