Trenutak u teatru kada se zakorači u magiju i pre nego što se glumac oglasi nije doživljaj onog što vidimo, već onog što želimo da izmaštamo. Pozornica postaje scenografija putovanja bez odredišta. Miodrag Tabački je sigurno umetnik koji je svojim scenografijama na ovim prostorima osmislio najmaštovitija putovanja u svet teatra. Jedini je srpski umetnik koji ima odrednicu u Svetskoj enciklopediji umetnosti spektakla druge polovine 20. veka i jedini scenograf čija dela su izlagana u Galeriji SANU.
Ako su danas izrazi scena i kulise sinonimi za dešavanja oko nas, šta su onda za teatar? Koliko je pozornica ispratila novi trend i kako ona danas uvlači publiku u svoju magiju?
„Svedoci smo da je pozornicu moguće pronaći ili organizovati na bilo kom mestu ili u bilo kom prostoru. Izvođač može bilo koji prostor učiniti i pretvoriti ga u scenu ako ispred sebe ima i gledaoca. Kulise se danas i na sceni manje koriste, a često smo u prilici da gledamo predstave i na praznim pozornicama. Moje iskustvo sa ambijentalnim teatrom, igranjem predstava u raznim otvorenim prostorima su brojna, a u više navrata sam to dopunjavao kulisama.
Tako sam, na primer, radio predstavu u splitskom izgorelom pozorištu gde je publika sedela na pozornici, a ja sam imao skele koje su išle kroz celu salu i sa tih scena je Mikelanđelo slikao Sikstinsku kapelu za predstavu ’Mikelanđelo Buonaroti’ Miroslava Krleže u režiji Ljubiše Ristića. Za predstavu ’San letnje noći’ Narodnog pozorišta u Beogradu tu tvrđavu sam tapacirao i pretvorio je u zvezdano nebo.“
Kako krpa postaje zavesa i da li je magija u veštini scenografa ili u oku posmatrača?
„Da bi krpa postala zavesa potrebno je da iznad svega funkcioniše. Ako se lepo spušta, diže, otvara i zatvara, gledalac će prepoznati tu zavesu čak i kad je gvozdena. Ja inače jako volim tu takozvanu gvozdenu zavesu, baš kao i slikane zavese u pozorištima.“
Još se pamti pozornica za izvođenje „Karmine Burane“ u Sarajevskom narodnom pozorištu kada je publika aplaudirala i pre prvog tona. Povod je bilo platno koje je prekrivalo pozornicu, a iz toga su virile glave hora. Mnogi tvrde da je to trenutak kada je scena na neki način pobegla iz teatra u umetnost. Šta ste Vi želeli da publika zapravo vidi?
„Upravo to! Glave horista virile su velikog zajedničkog kostima koji je te glave povezivao i pokrivao njihova tela. Bili su jedna celina sa puno glava. Publika je to prepoznala, volela i na brojnim izvođenjima predstava je počinjala aplauzom. Predstavu sam sa istim scenskim rešenjem radio tri puta: jednom u Sarajevu, jednom u Skoplju i jednom u Novom Sadu. Video ju je veliki broj gledalaca i svi su nekako uvažili to rešenje.“
Bili ste gostujući profesor na nekoliko svetskih fakulteta. Kako njihovi teatri doživljavaju scenografa? Kao pozorišnog slikara ili vizionara reditelja?
„Na Fakultetu dramskih umetnosti moji studenti su bili studenti pozorišne režije. Na fakultetima u Americi predavao sam studentima scenografije i kostimografije, dakle studentima koji su bili u mojoj struci. Oni se spremaju da budu slikari, vajari i likovni umetnici, u zavisnosti od toga šta je potreba predstave, kao i da samostalno imaju vizije i samostalno donose rešenja.
Teatri pak već u zavisnosti od vrste predstave, žanra, reditelja koriste ih na različite načine. U tom smislu je scenografska aktivnost jako raznorodna. Scenograf je najstariji termin i ja lično pod scenografom i pod scenografijom podrazumevam i generalno rešenje, ideju o samom prostoru, njegovo prikazivanje i realizaciju.
Iza toga u upotrebi je termin i na tim drugim fakultetima kao i kod nas, dizajn. Dizajn podrazumeva vizuelno oblikovanje što može biti vizuelno oblikovanje nečega što je ideja najčešće pisca, reditelja ili nekog trećeg. A isto tako postoji i instalacija kao fenomen. Instalacija je isto nešto što je novo kao termin, ali mislim da se može primeniti u scenografiji. Ja bih kao posebnu vrstu koja ima dosta zajedničkog, ali i jako puno, dijametralno različitog, to je filmska i televizijska scenografija.“
Koliko u njihovim pozorištima oni za to izdvajaju novca, pretpostavljam više nego kod nas?
„Tu sve zavisi od teatra, zavisi od predstave, zavisi od niza faktora. To sam više puta rekao, ako se igde može slagati, ako se igde može prevariti da nešto bude skupoceno, onda je to na sceni, može nešto da bude dobro slikano, dobro osvetljeno pa da deluje skupoceno. Isto tako se dešava da su budžeti toliko mali, naročito u našim uslovima, da je nemoguće sa tim budžetima to postići, onda se moraju naći neka drugačija rešenja. Najčešće se to prepušta gledaocu da zamisli da je neki prostor onakav kakvim ga ne možemo platiti.“
Današnjim filmom često dominiraju zastrašujuće savršene animacije koje su potpuno potisnule realnost scenografije. Da li se to umetnost neuspešno nadmeće sa računarom?
„Filmska scenografija je, bar kako je ja doživljavam, srodna pozorišnoj, ali dijametralno drugačija kada se radi o samoj kreaciji projekta. Vrlo uvažavam i cenim veštinu koju pokazuju filmski scenografi, ali recimo za ’Sarajevski atentat’ napraviti most u nekom filmskom studiju ili ga odabrati pa snimati tamo jeste nešto što ne smatram velikom kreativnošću.“
Koliko Vas same te, uslovno rečeno, kompjuterske animacije animiraju, koliko ih Vi smatrate posebnim ili ih smatrate nekom vrstom tehničke konfekcije?
„Lično, kao gledalac, nemam veliko interesovanje i nemam ni razumevanje za te stvari. I onda me slabo zanimaju i teško da mogu da me fasciniraju i da me uzbude. Kada se o kinematografiji radi, ja sam klasičar, rado se sećam onih filmova iz 70-ih i 80-ih. Nekako pre noći zaboravim neko čudo koje sam video sa nekim prevrtanjima nekih helikoptera ili nekih čuda, vasionskih brodova, kompjutera, robota.“
Koliko su scena i kostimi zaista rezultat lične inspiracije ili su ponajpre deo vizije reditelja?
„Osnovna inspiracija za sve u pozorišnom timu je sam tekst, odnosno siže, libreto, i muzika, ukoliko se radi o muzičkom komadu. U pripremnom radu reditelj, scenograf, kostimograf, kompozitor i muzički saradnik jedni druge uzajamno inspirišu polazeći od samog teksta i od same muzike. Nekad se rediteljska vizija tokom rada formira, a nekad reditelj prilazi tekstu i saradnicima sa već nekakvim rešenjima, a to sve zavisi od komada, zavisi od reditelja. Čak isti reditelj nekad koncepciju izgrađuje tokom rada na predstavi, a neki put dolazi sa vrlo preciznim zahtevima i rešenjima.“
Da li Vam se čini da to na neki način uskraćuje neku Vašu slobodu u izrazu kada reditelj ima baš tako precizne zahteve?
„Nismo mi toliko različite platforme da bismo mogli da imamo dijametralno drugačije viđenje. I ono što je zajedničko, to je taj tekst koji reditelj verovatno više doživljava kroz glumačku govornu i fizičku radnju, a naše je da tome svemu damo vizuelnu obradu.“
Radili ste sa stranim rediteljima. Kako Vam se čini taj odnos, ko je lakši za saradnju, ko se više prepušta mašti umetnika?
„Ne mogu tu da napravim neku razliku. Čak ne mogu ni kod jednog reditelja sa kojim sam više puta radio da kažem nešto što bi se odnosilo na svaku predstavu koju smo radili. Ja mislim da to sve zavisi od tekstova. I mislim da čak isti reditelj radeći različite tekstove različito prilazi problemu i različito ih rešava.“
Koliko je sama publika deo Vaše scenografije. Kakvu reakciju očekujete od ljudi koji su ispred pozornice?
„Radio sam predstave gde publika sedi na pozornici, a igra se u gledalištu. U zavisnosti od samog komada, scenu isturamo i približavamo je publici da bi je gledaoci što bolje doživeli.“
Šta očekujete od same publike, osim aplauza? Kako očekujete da doživi Vašu scenu – kao što ste je Vi osmislili ili da ima neki svoj lični doživljaj?
„Ne bih mogao nešto tu da izdvojim. Ovi aplauzi koji su se meni dešavali u predstavama jedno vreme su me čak i zabrinjavali jer sam smatrao da se ne sme ni na koji način izdvojiti iz predstave. Ali ako je nešto na prvi utisak publika prihvatila ne znači da uopšte može da šteti i smeta opštem zajedništvu do koga ja držim dok radim neku predstavu. Meni je nekako zajednički rezultat i kolektivni uspeh i uspešna predstava nešto iz čega mi je teško da izdvojim koliko sam tome doprineo ja, koliko reditelj, koliko glumci, jer u timskom radu uz dirigenta vi teško to možete da izdvajate. Draga mi je i dobra svaka moja scenografija koja je u dobroj predstavi.“
Šta je danas savremena umetnost, ono što gledamo, ono što pokušavamo da spoznamo ili pravo umetnika da njegovo delo ostane samo njegov lični doživljaj?
„To je ono što ja živim i nemam nikakvu distancu u odnosu na to. Ovih dana izašao je novi rečnik pozorišnih termina ili već kako se zove... Upravo sam saznao da se predstave više neće zvati predstave, nego će se zvati izvođenja. Performans koji se nekada zvao hepening takođe je prekršten. Ono što ja radim je u svakom slučaju svesno usmereno ka njegovom doživljaju.“
Kako Vi sada razmišljate o tome, kako to izgleda u novom rečniku to što Vi radite?
„Ne znam. Mislim da je reč predstava nešto što je u upotrebi jako dugo i ne vidim zašto bi se sada to zvalo izvođenje. Ne znam šta da kažem. Zatečen sam.“
Kada govorimo o scenografiji koju ste radili pre nekoliko godina ili onoj koju ste radili pre 20 ili 30 godina, ima li tu neke razlike? Ima li razlike šta Vam je značio teatar? Ima li razlike u Vašem radu? Ima li razlike u Vašem pristupu današnjim izvođenjima dela?
„Redovno izlažem i to je ujedno prilika da sa nekom distancom kroz svoje retrospektivne izložbe sagledam i negde svoje odrastanje unutar profesije. Moram da kažem, ne znam da li je to dobro ili nije, ali ja retko naiđem na neki rad za koji bi se dalo prepoznati da je star. I mislim da nisam subjektivan, i mislim da je negde to kvalitet mojih radova. Verujem da su moja rešenja dugoročna i da su evergrin. Na tim mojim retrospektivnim izložbama ljudi to ne primaju kao da je to materijal iz naftalina. Nije to samo moje mišljenje, nego sam i po gledaocima video da neke stvari koje su 20, 30 i 40 godina stare jednako deluju na gledaoce kao i danas.“
U poslednjih desetak godina dominantan je minimalizam koji se ogleda u opremanju stanova, arhitekturi, u našem odnosu prema modi… Šta je promenio u teatru? Da li se uopšte vidi?
„Neminovno se ocrtava. Međutim, mislim da ja nisam nikada radio sa materijalom koji je podložan promenama. Ja jako vodim računa o modi, i kada radim u nekoj novoj sredini nepoznatoj, kada dođem u to mesto, obiđem grad da vidim izloge, da vidim šta ljudi vole, šta se nosi, šta je aktuelno, da mi se ne bi desilo, ako je aktuelna crvena boja, da imam na pozornici crvenu boju pa da budem dosadan.“
Na neki način izlozi su Vaš putokaz u izboru boja koja dominira?
„Imam svest o tome da radim za ljude koji su u toj sredini i ono što je njima vizuelno atraktivno mogu da uočim na ulici ili da vidim po tome kako su obučeni pa u odnosu na to da svojim vizuelnim rešenjima pružim i njima doživljaj.“
Da li se taj vizuelni pogled ljudi koji žive u Beogradu, u unutrašnjosti ili negde u svetu drastično razlikuje?
„Jako se razlikovao, ali otkad se svet digitalizovao manje su uočljive razlike. Jer mi sve znamo i šta je u Londonu, u Beogradu ili u Prištini bilo u svakom času. Imamo više informacija o svemu. Nekada su prolazili meseci dok nam ne stigne neki šlager ’Bitlsa’.“
Kako Vašem oku prijaju te razlike? Gde Vam se najviše dopada taj vizuelni pogled?
„Ne znam. To se menja. U svakoj sredini se to menja. Prija mi evropska estetika, prija mi estetika Italijana, Francuza.“
Ne nedostaje Vam u današnje vreme minimalizma taj raskoš baroka na sceni?
„Može se raskošni barok i postići a da se ne citira bukvalno barok. Minimalizam na sceni je, vi možete minimalistički prikazati barok tako što će na sceni biti barokni crtež, a ne barokna zgrada koja je sazidana. Scenskim jezikom se i komplikovani stilovi mogu učiniti dostupnim, mogućim i jeftinim.“
I onda ostajemo na onome da je ipak sve to u oku posmatrača?
„Svakako. Ja jako vodim računa o oku posmatrača. Nisam od onih umetnika koji sebe zadovoljavaju i znam da to nije kompliment za mene, ali priznajem da sa punom svešću gađam u oko i u emociju gledaoca.“
Kada ste najbliži publici?
„U teatru između mene kao scenografa i publike nema nikog. Kada se otvori zavesa, to je to što sam ja napravio na pozornici. U filmskoj scenografiji između filmskog scenografa i kostimografa i gledaoca postoji kamera koja će da izabere šta će da snimi i da zumira. Postoji montažer i postoji reditelj koji će sve to da reže na kraju. I to je ogromna razlika.“
