Scena
10.07.2022. 14:40
Dragana Todorović

Intervju

Branko Rosić: Panker sa maskom novinara

Branko Rosić
Izvor: Nebojša Babić

Pod naslovom "Dolazak matadora“, a pod plaštom romana kao žanra, Branko Rosić, pisac, novinar, bivši muzičar, u novoj knjizi u izdanju "Lagune“ dao je presek društva u kome živimo, značajne istorijske činjenice kojih smo savremenici. Junaci govore ono što možemo čuti u kafanama i na slavama, ali i na koktelima, ono o čemu čitamo u novinama i gledamo u "Dnevniku“.

Junaci ovog romana su dvojica beogradskih hazardera u koridi 21. veka. Jedan je lepuškasti glumac koji prihvata da bude deo sofisticirane prevare koja će mu promeniti život, a drugi je korporacijski odmetnik koji u afektu baca kravatu i odlazi u svet da bude ulični svirač.

I kada na kraju zatvorimo knjigu pitamo se – da li je baš svaka sličnost sa nekim pravim likovima slučajna, da li je ta prevara, kao jedan od pokretača radnje u romanu, možda ipak istinit događaj, kao i ostali koji se pominju, a istiniti su – franšizna revolucija, novi kolonijalizam, kovid, rat u Ukrajini?

"Prevara koju je izvršio jedan od glavnih likova u romanu je čista fikcija, kao što je fikcija i sam lik. Meni je to sve zaličilo na Raskoljnikova, što sam shvatio tek kada sam tu epizodu u knjizi završio“, kaže u intervjuu za "Ekspres“ Branko Rosić, pisac i novinar, zamenik glavnog i odgovornog urednika u magazinu "Nedeljnik“, kome je ovo treći roman, posle "A tako je dobro počelo“ (2015) i "Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ (2018).

"Dolazak matadora“ je knjiga puna simbolike. Na površinskom sloju je interesantna priča između trilera i drame, sa neočekivanim obrtima, a ispod toga dobija se duboko zadiranje u čoveka danas i sve ono što nam se dešava, u Srbiji, ali i šire. I sam naslov je simboličan. Zašto se knjiga baš tako zove?

"Za moje ranije knjige govorili su mi, iz marketinškog ugla, da su mi naslovi dobri, ali predugi. Zato sam se sada trudio da naslov bude kraći i da bude atraktivan. Takođe, govorili su mi pojedini i da dok čitaju moje knjige imaju osećaj kao da gledaju neki film. Ne znam kako drugi pišu, nikada o tome nisam razgovarao sa nekim piscima, ali kod mene je proces pisanja na nivou slika koje idu, kao u spotu grupe ’Prodidži’ – život ide oko mene i ja ga slažem u knjige. To sam radio i sada. A ko je matador… Na početku knjige sam citirao Džefrija Frensisa Fišera koji je napisao: ’Osećam se kao školarac uoči praznika ili kao matador koji je odlučio da ne uđe u arenu s bikovima.’“

1
Izvor: Promo

Uroš Đurić je za ovaj roman rekao da bi ga rado video na velikom platnu ili kao TV seriju jer ste Vi, zapravo, "scenarista i dramaturg u kostimu romanopisca". Da li je, možda, ekranizacija u planu?

"Da, Uroš je rekao da bi to mogle da budu serije o srpskoj srednjoj klasi i ja se nadam da će se njegove reči obistiniti. Mada, mi smo skloni predrasudama na književnoj sceni – ako je nešto za film ili televiziju, onda to mora da je neka jeftina literatura. Dubokoumnim se smatra autofikcija, kada pisac posmatra pocepanu čarapu i u njoj vidi Srebrenicu, ili u lubenici vidi gladne ljude… Ja sam želeo da u svojim romanima prikažem pravi život, srednju klasu, ljude kojima svakog ponedeljka drhti džigerica kada idu na neki od kolegijuma, od onoga što je Konstrakta rekla – ne samo što je važno da li imaš zdravstveno osiguranje, već i da li možeš da ga iskoristiš, zato ne smeš da se razboliš. Živimo u surovom kapitalizmu gde glavešine korporacija često znaju da pitaju kandidatkinje za posao da li imaju nameru da zatrudne, a to joj se uzima u obzir kao i znanje jezika i radne veštine. O tim ljudima želim da pišem. U ’Dolasku matadora’ sam i predstavio jednog junaka koji je korporacijski odmetnik.“

Zbog toga se junaci Vaših romana kreću ulicama Beograda koje zaista postoje, sede u lokalima koji su stvarni, a nama čitaocima je lako da se sa njima identifikujemo.

"Da, to sam želeo. Da čitaoci mogu da se prepoznaju.“

Pišete o srpskoj srednjoj klasi, ali se ipak pojavljuju i neki stranci, i to veoma popularni. Dejvid Hokni, Džef Kuns, ali i Bono Voks iz U2 i modna kreatorka Vivijen Vestvud, koje ste na kraju čak i ubili. Zašto baš to dvoje umetnika tragično završavaju?

"Dok sam pisao roman bio je kovid i Bono Voks je među prvima potrčao da snimi pesmu u vezi sa pandemijom. Isto je uradio i kada je počeo rat u Ukrajini, mada je moj roman tada već bio pri kraju. S obzirom na to da se u knjizi, između ostalog, radi o društvenoj revoluciji, učinilo mi se da takav jedan događaj u stvarnosti ne bi mogao da prođe bez njega. U toj epizodi u knjizi, sa novom Jovankom Orleankom, Bono Voks je bio neizbežan, ali i da se ona, ta nova heroina, nađe u spotu grupe U2. Što se tiče Vivijen Vestvud, prema njoj imam veliko poštovanje. Ja zaista u ovom romanu nisam ubio ljude koje ne volim. Ovu veliku dizajnerku smatram ikonom koja je promenila ne samo modu u svetu, već mnogo više od toga. Iz njenog modnog bunkera na Kings Roudu u Londonu je nastao pank, kao i grupa Seks pistols. To je geografska nulta tačka čitavog pokreta. Zbog toga sam želeo da Vivijen Vestvud imam u svojoj knjizi. Mnogo je volim, čak sam dva puta i bio u njenom butiku. Nisam ništa kupio, ali sam ušao kao u muzej.“

Branko Rosić
Izvor: Nebojša Babić

Očekivano od autora koji je i sam bio muzičar, u "Dolasku matadora“ se često pominje muzika. Posebno je zanimljiva podela "vikend devojaka" na one koje slušaju Rundeka i na one koje slušaju Džibonija, ali i analiza publike koja danas sluša fado. A šta sluša Branko Rosić, a da nisu "stare note“, ima li danas novih klinaca koji stvaraju nešto poput Urbane gerile i Berliner štrase, bendova čiji ste nekada bili član?

"Ima ih, naravno. Prošlog vikenda su na Tašu svirali Hollywood Undead i bilo je prepuno! Gomila klinaca, mnogi kostimirani… Međutim, takva dešavanja prolaze mimo radara medija. Tašmajdan je veliki teren za praksu, a praksa pokazuje da ima i dobrih bendova i publike koja voli da ih sluša. Takođe, na Arsenal festu je sada bila rekordna poseta, a sada nas očekuje i EXIT u Novom Sadu. Pre sedam, osam dana, slušao sam jubilarni koncert ’Kande, Kodže i Nebojše’ povodom 30 godina karijere, koji je isto bio prepun publike. Paradoksalno je, ali ti likovi koje gledamo na naslovnim stranama nekih novina, zapravo, nemaju koncerte na Tašmajdanu, na primer. S druge strane, bendovi koji sviraju na Tašu nikada nisu na naslovnim stranama novina. Nema ih u medijima. Što bi rekli Kanda, Kodža i Nebojša – to je neki prekid stvarnosti. Pre nekoliko godina video sam tapkaroša na Beogradskom džez festivalu! To znači da su karte bile rasprodate.“

"Postoje ljudi koje je geografija nepravedno razbacala", pišete u romanu za jednog od svojih junaka. Da li se i Vama to desilo – rođeni u Beogradu, a princ Čarls Vas je nazvao "princem", britanska kraljica Elizabeta Druga odlikovala Vas je Medaljom Britanske imperije za izuzetan doprinos promovisanju i unapređenju kulturnih veza Velike Britanije i Srbije. Otkud tolika ljubav prema baš toj zemlji?

"Prilikom dodele ordena trebalo je da održim govor, a pošto ne volim sam sebe da hvalim, rekao sam kako je možda bilo logično da dobijem taj orden jer sam prohodao u parku u Beogradu koji se zove Hajd park. Takođe, sa roditeljima sam prvi put u centar grada otišao autobusom i sišli smo na stanici ’kod Londona’. Tako da sam geografski bio razbacan po mestima koja imaju engleska imena. Duboko sam u engleskoj pop kulturi i veoma sam zahvalan jer sam preko toga dolazio i do drugih kultura, do nemačke i ruske. Literaturu i filmove sam zavoleo ne na časovima u školi, ne kroz obaveznu lektiru, već kroz muziku. Kada je Fin Linot iz grupe Tin Lizi rekao da voli Džejmsa Džojsa, ja sam to odmah uzeo da čitam. Bio sam klinac i ništa nisam razumeo. Kasnije sam otkrio Entonija Bardžisa i Paklenu pomorandžu, što smatram ključnim događajem svog odrastanja. I danas, u ovom romanu, imam pojedine rečenice koje su zaista u njegovom stilu. To nisam preuzeo ili oponašao, već uvidim to tek kada napišem, koliko duboko kapilarno se Bardžis proširio po meni.“

Vi ste "mašinac“ i "panker sa maskom novinara“ (kako su Vas predstavili Borisu Džonsonu), koji ne piše samo romane i kolumne, već i intervjue koji potom dobijaju nagrade. Malo je novinara sa ovih prostora koji mogu da se pohvale sagovornicima koje ste Vi imali – Stiven Patrik Morisi, Nik Mejson, Toni Parsons, Joko Ono, Žan-Pol Gotje… Lista je dugačka, koga biste izdvojili?

"Ako govorimo o strancima, za mene je najveća sreća bio trenutak kada sam radio intervju sa muzičarem čiji sam poster imao na zidu dok sam bio dete. To je bio Jan Anderson iz Džetro Tala. Samom sebi sam se hvalio što su posle toliko decenija počeli da mi oživljavaju plakati iz dečje sobe. Isto sam bio srećan kada sam uradio intervju sa Stivenom Patrikom Morisijem iz Smitsa. Pred njegov koncert u Beogradu su mi rekli da ima šanse, ali da se ipak ne nadam mnogo da ćemo razgovarati. Pitanja sam poslao unapred i posle sam saznao da je on odabrao baš moja pitanja. To mi je bilo strahovito značajno.“

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Branko Rosic (@branko_rosic)

Sa kojom osobom biste voleli još da uradite intervju? Ko je novi izazov za Vas?

"Strašno žalim što sam neke propustio. Recimo, Džonija Rotena is Seks pistolsa. Moji drugovi su sedeli sa njim kada je bio u Beogradu, a ja nisam bio tu. Takođe, propustio sam i Lijama Galagera iz Oejzisa. Želeo sam da uradim intervju i sa Džarvisom Kokerom iz Palpa. Mislim da će sada biti sve teže i teže uraditi neke intervjue. Ja sam odrastao u doba časopisa ’Džuboks’ i sećam se intervjua sa Rolingstonsima! Danas je to potpuno nerealno. To bi bila senzacija da Mik Džeger da intervju bilo kome u Srbiji. Mi smo odrastali u velikoj zemlji, velikom tržištu, i bendovima je bilo bitno da nam se obrate, a bilo im je i čudno da smo mi jedna socijalistička zemlja koja ima slobodu i u kojoj se sluša ista muzika kao i na Zapadu. Pošto nisam radio samo intervjue sa muzičarima, već i sa glumcima, režiserima, piscima… voleo bih sada, na primer, da uradim priču sa Mišelom Uelbekom. Užasno mi je zanimljiv kao opori posmatrač sadašnjosti. Nije došao u Beograd onda kada je to bilo planirano, ali se nadam da će biti nove prilike. On je predviđao neke stvari i zanima me šta bi rekao sada.“

I dok čekamo neke Vaše nove i zanimljive intervjue, šta je sledeće od Branka Rosića, pisca? Da li će, možda "Matador“ dobiti nastavak?

"To zaista nisam planski radio, ali i moja prošla knjiga, kao i ova, imaju prostor da se priča nastavi. Međutim, do sada se nisam vraćao na prošle junake, ali ako me budu nagovarali, ako bude puno megabajta pisanih ili usmenih nagovaranja, možda se i odmetnem u nastavak života starih junaka, onih koji su bolje prošli od Bona Voksa i Vivijen Vestvud.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Intervju sa Canetom iz Partibrejkersa uoči velikog koncerta: "Imam životni imunitet"
Partibrejkers

"Taš je naš"

29.08.2021. 06:05

Intervju sa Canetom iz Partibrejkersa uoči velikog koncerta: "Imam životni imunitet"

"Cane na Fejsu“, bila je vest dana među ljubiteljima grupe Partibrejkers i svih onih koji znaju šta Zoran Kostić Cane misli o društvenim mrežama. Morali smo da ga pozovemo i pitamo – čija je ideja bila da nas video objavom na Facebooku pozove na koncert koji će na Stadionu Tašmajdan biti održan 4. septembra?
Close
Vremenska prognoza
clear sky
13°C
02.03.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve