Miljenko Jergović: Nije časno ćutati ako ste u manjini

Da li je u pitanju lična katarza, drugačija vizura (kao posledica protoka vremena) ili ponovo preživljavanje istih događaja? 

"Ne, nije u pitanju drugačija vizura, već samo to da sam sada tačno dvostruko stariji nego u vremenu kada je objavljena knjiga ’Sarajevski Marlboro’ i učinilo mi se izazovnim da vidim kako bih danas napisao ono što sam nekada pisao, ali u nenormalnim uslovima opsade Sarajeva, pre 27 godina. Naravno, sada sam to pisao u normalnim životnim uslovima, ali je ipak bilo interesantno videti sebe iz neke druge perspektive. To u književnosti nije čest slučaj da se ista knjiga ili knjiga sa istim motivima i razlozima piše po drugi put. Ali u popularnoj muzici nije tako retka stvar da ljudi nakon što im protekne cela karijera odjednom ponovo snime pesme koje su pevali u mladosti“, priča Miljenko Jergović za "Ekspres“.

Dakle, Vi ste knjigom "Trojica za Kartal“ publiku uveli u lični eksperiment. Menjajući vizuru "remasterizovali“ ste lični književni klasik, nametnuvši ljubiteljima književnosti pitanje: kako bi neki drugi književni klasici izgledali da su se njihovi autori upustili u sličan poduhvat i podarili nam svoj "remasterovani“ "Čarobni breg“, "Braću Karamazove“ ili "Sto godina samoće“, na primer?

"Da, to jeste bio moj zanimljiv eksperiment. Takođe, bilo bi interesantno videti kako bi Dostojevski napisao ’Braću Karamazove’ 2022. godine i da povrh svojeg životnog iskustva i lične ludosti još ima i životno iskustvo našeg vremena i da u glavi ima dodatnu ludost. To bi stvarno bilo strašno interesantno.“

Dobitnik ste više od 20 književnih nagrada, koliko one znače savremenom piscu? Da li su nagrade lična satisfakcija ili reflektor koji usmerava publiku na dešavanja na pozornici i ono zbog čega će pažljivije da sasluša šta taj pisac ima da im poruči, pre nego što se opet povuče u tišinu svoga stvaralaštva?

"Za samog pisca sve nagrade su važne jer čoveku stvaraju iluziju da je to što on radi još nekome važno. Ta iluzija je za čoveka koji se bavi književnošću gotovo dramatično važna zbog toga što je pisanje, samo po sebi, usamljenički posao u kojem nema gromoglasnih satisfakcija, odobravanja publike, nema punih dvorana, stadiona, punih galerija. Pisanje se odvija u atmosferi potpune tišine i čovek vrlo često ne zna da li je to što radi dobro. U tom smislu su književne nagrade važne. Opet, s druge strane, književne nagrade same po sebi ne znače mnogo jer one egzaktno ne pokazuju ništa. Neće neka knjiga biti bolja zato što je nagrađena niti lošija zato što nije nagrađena, a ljudi kod nas to, nažalost, ne razumeju. Ni ljudi koji pišu niti ljudi koji čitaju. Pisci ne shvataju da ako ne dobiju neku nagradu oni, zapravo, nisu nizašta uskraćeni niti im nagrada može pružiti nešto što prethodno već nisu imali, osim eventualno para.“

Ali i publike, zar ne? Postoje oni koji vole da čitaju isključivo nagrađene pisce i knjige.

"Da, ali ja ipak mislim da ljudi koji vašu knjigu stvarno treba da pročitaju oni će na nju naići. Sigurno će jednog dana glavom udariti u tu knjigu. Ja ne verujem čak ni da piscima trebaju svi ti čitaoci koje donose gromoglasne nagrade. Ozbiljnom piscu trebaju oni čitaoci koji znaju da pročitaju napisano, a takvih je prilično malo.“

Tišina stvaralaštva, koju ste pomenuli, ipak nije nešto što ide uz Vaš karakter. Za razliku od mnogih pisaca koji progovaraju isključivo kroz usta svojih junaka, Vi to radite često i glasno?

"Da, i to se tiče s jedne strane mog temperamenta i karaktera, a sa druge – činjenice da sam ja oduvek pisao i za novine. Od najranijeg svog detinjstva ja sam bio ljubitelj novina. Kod kuće smo bili pretplaćeni na sarajevske dnevne novine ’Oslobođenje’ i bili smo u ta neka davna vremena pretplaćeni i na beogradski NIN. To nam je dolazilo na vrata i moj deda je te novine čitao svako jutro. Slika dede koji ozbiljno čita novine koje mu je neko doneo ujutru u 5 i 30 meni je bila fascinantna i činilo mi se tada da je posao novinara nešto što je veoma važno. Tu iluziju i danas, moram priznati, pokušavam da održim i da u nju verujem jer mislim da se ne piše dobro svetu bez novina. Dakle, ja sam se sve vreme bavljenja književnošću paralelno bavio i pisanjem za novine, a to je onda izazvalo i tu potrebu da se vlastito mišljenje ne prećuti, pogotovo da se ne prećuti onda kada čovek shvati da je njegovo mišljenje manjinsko. To su stvari koje, naprosto, nije časno prećutati.“

Rumena Bužarovska - spisateljica zbog koje nastaje gužva u knjižari

Intervju

Intervju

Scena 13.03.2022. 14:05

Rumena Bužarovska - spisateljica zbog koje nastaje gužva u knjižari

Svoje mišljenje izražavate i na svom sajtu, ali i tu objavljujete i tekstove onih koji svoj talenat za pisanje žele da iskažu kroz priče, eseje, pesme, a nemaju izdavača ili zbog aktuelnosti teme nemaju vremena da čekaju na publikovanje. Tako je "Ajfelov most“ – podsajt Vašeg portala, postao stecište literarnog sveta, mesto na kojem su lansirani neki od danas poznatih regionalnih pisaca. Da li, možda, imate ideju šta dalje s tim, s obzirom na to da se čini kako je nakon 11 godina "Ajfelov most“ spreman da se osamostali ili dobije neki drugi oblik?

"’Ajfelov most’, kao i ceo moj sajt, nastali su usled moje frustracije stanjem na takozvanoj medijskoj sceni, a pogotovo tretmanom kulture u medijima. Moja Ana i ja smo pokušali da napravimo naš mali kućni časopis koji će nas veseliti i nama biti važan u životu. Nikakve ambicije osim tih nismo imali. Međutim, vremenom se pokazalo da je situacija u medijima koji se bave književnošću, a na našim jezicima su, toliko loša da čak i ta neka mala, privatna kućna platforma postaje nekim ljudima veoma bitna. Mi smo to prihvatili. Međutim, problem je što mi to ne možemo dalje da razvijamo iz jednog veoma jednostavnog razloga – ’Ajfelov most’ je prostor koji je besplatan. Dakle, nas dvoje u to ulažemo svoje vreme i svoj novac, onoliko koliko je potrebno da bi se platforma održavala, a to je malo, sitno. Ljudi koji tu objavljuju ne dobijaju nikakav novac. To je, dakle, jedini princip po kojem ta stvar može da funkcioniše. Kada bi se ’Ajfelov most’ profesionalizovao, onda bismo nas dvoje morali, verovatno, da ulažemo ogromnu energiju da dolazimo do novca kojim bismo celu stvar opsluživali i pomoću kojeg bismo, pre svega, plaćali honorare. To bi predstavljalo nezamislivo veliki posao koji mi ne bismo mogli da obavljamo jer osim što imamo i neke druge živote, mi i njih moramo finansirati, moramo nešto da radimo za novac.“

Objasnite nam poreklo imena "Ajfelov most“ – da li je inspiracija potekla od sarajevskog istoimenog mosta i ako je tako da li je to zbog nepotvrđene legende da je taj most projektovao lično Ajfel, onaj isti koji je projektovao i toranj u Parizu? Možda zbog sudbine tog mosta – srušen je uoči Olimpijskih igara da bi bio proširen ili zato što mostovi simbolizuju povezivanje ljudi?

"Ajfel nije autor tog mosta, nažalost, ali ja tu legendu podržavam svesrdno. Most, uostalom, i izgleda kao da ga je projektovao isti projektant koji je osmislio i Ajfelov toranj, i da, po njemu je naša mala platforma i nazvana. Mada, postojao je još jedan Ajfelov most – u Zrenjaninu. Inače, taj simbolički element mosta nam uopšte nije bio na umu, već ono paradoksalno što postoji u toj frazi i u samom tom mostu kada ga vidite. Naime, kada kažete ’Ajfelov’ vi mislite na toranj u Parizu, a ono – ’most’. Otkud sad to?“

Lana Bastašić: Pisanje je jedina konstanta u mom životu

Intervju

Intervju

Scena 04.01.2022. 07:05

Lana Bastašić: Pisanje je jedina konstanta u mom životu

Kako izgleda život pisca na ovim našim prostorima – da li imate svoje zadato radno vreme, dane odmora, pauze... Zapravo, da li je pisanje "posao kao i svaki drugi“ koji da bi bio uspešan mora biti i dobro organizovan ili je to ipak čista umetnost i stvar inspiracije?

"Mislim da je to potpuno individualno pitanje i da tu ne postoji nikakvo pravilo. Osim toga, to je i pitanje na koje nije baš moguće odgovarati iz perspektive jednog pisca jer u različita životna vremena, različite knjige nastaju na različite načine. Dakle, nema pravila.“

Kada pišete, da li možete da pretpostavite ko će biti Vaša publika i koliko se te pretpostavke poklapaju sa onim što potom vidite kada dođete na potpisivanje svojih dela, kao što je to slučaj sada u ovoj lepoj knjižari Vašeg izdavača u Srbiji?

"Moram priznati da nikad nisam imao na umu publiku kada nešto pišem. Ako već imam nekoga na umu, onda imam samo jednog jedinog čoveka, neku jednu osobu, a u osnovi najčešće imam na umu sebe jer ja pišem knjige kakve bih voleo da čitam, a u knjižarama ih nema.“

Knjiga kojoj ćemo se sigurno vraćati…

Preporuka za čitanje

Preporuka za čitanje

Scena 12.03.2022. 00:49

Knjiga kojoj ćemo se sigurno vraćati…

Ove godine, ali i prošle, nismo imali Sajam knjiga u Beogradu, u obliku kakav je decenijama, a izostale su i mnoge druge slične veće književne manifestacije. Da li je to i na koji način uticalo na pisce i književnu scenu?

"Mislim da se time nije nešto naročito izgubilo zato što su izdavači naučili kako da prodaju knjige onlajn, kako da prodaju knjige bez sajmova i kako da se domišljaju oko plasmana svojih knjiga publici. Zahvaljujući pandemiji, izdavači su se, na neki način, oslobodili mogućnosti da ih organizatori svih tih sajmova ucenjuju, pre svega cenom sajamskog prostora. Nakon ovoga više neće moći da postoji to moranje da se ide na sajam, a pretpostavljam da će i cene izlagačkog prostora morati da padnu. Dakle, to je jedna vrlo korisna stvar. Druga korisna stvar je ta što su ljudi tokom pandemije više čitali jer je pandemija ljude na određen način zaustavila i zaključala ih u njihove domove, tako da su bili više izloženi knjigama ili barem mogućnosti da čitaju knjige.“

Šta ste Vi čitali, da li biste nam neki naslov preporučili?

"Na to pitanje ne mogu da vam odgovorim jer sam toliko toga čitao, a i sada toliko toga čitam da je to jedna strahovita količina knjiga, a bolje da ništa ne preporučujem jer onda se može desiti da slučajno ne kažem nešto što je važno.“

Šta biste poručili mladim piscima kojima ste, možda, uzor i koji žele da im knjige jednog dana budu prevedene na više od 20 stranih jezika, kao što su Vaše, ili da dobiju nagrade koje ste Vi već osvojili?

"Jedino što mogu da preporučim bilo kome ko se bavi pisanjem ili nekim srodnim usamljeničkim poslom jeste da je važno da to nastave da rade bez obzira na okolnosti i na sve moguće reakcije okoline, jer to se ne radi da bi čovek bio uspešan, bogat i voljen, nego se to radi zato što se mora raditi. Ako želite da budete uspešni, bogati i voljeni, bavite se nečim drugim, bavite se manekenstvom, veletrgovinom kokaina, politikom ili nečim sličnim. Književnost nije dobra za te vrste ambicije“