Scena
23.06.2023. 05:10
Scena
29.06.2023. 16:05
Srećko Milovanović
INTERVJU
Bratislav Todorović: "Na srpskoj književnoj sceni vladaju klanovi"
Bratislav Todorović je po mnogo čemu posebna ličnost na srpskoj književnoj sceni. Osnovnu i srednju elektrotehničku školu završio je u rodnom Leskovcu. Studirao je Građevinski fakultet u Podgorici, ali ga napušta i posvećuje se pisanju. Po povratku u Leskovac, biva osam godina sekretar Književnog kluba "Glubočica“, a kasnije postaje i član Udruženja pisaca Leskovca.
Objavljivao je u mnogim časopisima i zbornicima. Pisao je kao novinar i kao kolumnista u lokalnim štampanim medijima. Zastupljen u antologijama i leksikonu pisaca Leskovca. Od 2007. godine prelazi u Beograd. Član je Književnog kluba "Scena Crnjanski“ i glavni i odgovorni urednik istoimenog časopisa za književnost. Bio je član i predsednik žirija "Majskih susreta“ 2017. i 2018. godine, Akademije 28, pri Univerzitetu "Đuro Salaj“. U intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ Bratislav Todorović govori o zbirci priča "Čudnovato detinjstvo“ objavljenoj pre nekoliko meseci, kao i o ulozi literature u današnjem svetu.
Prošle godine objavili ste zbirku "Čudnovato detinjstvo i druge priče“. Otkuda taj beg u detinjstvo i obraćanje najmlađima?
"Da, u izdanju Književnog kluba ’Ivo Andrić’ iz Zemuna izašla je moja prva knjiga za decu. Dugo je tinjala ta vatra u meni. Naime, odrastao sam uz priče moje baba Mare, iz nekog prošlog, ali lepog vremena. Kasnije su moje kćeri Anja i Lena upotpunile taj mozaik. Njima su posvećene dve priče iz pomenute knjige. Tako je knjiga počela da dobija svoj obris, što je rezultiralo objavljivanjem ove zanimljive knjige. Ilustracije je radila Leskovačka škola stripa ’Nikola Mitrović Kokan’, na čelu s Markom Stojanovićem i njegovim učenicima. Kako kaže veliki Mika Antić: ’Puteva je trista da se ode iz detinjstva, a samo se retki sete da ostanu večno dete.’ Zapravo, ja nikad nisam ni odlazio iz detinjstva. Imao sam predivno detinjstvo i voleo bih kada bi moje kćeri imale barem deset odsto od tog i takvog detinjstva, bio bih zadovoljan. Ali, nažalost, ovo vreme diktira brzi tempo života pa i odrastanja. Ne znam čega će se sećati današnji klinci. Telefona, tableta, igrica... Za razliku od njih, ja ću i dalje iz detinjstva crpeti uspomene, koje su me formirale kao ličnost.“
Da li je veća odgovornost za pisca kada stvara za decu nego u slučaju kada piše za odrasle?
"Apsolutno! Te tanane duše su čiste i pažljivo upijaju svaku reč. Zato što su iskrene, nije im teško da vam istinu kažu pravo u oči. Za njih moraš biti obazriv, pažljivo izvagati svaku rečenicu. Oni ne blefiraju, ne glume. Njihove čedne oči vas prate, željne da zaplove u nove avanture. Tako se zdravije odrasta. Kada pišem za odrasle, tu se mnogo ne obazirem jer prvenstveno pišem za sebe, a onda se oni koji žele pronađu u mojim knjigama. Moje je samo da ostavim trag, da napišem opravdanje pred budućnošću. Upravo da tim klincima damo opravdanje zašto im nismo mogli više ostaviti u nasleđe, u svakom obliku.“
Scena
28.06.2023. 22:10
Preporuka za čitanje
Pre dve godine izašao Vam je roman "Razgovor s ogledalom“. Šta svako od nas zapravo vidi kada se pogleda u ogledalo, da li je to pravi odraz sebe samog ili pak iluzija?
"To je savremeni kratki roman koji obuhvata preispitivanje glavnog junaka Ivana, inače pisca, i junaka njegovog romana u romanu Aleksandra, Tone, Vesne sa smislom bivstva, egzistencijalnost življenja u ovoj našoj zemlji, onakvoj kakva je. Svako od nas vidi ono što želi u ogledalu, ali nikad istinu, barem ne do kraja. Moramo pažljivo analizirati sebe, porazgovarati sa sobom pred tim istim ogledalom, priznati sebi neke stvari. Ogledalo je mudro, ono će ćutati, osmehnuti nam se ako smo za to spremni. Kako je jedan od recenzenata Vasa Radovanović primetio: ’Kroz dve paralelne priče – o glavnom junaku Ivanu i njegovoj supruzi Ireni i romanesknoj ljubavnoj pripovesti o Aleksandru i Vesni može se sagledati i sva tragedija srpskog naroda u ovim smutnim vremenima. Nisu to obične ljubavne priče. One su samo posledica svega što se zbiva oko nas, a što svi primećujemo, ali nemoćni da nešto promenimo prihvatamo kao suđenu stvarnost’. Valjda će ih ovaj roman navesti da, poput Ivana, stanu pred sopstveno ogledalo i upitaju se treba li (i mogu li) nešto da promene u sopstvenim životima.“
Završili ste elektrotehničku školu i studirali Građevinski fakultet. Otkuda čovek iz sveta nauke i tehnike da završi u svetu umetnosti i književnosti?
"Zapravo, to je bio obrnut slučaj. Počeo sam da pišem i objavljujem još u osnovnoj školi, nastavio da pišem u srednjoj, a i kasnije. Smatram da je to dar od Svevišnjeg. U elektrotehničkoj školi sam se slučajno našao, završio je i nikada se time nisam bavio. Tako isto i sa Građevinskim fakultetom. Stao sam pred onim istim ogledalom i konačno priznao da me to ne zanima i vratio sam se pisanju, koje me je jedino ispunjavalo. Jedno vreme pisao sam za lokalne leskovačke novine, a uporedo pisao pesme, priče, romane. Živeo sam za pisanje, ali ne i od njega. Svesno sam izabrao taj trnovit put. Ne kajem se. Od prve objavljene knjige pesama ’Rapsodija mladosti’ 1995. godine do danas prošlo je mnogo vremena. I kada se osvrnem, vidim devet knjiga, mnogo zbornika i časopisa, dva uredništva, osam godina sekretar Književnog kluba ’Glubočica’ iz Leskovca. Sada sam član nekoliko književnih klubova u Beogradu i Leskovcu. Zatim u Udruženju pisaca Leskovac sam u upravnom odboru, a i urednik ’Pomaka’. Svesno sam živeo svoj život po nekom željenom pravu. Iako se u Srbiji od pisanja ne može živeti, meni je pisanje bilo pribežište. Drugo Ja je moralo raditi da bih obezbedio egzistenciju za sebe i porodicu. Bilo je to večno vaganje između želja i mogućnosti. Ali, to je cena koja se plaća životom u Srbiji.“
Scena
11.06.2023. 17:05
Bane Kerac: Zagor i Blek Stena – made in Serbia
Kakva je situacija u Leskovcu kada govorimo o kulturi i književnosti, zaostaje li unutrašnjost za Beogradom ili pak ne?
"Rodio sam se i živeo u Leskovcu trideset pet godina, tu stvarao i objavio mojih prvih pet knjiga. Prema rečima mog duhovnog oca, recenzenta, prof. Stanka Đorđevića, bilo je vreme da krenem dalje u prestonicu i nastavim svoj rad. U Leskovcu se u to vreme teško objavljivalo usled besparice. Sve svoje knjige sam sam finansirao, što od ratnih dnevnica, što od rada na raznim mestima. Sve je činio entuzijazam pojedinca te smo uspeli da obnovimo i objavimo osam brojeva zbornika ’Glubočica između obala’. ’Pomak’, čiji sam sada glavni i odgovorni urednik, krenuo je davne 1996. godine u izdanju Udruženja pisaca Leskovca i Kulturno-prosvetne zajednice. Prošle godine obeležili smo 25 godina ’Pomaka’. Leskovačka kulturna scena je danas u mnogo boljem stanju, dosta se ulaže u kulturu, a samim tim i u književne časopise. ’Naše stvaranje’, jedna od perjanica književne periodike, i dalje s uspehom izlazi. Drago mi je da na promocijama vidim dosta sveta, što nije slučaj u Beogradu. Još uvek leskovačka kulturna scena ne može dostići kapacitet kao beogradska. To nikada neće biti moguće, ali da se u Leskovcu dobro radi govore i književna, filmska, pozorišna, muzička dešavanja. Puno je festivala koji doprinose ugledu grada. Nažalost, ja lično sve ne mogu ispratiti.“
Kakva je, po Vašem mišljenju, uloga pesnika i pisaca u današnje vreme?
"Iskreno, minorna. Sistem je doveo do toga da se pesnici i pisci ništa ne pitaju. Vrednosno je spušteno na najniže grane. Nemate kao nekad emisije gde bi se čuo njihov glas, razgovori s piscima, predstavljanje njihovih knjiga, a pre svega mladih autora. Ne daje se šansa. Sve se zasniva na entuzijazmu, dobroj volji i sreći pojedinaca. Danas na srpskoj književnoj sceni vladaju klanovi, da ih tako nazovem, koji drže pozicije da niko ko ne pripada njima nema šta da traži. Ali, i pored toga, ako je za utehu, pisci i pesnici danas imaju društvene mreže, internet, pa se za njih čuje šire i dalje. Mene to raduje jer me sada čitaju ljudi širom sveta i regiona, što je samo pre petnaestak godina bilo nemoguće. Da se vratim na vaše pitanje. Pesnici i pisci moraju da nastave da stvaraju i dalje, ne obazirući se na okolinu. To je njihova misija, a vreme će pokazati pravu vrednost nekog dela. Budućnost poezije je neizvesna, verujem da će opstati u nekoj formi, koju nameće tehnologija, drugačiji pogledi na svet, koji se definitivno menja. Verujem da će poezija preživeti i biti ta lozinka za budućnost. Spajaće ljude i emocije, inspiraciju i znatiželju, ove sve mnogoljudnije planete.“
Scena
24.05.2023. 23:00
Književnik Stefan Marković: "Treba da proverimo da li smo živi"
Prema mnogima, poezija je danas tržišno neisplativa i nema puno objavljenih zbirki, pogotovo mladih, neafirmisanih pesnika. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?
"Mogu slobodno da se nadovežem na prethodno pitanje. Mladima treba dati šansu, a na njima je da je iskoriste. Nažalost, vidim da tih mladih nema ili su skrajnuti negde daleko. Današnje mlade pesništvo ne zanima, već totalno druge stvari. Oni žive u virtuelnom svetu, tač generacija. Nekada su pesnici bili idoli, maštali smo da budemo kao oni. Ko će ovim klincima biti idol? Neka rijaliti ’zvezda’? Poezija nikada nije bila isplativa, ona je odraz duha i tako je moramo posmatrati. Mladi pesnik ili pesnikinja su individualisti, objavljuju na društvenim mrežama, za štampanje nemaju sredstva. Na promocije ne dolaze jer su tamo uglavnom stari koji ih ’smaraju’, kako ono kažu. Na književnim večerima sam najmlađi u publici sa 50 godina, a mladih nema. Veoma sam zabrinut za budućnost književnosti, a posebno pesništva. Mada moramo da verujemo da će ipak opstati, vitalna je to dama.“
Član ste Književnog kluba "Scena Crnjanski“. Šta za Vas predstavlja i znači ovaj velikan srpske i svetske književnosti?
"Bio sam počastvovan kada su me pozvali da postanem član ’Scene Crnjanski’. Klub vrhunskih pisaca i pesnika, pomogao mi je da se razvijem i budem prihvaćen u novoj sredini. Od mladog člana, došao sam do glavnog i odgovornog urednika ’Scene Crnjanski’, koja izlazi od 2001. godine. Ovih dana izašao je novi 42. broj časopisa u digitalnom izdanju jer nismo u mogućnosti da finansiramo njegovo štampanje. Klub ’Scena Crnjanski’ pri AD ’Đuro Salaj’ jedan je od organizatora tradicionalnih ’Majskih susreta’, gde se u Akademiji 28 dodeljuju književne i likovne nagrade. Imao sam čast da u dva navrata budem u žiriju za dodelu književnih nagrada. Inače, ’Scena Crnjanski’ je najstariji klub u Srbiji, a i u regionu, i sledeće godine obeležavamo jubilej 70 godina postojanja. Što se tiče dela pitanja u vezi sa velikim Milošem Crnjanskim: mogu vam reći da idol ostaje idol, da sledim koliko mogu trasirani put majstora reči. ’Roman o Londonu’ mi je jedan od omiljenih romana. Kada sam napisao i 2012. godine objavio drugi roman ’Ljubav u Lisabonu’, izdavač ’Mali Nemo’ iz Pančeva, izdavač Milan Orlić na promociji u Kući Đure Jakšića sve vreme pravio je paralelu i analizu između mog i romana ’Ljubav u Toskani’ Miloša Crnjanskog. Tada sam shvatio, uz veliku tremu, da sam na pravom putu i da moram još mnogo da radim.“
Scena
16.05.2023. 14:00
Mirjana Bobić-Mojsilović: "Ako bi svako menjao sebe, i svet bi se promenio"
Da li teška vremena rađaju velika književna dela?
"Naravno! Zar bi nastala ’Srpska trilogija’ Stevana Jakovljevića da je teško vreme nije rodilo. I mnogo drugih izvrsnih knjiga iznedrilo je nevreme, nesreća, koji su nas pratili kroz istoriju. Šta bi jedan pesnik ili pisac radio kada bi udario u taj zid samopregora, nego opisao stanje duha i okruženja. Taj sveti nagon umetnika budi ga iz učmalosti u teškim vremenima. Samo treba prepoznati trenutak i pisati. Ostaviti svedočanstvo. U užurbanom i dinamičnom svetu u kome živimo, brzo i neuredno, vremena za pisanje je sve manje jer smo prinuđeni da radimo svakojake poslove ne bismo li preživeli. Šta to govori? Da su se okolnosti i vreme promenili i da je do pesme i pesnika stalo ko do lanjskog snega. Samo entuzijasti pokušavaju da nešto promene. Njih je malo, ali ulažu veliki napor i energiju da ostave trag u vremenu koje živimo. I kao što rekoh: samo oni uporni, entuzijasti, istrajavaju u toj borbi s vetrenjačama, uspevajući da traju. A trajanje je nesumnjiv uspeh u zemlji Srbiji.“
Ko su bili Vaši književni uzori u mladosti?
"Teško pitanje. Od svakog sam nešto naučio. Ta podela ne bi bila pravična. Kao član Narodne biblioteke ’Radoje Domanović’ u Leskovcu, pročitao sam mnogo knjiga, ne bih li prozreo u suštinu pisanja. Samim tim čitao sam sve i svašta, obogaćujući jezik i stičući iskustvo. Naravno, svako vreme je imalo svog uzora. Od Kiša do Borhesa, preko Dučića, od Danojlića do Dostojevskog, od Pavića do Crnjanskog, od Selimovića do Andrića, tu negde skrio se moj uzor iz mladosti. A onda se krenulo dalje u upoznavanju ovovremenskih autora. Smatram da svaki pisac mora da obeleži svoje vreme da u budućnosti istoričari neće imati potrebu da mnogo mudruju.“
Scena
25.02.2023. 15:50
Ivana Dimić za "Ekspres": Istorija je zlokobna za male narode
Komentari
