"Bugonija": Svet koji samo Lantimos može da stvori

U ovom projektu Lantimos ne samo da radi po svom unapred utvrđenom obrascu, već pokazuje i kako ga može prilagoditi vremenu, društvu, paranoji koja nas sve prožima. Radnja nas vodi preko osoba koje su izgubile kompas: dvojica mladića opsednuta teorijama zavere otimaju izvršnu direktorku velike korporacije (u izuzetnoj interpretaciji Eme Stoun) jer su ubeđeni da je vanzemaljac, zadužena da uništi Zemlju.

Jedan je Džesi Plemons kao Tedi, a drugi je Ejdan Delbis kao Don, a u ekipi su još i Alisija Silverstoun i Stavros Halkijas, koji dodaju slojeve apsurda, nelagodnosti, ali i humora. Lantimos koristi male, skoro nezapažene detalje da publiku drži stalno na ivici, a humor često dolazi iz kontrasta između ozbiljnosti njihove opsesije i apsurdnosti situacije.

Scenario potpisuje Vil Trejsi, poznat po projektima kao što su "Succession“ i "The Menu“. Ovo mu je prva saradnja sa Lantimosom, i ta kombinacija daje baš autentičan ton.

Film je prvi put prikazan na filmskom festival u Veneciji gde je u glavnoj konkurenciji izazvao veliku pažnju.

Lantimos je tu naglasio da ovo možda i nije fikcija kakvu zamišljamo – da je mnogo toga u filmu "odraz stvarnog sveta“. Kritičari su uglavnom reagovali pozitivno, ali postoje i oni glasovi koji kažu da ovo jeste Lantimos, ali nije najradikalniji Lantimos do sada.

Ono što prepoznajemo u svim njegovim filmovima jeste kombinacija misterioznosti i vrlo konkretnih društvenih refleksija – likovi koji su pomalo izmešteni iz realnosti, svet koji je poseban, ali nas stalno vraća na nešto što znamo: moć, kontrolu, slabost, normalnost koja se pokazuje kao neprirodna. U "Bugoniji“ sve to vidimo. Kidnapovanje kao akt kontrole, verovanje u zavere kao akt besa i bespomoćnosti, i žena koja je na čelu sistema, ali koja biva izložena. Ali tu je i promena. Film izgleda raskošnije, tehnički ambicioznije, a humor je mračniji nego ikada.

Lantimos ponovo sarađuje sa svojim "stalnim“ glumcima. Iako je ovo već četvrti film u kojem njegova muza, Ema Stoun, igra glavnu ulogu (nakon "The Favourite“, "Poor Things“ i "Kinds of Kindness“), ona uspeva da svakim novim projektom donese nešto sveže.

Džesi Plemons je već imao priliku da bude u Lantimosovom univerzumu, ali ovde je njegovo izvođenje istaknuto kao jedna od najjačih tačaka filma. Oni su ekipa koja razume stil, ritam i znam da mogu da rizikuju. U "Bugoniji“ Ema Stoun posebno blista. Scena u kojoj joj moraju obrijati glavu izazvala je pravu transformaciju u liku i u tonu.

Najjača strana filma? Pre svega činjenica da se ne plaši da bude neprijatan, da vas uvuče u prostor nelagodnosti i navede na razmišljanje, ali i nasmeje tamnim humorom. Glumačko izvođenje je moćno, vizuelni stil odmereno ekstreman, tema aktuelna: teorije zavere, korporativna moć, osećaj da smo sve vreme na ivici. Sve je to danas "normalno“, a Lantimos ga prikazuje kao "normalno bizarno“.

Verovatno će biti i onih koji će smatrati da film ponekad posustaje jer – kao i kod nekih ranijih Lantimosovih radova – već unapred prepoznajemo njegov stil, ton i ritam, i možda bismo želeli da nas više iznenadi. Ali to je jednostavno Jorgos Lantimos. Ili ga volite, ili ne. Publika uz njegove filmove može da se nasmeje, zaplače ili bude zbunjena, ali skoro nikad ravnodušna.

U tim trenucima zbunjenosti i smeha krije se snaga filma – osećaj da niste samo pasivni posmatrač, već da aktivno učestvujete u svetu koji je istovremeno poznat i čudno iskrivljen. Lantimos se igra sa vašim očekivanjima, balansira između groteske i realnosti, i čini da svaka scena nosi težinu, ali i neočekivani šarm. Čak i kada se smejete apsurdu, osećate prisustvo ozbiljnih tema – moći, paranoje i kontrole – što dodatno produbljuje iskustvo gledanja.

Za publiku koja voli njegov prepoznatljiv stil i činjenicu da ni posle jednog svog ostvarenja Grk ne nudi sve odgovore "Bugonija“ je pravo filmsko iskustvo. Za Lantimosa ovo je još jedan film, još jedan nastavak njegove upornosti da sedne pred kameru i kaže: "Evo, ovako vidim svet.“ I dok mnogi autori ponekad usporavaju, Lantimos izgleda kao da je svake godine spreman da snima, da provocira, da eksperimentiše. To je redak umetnik u današnjem filmskom sistemu. Neko ko ne čeka, nego pravi.

Da li je Netflix otišao predaleko sa Edom Ginom?

Gledali smo

Gledali smo

Scena 20.10.2025. 21:35

Da li je Netflix otišao predaleko sa Edom Ginom?