Cenzura iluzije

Poznajem čoveka iz Ulice Majke Jevrosime više od pedeset godina. Uvek ste mogli da ga sretnete najčešće u Makedonskoj ulici, čoveka asketskog izgleda, sa tamnim naočarima za vid, koji ide pognute glave kao da se nečega stidi, uvek tik uz zidove zgrada i izloge prodavnica, bojeći se da nekome ne bude prepreka na trotoaru. Ili, još tačnije, kao da se sklanjao da nekome sa kim se zna ne donese nevolju u slučaju da upute pozdrav jedan drugome.

Kao da je bila reč o prokaženom čoveku. A nije tako. Njega jesu udarali neveseli dani i sleva i zdesna, ali je on ipak uspeo da za ovih 86 godina, koliko ima, dobije pet nagrada za životno delo (Udruženja novinara Srbije, Udruženja književnika Srbije, Vukovu...), zatim Oktobarsku nagradu grada Beograda, objavi 40 knjiga raznog žanra, bude scenarista mnogih TV emisija i učesnik na mnogim tribinama.

E, taj zadugo za mene tajanstveni čovek, to je Kosta Dimitrijević, novinar i književnik, sa diplomom Filozofskog fakulteta još od 1958. godine, jedan od osnivača pesničkog kruga neosimbolista (Branko Miljković, Živorad Lazić, Božidar Timotijević), više od četiri decenije bio je kost u grlu gradskim i republičkim, a nekada i saveznim glavešinama, direktorima izdavačkih i novinskih kuća, RTS-a, glavnim i odgovornim urednicima i, što je neobjašnjivo, našim najvećim piscima – Andriću i Crnjanskom – koji su ga rado viđali u svom domu, da bi kasnije prali ruke od njega!

Dugo ga nisam ni video ni čuo. Pre neki dan ga nazovem, naravno na stabilni, nikako na mobilni telefon, da ga upitam za zdravlje i za testament Predraga Milojevića, jednog od najvećih jugoslovenskih novinara. Jer, Kosta je, uz legendarne novinare Aleksandra Nenadovića, Sergeja Lukača, Slobodana Nešovića, Miodraga Maksimovića i Predragovu rođaku Irinu koja se starala o njemu, trebalo da brine o ispunjenju testamenta čuvenog novinara. U međuvremenu, pomenuti članovi buduće komisije i svedoci izricanja Predragove poslednje volje koje je izabrao nesuđeni osnivač fonda su preminuli, sem Koste i Irine.

„Ništa, piši propalo. Posle skoro 20 godina natezanja i sudskog sporenja njegova bliska rodbina je trijumfovala. Lepu zamisao čika Predraga da se od njegove zaostavštine osnuje fond, a on ne bi bio mali, možda oko milion evra, i da se iz tog fonda jednom godišnje nagrađuju najbolji novinari i stipendiraju najtalentovaniji mladi žurnalisti za, kako je bilo zamišljeno, ’izuzetna postignuća u razvoju slobodoumnog objektivnog novinarstva i publicistike, bez obzira na naciju, veru i rasu’, odneo je vetar. I da znaš, nije bila reč o maloj sumi, budući da bi zaostavštinu Milojevića činili: novac od kuće od 1.000 kvadrata u nekadašnjem Istočnom Berlinu, koja je prodata posle rušenja Berlinskog zida, u iznosu od 900.000 maraka; zatim stan od 170 kvadrata u Resavskoj ulici pored Reumatološkog instituta; 120.000 maraka od prodatog imanja u blizini Potsdama kod Berlina; 350.000 švajcarskih franaka stare devizne štednje u Beobanci i 44 akcije u ’Politici’“, kaže Dimitrijević.

Zašto je tako okončan taj spor? Jednostavno, advokat i velikanov prijatelj Milorad Ilić imao je već oko 90 godina, a Predrag Milojević je testament pisao kao novinarske beleške sa datumom ili bez njega. Sve je ličilo na skicu za testament, a nikako za pravno valjani dokument. E, advokati njegove bliske rodbine su se uhvatili za to i na sudu tako dobili spor, a jedna tako humana i jedinstvena ideja maga novinarstva propala je kao da nikada nije ni postojala. Ta novinarska gromada bila je uverena da je njegov prijatelj Ilić, advokat, sve uradio kako treba da bi njegova i zaostavština njegove žene Irmgard Viri Krauze, dobrodošla mladim novinarskim naraštajima. Za svoju blisku rodbinu nije planirao ništa sem stvari iz svog stana jer je znao da su svi dobro situirani.

Predrag Milojević umro je 12. septembra 1999. godine. U stanu je imao nekakvo mermerno stepenište na kojem se okliznuo, a on koji se primicao stotoj godini (rođen 1901) pao je i polomio kosti. Prebačen je na Ortopedsku bolnicu na Banjici, gde su ga hitno operisali. Rekli su da je operacija uspešno izvedena. Ipak, on je posle 12 dana preminuo.

Vidite još

Izložba: Mika Alas i sve što nismo znali o njemu

Ne propustite

Izložba: Mika Alas i sve što nismo znali o njemu

Maj nam donosi brojne pozorišne premijere

Bogat program

Maj nam donosi brojne pozorišne premijere

Neki klinci još sviraju rok

Za njih će se tek čuti

Neki klinci još sviraju rok

Video

Muzej na otvorenom

Književni guru

Muzej na otvorenom

Kod Koste Dimitrijevića sam bio ne tako davno. Razgovarali smo o njegovoj borbi protiv nevidljivih sila. Taj čovek, koji za sebe kaže da nikad nije bio podoban, ali ni prepodoban, iako su mu intervjui, drame, televizijske emisije zabranjivane, uspeo je, dakle, da izda 40 knjiga. „Adligatu“ je predao svu dokumentaciju, kao i sedam rukopisa za nove knjige, od kojih je za dve dobio honorar i od čije objave se odustalo pred samo štampanje. Četiri knjige su mu prevedene na strane jezike. U „Politici“ je objavio 56 veoma čitanih feljtona o našim velikanima iz sveta kulture, nauke, umetnosti, kao i o najprelomnijim trenucima u istoriji Srba. Pozitivne ocene o njegovom radu izrekli su dr Ksenija Anastasijević, Bora Ćosić, dr Pavle Zorić, Predrag Protić, Dejan Medaković, dr Vasa Mihailović, Vasilije Kalezić, Josip Depolo, Čedomir Mirković, dr Milenko Misailović i mnogi drugi.

Kažem Kosti u stanu u Ulici Majke Jevrosime 46, da ne bih dužio priču o njegovom 35-godišnjem radu u „Politici“ i o radu u dokumentaciji ovog dnevnog lista, gde je 18 najboljih godina svog života proveo kao istraživač za nauku, kulturu i umetnost, već da me, bre, kopka kako je do došlo do „kratkog spoja“ sa Crnjanskim, koji je hvalio njegov feljton o Nikoli Tesli i dobro poznavao Kostinog ujaka, književnika Iliju M. Petrovića. Kako je, bre, uspeo da naljuti smirenog i mudrog Andrića… A on mi odgovara da neće niko da ga čuje do kraja, pa eto ni ja, pa ga svi optužuju da nema pravo da o njima tako govori i ko je on da udara na dve ikone naše književnosti. O, bože, pa on hoće, veli, samo da o njima dvojici govori kao o ljudima od krvi i mesa i da ništa drugo nije posredi.

Kosta Dimitrijević priča da je Miloš Crnjanski za njega i dan-danas najveći pisac srpskog jezika, genije, ali, dodaje, da on proklinje dan kad je upoznao ovog velikana pisane reči, a to je bilo u Londonu s proleća 1962. godine. Kosta se seća kako ga je veliki pisac, posle dužeg ispitivanja, primio u svom stanu, a nekoliko narednih dana bio mu i vodič po Londonu. Crnjanski mu je u pero diktirao odgovore na pitanja koja mu je Kosta postavljao, otvoreno, jasno, maestralno, ništa ne skrivajući, pa je Dimitrijević bio ushićen tako velikim poverenjem pisca za kojim je celokupna intelektualna elita Srbije ludela.

Tako je 15. jula 1962. godine u „Politici“ osvanula reportaža Koste Dimitrijevića o londonskim šetnjama sa autorom slavnih „Seoba“, „Dnevnika o Čarnojeviću“ i ostalih dela, umnogome unakaženih redaktorskim prekrajanjima i cenzorskim sakaćenjem Saveta za kulturu u Beogradu. Ipak, i takav tekst u novinama bio je senzacija jer su se tu sem razmišljanja o povratku u Jugoslaviju mogle pročitati i teške reči osude ponašanja naše političke emigracije na Zapadu, pa i u Londonu. Tada se o Milošu Crnjanskom u glavnom gradu s najvećim poštovanjem tiho govorilo, budući da ga je svojevremeno Milan Bogdanović u „Borbi“, krajem pedesetih prošlog veka, nazvao provokatorom i agentom u službi reakcije.

I onda je, posle Kostine reportaže u „Politici“, krenula haranga protiv pesnika „Stražilova“ i „Lamenta nad Beogradom“, što od nazoviprijatelja u Beogradu, što od emigracije u svetu. Počeli su da mu prete likvidacijom pa je to, ionako čoveku bolesnom od paranoje, manije gonjenja, doprinelo da veliki pisac počne da negira da je Dimitrijeviću uopšte dao intervju, iako u pismu Živojinu Todoroviću, novinaru „Politike“, potanko opisuje gde je sve bio sa Kostom, šta su pili, o čemu su razgovarali.

„Kada sam pročitao to pismo, ostao sam bez reči, zapanjen tim niskim, podmuklim udarcima, koje mi je taj čovek manijom sumnjičenja i gonjenja oboleo, sasvim neosnovano zadavao na perfidan način“, napisao je Kosta u svojoj knjizi „Vreme zabrana“. „Ništa drugo mi nije preostalo nego da na londonsku adresu Crnjanskog uputim oproštajno pismo u kome sam napisao da i dalje cenim njegovo delo, ali da ga više ne mogu poštovati kao čoveka.“ Po povratku u Beograd, posle nekoliko godina, Crnjanski je nekoliko puta pokušao da izgladi nesporazume sa Kostom, ali je uvek naišao na Dimitrijevićevo odbijanje.

Sa nobelovcem Ivom Andrićem Kosta Dimitrijević se susretao više godina, pripremajući se za pisanje čuvene knjige „Razgovori i ćutanja Ive Andrića“. Do prvog nesporazuma sa Andrićem došlo je početkom sedamdesetih godina posle Kostine posete Višegradu i Ajkuni Hreljić, devedesetogodišnjoj starici i negovateljici iz detinjstva našeg velikog pisca. Kosta je pročitao Andriću šta je zapisao o ovoj poseti, pa i Ajkunine reči o tome kako teško živi, da su „svuda od rđe-gospode nikle luksuzne vile s terasama, dok divlji komunisti pljačkaju narod sve od njega uzimajući“. Andrić se sav pretvorio u uvo, počeo se mrštiti, piše Dimitrijević (a to ponavlja i u razgovoru sa mnom), i vrpoljiti u fotelji. Onda je nobelovac rekao: „Bolje da vas nisam ni slao toj ludoj babi! Pobogu, šta Vam bi da mi ovo Ajkunino blebetanje pročitate? Šta će to meni? Zaboga, kakve su to poruke?“

Kosta je bio zapanjen takvim Andrićevim reagovanjem. Pokušao je da opravda staričin bes i sam govoreći da se mnogo šljama nakupilo u vrhu vlasti i da narod istinski loše živi, pogotovo u Bosni. „Nikako ne razumem Ajkunu šta mi priredi? Ona zna da sam pod starost postao član Partije, nisam se tamo preporučivao ni gurao, ali kad su me kandidovali, nije bilo druge nego da se učlanim, pa sad moram dobro paziti da mi se ne dešavaju ovakva iznenađenja. Zar Vam nije poznato da sam ja danas na funkciji člana Saveta federacije“, rekao je Andrić. „Možete i o ovoj njenoj poruci pisati, samo najbolje onda kad ni nje a ni mene ne bude na ovom svetu. Nemojte ni pomisliti da objavite taj deo Ajkuninih kazivanja o mom životopisu što ga spremate za proslavu, jer ćemo loše proći. Nisam ja ceo vek gradio svoj život da ga odjednom srušim. To Vi ne možete razumeti, jer još niste u mojim godinama. Sada se nalazite u najboljem životnom dobu, ali ima vremena, dalje nedaće će Vas otrezniti i naučiti pameti.“

Potonje nedaće su Kostu Dimitrijevića otreznile, ali ga nisu promenile. A i meni su mnoge stvari sada jasnije, možda zato što sam se primakao Andrićevim godinama, životnom dobu kada bi trebalo da se naučim pameti.