"Reditelj mora biti slobodan autor da bi stvorio pravo umetničko delo"

Najavljujući LIFFE na konferenciji za novinare koja je nedavno održana u Beogradu, rečeno je da je jedan od ciljeva tog festivala da se “film vrati eksperimentu, kao što su Makavejev i Pavlović radili osvajajući slobodu u filmu“. Da li je to, takoreći utopija, s obzirom na činjenicu da živimo u vreme konzumerizma i da je film sada više industrija nego umetnost, kao i da su “reditelji odavno na gubitničkom putu“?

“Bez obzira na razne sistem koje smo preživeli, mi smo uvek živeli u zemlji u kojoj je sloboda bila ograničena i koja je od nas, filmskih autora, tražila da kritički preispitujemo stvarnost. Tako otvaramo vrata gledaočeve pažnje. Zato je važno da se sačuva suverenitet reditelja kao autora filmskog dela. Festival u Leskovcu LIFFE godinama organizuje susrete asocijacije reditelja kulturnog prostora Jugoslavije. Ove godine konferencije reditelja dela pod sloganom ’Akcija!’, to je reč koja označava početak snimanja svakog filmskog kadra. Akcija označava i početak borbe za priznavanje reditelja kao autora filma, a ne kao izvođača radova i audio-vizuelnog delatnika. Označava i borbu protiv donošenja zakona o kinematografiji i o zaštiti autorskih prava bez učešća filmskih autora.

Reditelj mora bit slobodan autor da bi mogao da stvori pravo umetničko delo. Da ne govorimo da je već minimalnim honorarom smanjeno njegovo i autorsko i slobodno delovanje i mišljenje. Rediteljski honorar, s obzirom na najmanje dvogodišnji aranžman pri izradi filma, najmanji je od svih ostalih filmskih radnika u ekipi. Već samim tim je njegova egzistencija ugrožena, a njegov bunt i borba za bolje profesionalne uslove oslabljena strahom i pitanjem – da li će ikada dobiti drugu šansu?

Stanje u kinematografiji je u velikoj krizi u odnosu na mnogo bolje uslove u proizvodnji TV serija. Negde sam pročitao izjavu vladinog saradnika da je Vlada Srbije sada dala 100 puta više novca za kinematografiju. Malo čudno, kako onda svi koji na fondu dobiju sredstva, ona nisu dovoljna da pokriju četvrtinu potrebnih sredstava. Ako je kinematografija dobila stvarno 100 puta više, onda bi to značilo da bi se za te pare moglo snimiti 25 filmova koji bi bili produkciono pokriveni 100%. Nelogično. Za čitavu kulturu, ne samo za kinematografiju, odvaja se sramni procenat budžeta, i to je slučaj u celom regionu, ne samo kod nas.“

A zašto je tako? Zašto se ne izdvaja više?

“Ako nekome date malo para, taj neće moći da završi film. Znači, ne morate ga cenzurisati, dovoljno je samo da mu ne date dovoljno sredstava da sa njima snimi film. Novac se daje za TV serije, za ’hleba i igra’, ali ne i za autorske filmove, za umetnička dela.“

I Vi ste snimali TV serije. “Sivi dom“ (1984–1985) i “Zaboravljeni“ (koji je nastao iz istoimenog filma, 1990) su u svoje vreme predstavljali veliku novinu na našem prostoru.

“Ima i danas veoma kvalitetnih TV serija, ali ima i škarta. ’Sivi dom’ i ’Zaboravljeni’ su projekti koji označavaju ne samo našu borbu za dobar film, već i borbu za našu generaciju. Borbu celog tima koji je radio na toj seriji. Od snimatelja Borisa Gortinskog, Branka Đorđevića, Gordana Mihića, Donke Špiček… to je bio tim koji je želeo da napravi ne samo dobru seriju, već i da podigne tehničke standarde i kvalitet tadašnje televizijske produkcije. U tome nam je pomogla i mlada generacija glumaca sa kojom smo rasli na fakultetu. To je bio ogroman bum upravo zbog naše velike želje da menjamo stvari, i to u vreme kada ste imali samo dva kanala u celoj Jugi i kada je bilo više onih koji ćute da ne bi žrtvovali svoje buduće karijere, a malo onih koji hrabro govore. To sam radio ne misleći na egzistenciju, što je moja porodica i te kako osećala. Od egzistencije bilo je mnogo važnije da napravimo nešto novo, da pomerimo granice, da ostavimo autorski pečat.“

Autorski pečat na srpsku i jugoslovensku kinematografiju ostavili su i akteri ostvarenja “Film davne budućnosti“ (2022), koji je rađen po Vašoj ideji, a u režiji mladog Siniše Cvetića. U tom filmu o svom radu, svetonazorima, filmskoj umetnosti… govore reditelji Đorđe Kadijević, Bora Drašković, Zdravko Šotra i Miša Radivojević, autori koji su stvorili velika dela, ali i veoma različita. Da li, ipak, postoji nešto što je zajednička odlika, poveznica, svih dobrih režisera, pa i onih koji su akteri “Filma davne budućnosti“?

“Ono što ih povezuje jeste ljubav prema filmu, a što danas zvuči ’izlizano’. Ljubav se teško iskazuje, a film je zaboravljen jer su mladu generaciju birokrate ubedile da je kinematografija dobila novo ’carevo odelo’. Audio-vizuelna umetnost. U prevodu to bi bili zvuk, muzika, koji ima neku sliku. To je zaista birokratska izmišljotina. Četvorica naših legendarnih autora iz ’Filma davne budućnosti’ složila su se da se u birokratskoj žabokrečini ne može stvarati kinematografsko delo. Filmski reditelji, autori, film doživljavaju kao veliku ljubav, kao strast. Za mene je film san... U filmu su sve moje tajne, svi moji strahovi, sve moje borbe koje slikam na filmskom platnu. Nije glumcima lako da se skinu na filmu, ali i reditelj to čini pokazujući svoje najintimnije misli i osećanja. Ali, da se razumemo – reditelj nije mučenik. Naprotiv. Režirati događaje koje doživljavate prvi put, doživljavate ogromnu sreću i zadovoljstvo. Srećni ste što ste uspeli da svoju energiju utisnete na filmsku traku. Danas filmske trake nema, ali još uvek ima generacije koja ima to dragoceno iskustvo, koje mora da budućoj generaciji omogući da obuzda pomahnitalo, a tako zanosno digitalno ubrzanje. Film je imao svoju sporost. To je pružalo mogućnost da mislite, da omirišete filmsku traku. Današnje ubrzanje to ne dozvoljava. Hard disk nema miris. A veštačka inteligencija preti da stvara film bez vas i dovoljno brzo. Zato se danas glumci i scenaristi bore protiv veštačke inteligencije i digitalne furije.“

Veliki štrajk Holivuda je i dalje u toku. Kako naši filmski radnici reaguju na to? Da li se sa ovih prostora šalje podrška?

“Različiti su načini funkcionisanja. Tamo je slobodno tržište, dok je ovde fondovsko i birokratsko tržište, tako da autori trguju svojim idejama. Oni znaju koje teme će im doneti sigurna sredstva na fondu i pobedu na festivalu. Što se tiče veštačke inteligencije, Evropa kaže – ne brinite, mi ćemo vas zaštititi kada bude potrebno, a Srbija… pa, Srbija je u vezi sa tim u kamenom dobu. Ovde se i dalje ne zna koja sve prava ima jedan autor. Kada odete na sud, sudije uglavnom ’nisu obaveštene’ o autorskim pravima. Ovde o svemu odlučuju dve kablovske mreže i finansijski ojačani moćni producenti. Ali, i pored svega toga, naša kinematografija ima odlične rezultate, s obzirom na ono što joj se (ne) nudi. Možda je to ta čudna povezanost novih autora, koja traje decenijama, sa tekovinama crnog talasa.“

Rekli ste na konferenciji za novinare, povodom Festivala u Leskovcu, da je cilj da se “podrži koprodukcija u regionu i da se govori o značaju jugoslovenskog prostora koji je neminovno uticao na svetsku kinematografiju“. Kako biste ocenili mesto srpske kinematografije u svetu danas i da li je njen uticaj manji zato što nam se i prostor smanjio ili je u pitanju nešto drugo? Ako pogledamo naše sportiste, na primer, pomeranje geografskih granica nije značajno uticalo na njihove uspehe.

“Festival LIFFE sa logom ’Akcija!’ (znak za početak snimanja kadra) ima zadatak da prikaže najbolje filmove iz regiona, kao i da omogući autorima da govore o međusobnom povezivanju, o koprodukcijama i o moći koju nam daje razmena kulturnog dobra. To je velika moć da se zaštitimo od monopola filmske industrije koja stiže ’preko bare’, ali i fondovsko-festivalske-birokratske zatvorenosti u kojoj živimo na ovom kontinentu. Mi imamo ogroman potencijal i pojedini mladi ljudi uspevaju da stvore sjajna filmska dela. Ja odavno govorim da postoji izuzetno jaka beogradska škola režije, mada se neki mlađi kritičari ne slažu sa mnom. Ta škola ima veliki uticaj na region i postiže dobre rezultate u svetu. Dakle, potrebno je ne samo pružiti jednu šansu mladim stvaraocima, nego im omogućiti kontinuitet.“

Vaš talenat je višestruk, s obzirom na to da ste i režiser i scenarista, da snimate televizijske serije, kao i bioskopske filmove, ali da radite i pozorišne komade. Međutim, paralelno sa umetničkom stranom Vaše ličnosti postoji i ona praktična zahvaljujući kojoj se bavite i produkcijom, ali i profesorskim radom na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a angažovani ste i kao umetnički direktor Festivala filmske režije. Da li su to planirani izbori jedne svestrane osobe ili je reč o posledici 21. veka koji nameće paralelno učešće na različitim frontovima?

“Osim toga što ste naveli, kada su moja dosadašnja angažovanja u pitanju, bio sam i sedam godina prodekan Filmskog smera na FDU-u, gde sam uvođenjem nove digitalne tehnologije pomogao studentima da uđu u novi vek. Bio sam i jedan od osnivača Filmskog centra Srbije, kada smo te 2000. godine mislili da ćemo imati jednu nezavisnu instituciju. Nažalost, u FCS se uselila politika. Dve godine bio sam predsednik Filmskog centra i u to vreme je donet i nov Zakon o kinematografiji, koji je doneo u FCS sedam miliona evra, a onda me je jedan od tadašnjih ministara kulture, pokojni kolega, smenio sa te funkcije, a ostale moje kolege nisu na to reagovale. Bio sam i osnivač Asocijacije producenata pri Komori Srbije, a kada sam shvatio da su reditelji ugroženi osnovao sam i Asocijaciju reditelja i scenarista. Govorili su da sam Če, da sam Don Kihot, a za mene najoriginalniji je bio glumac – Pepi Laković. Pijuckao je pivo i rekao mi: ’Lepi, dođi da popijemo pivo, da se malo opustiš. Vidi, da ti nešto kažem’, počeo je da nabraja sve moje funkcije dodajući da sam u svemu nezamenljiv i ’odličan’, da bi na kraju poentirao: ’Mnogo je, lepi.’ Često se toga setim. Ali, ja živim u Srbiji, a Srbija je preskočila period humanizma i renesanse jer je u to vreme bila u ropstvu. Međutim, ta humana strana umetnosti, kao i želja umetnika da se bave i naukom, istraživanjem, dala je suštinu bavljenja umetnošću, a to je humanost i u svom delu i u svom životu. Ali u Srbiji smo stalno kasnili, zakasneli romantizam, da bismo na kraju ’zakačili’ zakasneli nacionalizam.

Osnovni motiv umetnika je da razvija svoje humane ideje i na taj način obogati umetničko delo i publiku. Umetnik ne treba samo da pohlepno i egoistički stremi ka svojoj ličnoj satisfakciji i pobedi, već i da ima ideju o boljem i perspektivnijem društvu, profesionalnijim uslovima za rad svih svojih kolega. Evo, izazivam na crtu sve moje kolege da bar godinu dana misle i na druge. Dakle, to što se dešava u Srbiji je kameno doba i nije posledica 21. veka, a ono što sam ja radio je valjda onaj vapaj za neostvarenim humanizmom pa i renesansom u umetnosti.“

Paolo Đenoveze: "Laž je veliki deo naših života"

Intervju

Intervju

Scena 11.03.2022. 08:10

Paolo Đenoveze: "Laž je veliki deo naših života"

Vaš otac, o kojem ste snimili i dokumentarni film “Linija života“ (2019) je, takođe, bio umetnik, ali i profesor. Slikar Miloš Bajić bio je učenik Petra Dobrovića, kasnije i Marka Čelebonovića, bio je prvi apstraktni slikar u svojoj generaciji, ali je takođe, kao i Vi, bio i akademski radnik. U penziju je otišao kao profesor slikarstva na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Vi ste, takoreći, išli putem svog oca, a sada je i Vaša ćerka Darija takođe deo filmskog sveta. Da li ste je podržali u preuzimanju tog porodičnog nasleđa ili ne, s obzirom na to da ste ne jednom izjavili u svojim intervjuima da je reč o teškom i nesigurnom poslu?

“U našoj porodici poštujemo slobodu izbora, pa tako se i Darija izborila za svoju profesiju. Završila je i doktorirala na FDU-u pozorišnu produkciju i menadžment. Ona je veoma mlada počela da se bavi filmom. Prvo je bila u organizaciji FEST-a, a onda i glavni producent FEST-a i u svojim rukama je držala jedan tako veliki i u ono vreme važan festival. Takođe, Darija je imala veliki doprinos u mnogim mojim filmovima. Bila je glavni producent mjuzikla i baletske koreografije u filmu ’Na lepom plavom Dunavu’, što je dalo osnovnu boju mog filma i ja sam joj na tome beskrajno zahvalan. I kasnije, na filmovima ’Gringo’ i ’Linija života’, ona je uspela da obezbedi da ja kao reditelj osetim maksimalnu slobodu stvaranja i da zaista stvorimo filmove za pamćenje. Za njenu knjigu ’Kulturna politika i stimulacija filmske proizvodnje u Srbiji’ Hrvoje Hribar, poznati hrvatski reditelj, izjavio je da je to svojevrsna ’potraga za filmskim penicilinom’. Danas je ostvarila možda najvažnije, proradila je ta spona sa umetničkim genima – i moj otac Miloš i Majka Danica, brat od strica Mrđan Bajić i ja – bili smo dugogodišnji profesori, a sada i Darija počinje svoju profesorsku karijeru. Želim joj da u tome kao i na filmu bude uspešna, ali pre svega srećna. A biće, jer je zaista velika sreća raditi sa studentima.“

Šta Vam je najvažnije, kao profesoru, da naučite svoje studente, ne računajući ono što spada u zanatski deo posla kojim će se kasnije baviti? Na šta se naročito ponosite kada shvatite da je “posledica“ upravo toga što su bili baš Vaši studenti?

“Najviše se ponosim kada prepoznam da govore neke rečenice koje sam im ja govorio. Ja se trudim da proniknem u njihov autorski svet, u njihovu posebnost. Kada se osvrnem na skoro 40 godina svog profesorskog rada, srećan sam i zadovoljan što mogu da vidim u njihovim filmovima oslobađanje velike energije stvaranja, slobodu eksperimenta i njihove oslobođene svetove. To je bogatstvo srpske kinematografije, ali i bogatstvo mog života i rada. Za mene je velika satisfakcija postojanje tih oslobođenih svetova. Svim generacijama na početku treće godina studija kažem – sada osvajate slobodu. Kažem im da nemaju nikakva ograničenja, da mogu slobodno da eksperimentišu, da greše, jer je i to deo iskustva, ali da samo jednu stvar ne smeju da zaborave – da moraju da se izbore da njihov talenat ne ostane duboko sakriven i neiskorišćen u njima. Zato je potrebno da budu borci. A ja ću već znati kako da to prepoznam. Pored zanata, učim ih da vole film i da ne dozvole da ih bilo šta sputava, ni politika, ni karijerizam. Učim ih da se ničega ne plaše.“

Koliko je danas, u odnosu na ranije godine, naročito na vreme kada ste Vi tek počinjali svoju karijeru režisera, teže ili jednostavnije snimiti film? Vi ste već svojim prvim filmom skrenuli veliku pažnju javnosti. Bili ste prvi student koji je diplomirao dugometražnim igranim filmom, koji se zvao “Direktan prenos“ (1982), a koji je potom višestruko nagrađen, kako u bivšoj Jugoslaviji tako i širom sveta. Da li je studentima danas lakše nego što je to nekada bilo Vama i Vašim kolegama, da realizuju svoje ideje, s obzirom na razvoj tehnologije i ostalih alata neophodnih u stvaranju filma?

“Tehnologija je sigurno donela napredak i omogućava nam da lakše ostvarimo ono što sanjamo. S druge strane, tehnologija je dovela i do ubrzanja i do onoga što ja nazivam – lenjost režije. Mladi ljudi često nemaju vremena da shvate šta žele da naprave, a već moraju taj film da završe. Takođe, novi trendovi sada brzo dolaze do mladih ljudi i oni ih prihvataju i kopiraju, što dovodi do toga da se, potom, prave filmovi za festivale i fondove. Imate jedan srpski fond i jedan evropski. Srpski je pod uticajem politike, a evropski opterećen slikom o nama i ograničen sa nekoliko tema – od LGBT-a, preko rodne ravnopravnosti, nasilja... do izbeglica.“

Vi ste birali teme koje su često bile provokativne, a mnogi kažu da ste u svojim filmovima “Balkanska pravila" (1997) i “Početni udarac" (1990) nagovestili ono što će se tek desiti u našem društvu. “Filmovi, svakako, ne mogu da promene svet, ali mogu da promene mišljenja i stavove, a ja sam samo želeo da u filmovima budem provokativan“, Vaš je citat. Zašto naši autori sada kao da izbegavaju angažovani film, kao što je na primer bio Vaš “Crni bombarder“, kada se pojavio 1992. godine?

“U modi su filmovi o gubitnicima. Da li se to neko plaši da ćemo početi da pravimo filmove o filmskim junacima koji se bore i pokreću revoluciju. Film treba opet da postane deo bunta, deo slobodnog mišljenja, dijaloga koji vode filmski junaci koji različito misle, koji se sukobljavaju. Odnos autora i gledalaca treba da bude inteligentna provokacija, a ne luna park u kome će oni da se zabavljaju. Od kada sam video film ’O jagodama i krvi’ nisam prestao da stvaram buntovnike, oni su najveći krivci što su za moje filmove govorili da su mnoge događaje u budućnosti predvideli. Možda je to bilo ’previše, lepi’, kako mi je rekao Pepi Laković, ali je istovremeno to ’previše je, lepi’, ili novinarsko pitanje ’Da li je vreme za tu temu’, za mene uvek bio jedini pravi izazov.“

Osim filmom, bavili ste se i pozorištem. Režirali ste komade “Život Jovanov“, “Brod ljubavi“, “Osama – Kasaba u Njujorku”, “Klaustrofobična komedija“… a predstava “Mala“, na primer, bila je popularna čak i među onima koji ne spadaju u redovnu pozorišnu publiku.

“’Mala’ je nastala kao bunt protiv vremena kriza i raspada, ali i protiv dosadnih predstava u to vreme. To je bila moja misija da filmski jezik upotrebim u pozorištu. Zato je ’Mala’ imala filmske glumce i jedan pakleni tempo, dinamiku koja je privlačila publiku. Nešto slično se desilo trideset godina kasnije kada sam ponovo kao orkan uleteo u Zvezdaru i sa klincima glumcima, još studentima glume i sjajnim Andrijom Kuzmanovićem, stvorio predstavu ’Osama – Kasaba u Njujorku’. Predstava svih naših tragedija iz prošlosti i pokušaja da se vratimo normalnom životu, snovima, ali i da preživimo. To tera publiku da se smeje i aplaudira stojeći, i da plače, ne shvatajući šta nas je to snašlo na kraju 20 veka. I tako i posle više od 100 izvođenja, smeju se i plaču.“

Klinta Istvuda smatrate jednim od poslednjih pravih reditelja autora. Imali ste priliku i da ga lično upoznate. Koje još velikane filma van našeg prostora ste upoznali i kako ste ih doživeli, da li su na neki način uticali na Vaše stvaranje, na Vaš autorski pečat?

“Upoznao sam Karla Maldena, koji je fascinantna ličnost. Imao sam sreću i da upoznam, na jednom predivnom ručku koji ću pamtiti celog života, i mađarskog reditelja, dobitnika Oskara, Karolja Maka. On mi je tom prilikom, dok smo razgovarali o evropskom filmu, rekao kako ’vara’ – odabere jednu od onih tema koje su dobrodošle, od LGBT-ja do izbeglica, predloži ih fondu koji treba da mu da novac za film, a kada novac dobije on onda snimi film kakav je, zapravo, hteo. Neverovatan borac u tom trenutku, imao je više od 80 godina. Upravo ta energija odlikuje sve velike autore, pa i one iz ’Filma davne budućnosti’. Oni bi i sada, da im neko da novac, bez obzira na svoje godine, snimali. Zato velikani srpskog filma ne treba da dolaze na konkurse, FCS treba da ih zove, jer ćemo mi biti bogatiji za još jedno umetničko delo, koje se možda ne bi snimilo. Što se tiče mog autorskog pečata, nikada nisam smatrao da je stil bombona koju zavijete s obe strane. Stil proizilazi iz vašeg iskustva, vaših godina, i menja se kao i vreme oko nas. Zato moji filmovi ne liče jedan na drugi, ja ih ne kopiram jer bih u tom slučaju osetio da sam sebe izneverio.“

Osim što se trudite da Vam filmovi stilski budu drugačiji, da ne liče jedan na drugi, Vi i ne angažujete uvek iste glumce, što takođe rade neki režiseri.

“Ako glumac za reditelja nije nadahnuće, film ili predstava postaje bara puna žabokrečine već viđenog i dosadnog bez izazova i provokacije. Film se ne čita, on se sanja u slikama. Tek kada počnete istinski da sanjate vaš film i vaše glumce u njemu, tada ste sigurni da je čarolija počela. Kada sam birao glumicu za novi film, birao sam između Mirjane Joković i Anice Dobre. Zamislite moje slatke muke jer su obe tada bile na početku karijere i sjajne glumice. Ta divna magija među nama stvorila je ’Zaboravljene’, ’Crnog bombardera’ i predstavu ’Mala’. U mojim filmovima postoji plejada sjajnih glumaca i glumica za kojima sam tragao da zajedno krenemo u avanturu koja će im biti dovoljno neizvesna i provokativna kako bi uživali u stvaranju novog filmskog sveta. Glumcima branim da se fotokopiraju.“

S obzirom na to da ste rekli da je za Vas “film san autora i da bez toga nema filma“, šta autor Darko Bajić sanja sada i da li ćemo, možda, uskoro moći na velikom platnu da vidimo neki njegov novi san?

“Zajedno sa Kostom Peševskim, dramaturgom, pokušavam da po knjizi ’Sibir’ Vladimira Kecmanovića snimim film. Naslov je ’Siberija’ – onako kako stranci kažu kada pobrkaju Srbiju i Sibir, a priča je o jednom tajkunu koji želi da se kandiduje na izborima za predsednika Srbije, i za to je spreman da žrtvuje i vlastitu ćerku. Kroz tu priču pokušavamo da dođemo do odgovora da li istina gubi bilo kakvu vrstu prioriteta u odnosu na viši interes? Kako nas mediji lažu, pripremaju za zakasnele nacionalizme ili krvave ratove i napravljene viruse. Zato podnaslov budućeg filma jeste - 'Ne brinite, rat je samo malo jači virus'.“

Zvezde mediteranskog filma o tome zašto se Srbi i Libanci odlično razumeju

Ekskluzivno za "Ekspres"

Ekskluzivno za "Ekspres"

Scena 12.07.2021. 15:31

Zvezde mediteranskog filma o tome zašto se Srbi i Libanci odlično razumeju

Foto