Život
16.12.2022. 10:32
Dragana Todorović

Intervju

Den Tana: Od fudbala do Holivuda

Den Tana
Izvor: Goran Sivački

Dok govori o svojim prijateljima, osećate se kao da šetate Bulevarom slavnih i čitate imena ispisana na zvezdama holivudskog pločnika. Kada priča o gostima svog restorana u Los Anđelesu, imate utisak kao da je reč o nekom ogromnom filmskom studiju, a ne o nevelikom mestu na kojem se služi italijanska kuhinja.

Ali, o bilo čemu da govori – od svojih filmskih uloga, preko producentskog biznisa, prijateljima iz Srbije i celog sveta, njegov ton je veseo, opušten, često uz šale i smeh, sa puno ljubavi prema životu. Međutim, o jednoj temi priča sa najviše strasti – o fudbalu.

Zato smo intervju sa Den Tanom, Dobrivojem Tanasijevićem, nekadašnjim filmskim producentom, glumcem, čuvenim holivudskim ugostiteljem, ali i višedecenijskim fudbalskim pregaocem koji je još 1975. bio vlasnik i direktor engleskog fudbalskog kluba Brentford, započeli upravo razgovorom o nastupu reprezentacije Srbije u Kataru. Zamolili smo ga da nam prenese svoj stav, naročito s obzirom na to da je imao priliku da igru "orlova“ gleda uživo u Dohi.

"Očekivali smo mnogo bolje, ali smo imali nesreću da od naših 11 igrača dvojica ili trojica nisu igrali za svoje klubove poslednjih mesec dana. Ovo što govorim nije izvinjenje, već činjenica. Takođe, neki od njih su došli povređeni, tako da smo zaista bili hendikepirani, ali smo i pored toga, za dlaku, mogli da prođemo grupu. Dali smo pet golova, što je, po mom mišljenju, jedan veliki broj. Kada date toliko golova na samo dve utakmice, to vam u grupi od četiri ekipe osigurava prolazak, ali uz to treba imati i sreće. Evo, Hrvati su dali jedan gol i otišli u četvrtfinale. Alal im vera! Dakle, to je svojevrsna lutrija. Meni je najvažnije da je selektor ostao i da su svi igrači ujedinjeni, da među njima nema međusobnog kritikovanja. Svi su spremni da idu u borbu ponovo. Imali smo veliki uspeh pre toga, u Ligi nacija, bili smo prvaci naše grupe, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo bili smo prvi. Dakle, mi imamo jednu odličnu ekipu“, kaže Den Tana na početku razgovora za "Ekspres“.

Kakve ste utiske iz Katara preneli čuvenom društvu iz "Madere“ koje čine, između ostalih, legendarni bundesligaški golman Perica Radenković Radi, bivši trener Crvene zvezde i reprezentacije Slavoljub Muslin, kao i nekadašnji predsednik Partizana Zdravko Mrvić?

"Moje društvo je takođe očekivalo više, kao što smo i mi svi očekivali više. Ali kada sam im objasnio sve ovo što sam i vama, još malo su tražili dlaku u jajetu, ali su shvatili da apsolutno nemamo čega da se sramotimo. Ovaj region je dao dve reprezentacije – našu i hrvatsku, oni su prošli, mi nismo, tako da će se oni boriti za bivšu Jugoslaviju. Ovo je bilo moje deseto svetsko prvenstvo, nadam se da ću da zaokružim na 11. za četiri godine u Americi. Fudbal je moj život. Bio sam predsednik tri kluba – Los Anđeles Torosa, prvi stranac u Brentfordu, bio sam predsednik Zvezde. Svakoj svojoj devojci, kao i svojim ženama, govorio sam da imam samo jednu ljubav – fudbal. Posle par godina one bi mi rekle: ’Ostavi fudbal, imaj koliko hoćeš švalerki’, ali nisam ih poslušao.“

1
Izvor: Privatna arhiva

Selektor reprezentacije Dragan Stojković se uz zdušno odobravanje gotovo cele nacije opredelio za napadačku taktiku. Čini nam se, ipak, da je taktika u Kataru više zavisila od zdravstvenog biltena reprezentativaca koji su na raspolaganju, nego od protivnika koji je na terenu i rezultata koji nam je potreban. Smatrate li da je na turnirskim takmičenjima, kakvo je Svetsko prvenstvo, potrebno više igrati na rezultat nego "umirati“ u lepoti igre?

"Igralo se i na rezultat – tokom kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Igralo se na rezultat i u Ligi nacija, ali ne može on da igra na rezultat kada ima šest povređenih igrača. Ja kada sam stigao u Katar i kada sam video Piksija kako izgleda, mislio sam da je on bolestan. Kada mi je objasnio šta se dešava, bilo mi je jasno da ima problem koji nijedan menadžer na svetu ne može da reši. Možda se više koncentrisao na ofanzivu, radi ovih povređenih igrača, ali bio sam na utakmici protiv Kameruna i mogu da kažem da su za dlaku ona dva gola prošla. Međutim, to ne znači da smo tada pobedili da bismo išli dalje. Da smo bili zdravi, mogli smo definitivno da prođemo grupu i da budemo tamo gde su Hrvati danas. Sada je važno da budemo mirni, a vidim da je štampa korektna, da nam je svima teško, da smo razočarani, ali da nismo izgubljeni. Svaki od igrača dao je sve od sebe na terenu, čak i oni koji su bili toliko povređeni da možda nisu ni smeli da budu na terenu. Neki od njih su time rizikovali svoje karijere u klubovima. Najviše sam se plašio da ćemo izgubiti neke od njih, ne samo za reprezentaciju, nego i za klub. Hvala Bogu, dobro je prošlo.“

Krajem septembra imali smo priliku i zadovoljstvo da pogledamo film o životu i karijeri Vašeg prijatelja golmana Petra Radenkovića Radija. Svojevremeno ste najavili da ćete objaviti svoje memoare u dva toma. Kada možemo da ih očekujemo i šta će sve oni obuhvatiti?

"Drago mi je da je srpski narod saznao koliko je uspešan bio moj prijatelj. Upoznali smo se kada smo imali po 13 godina, dakle znamo se već duže od 70 godina. Skupa smo pošli u svet, on je zaista bio jedan od najboljih golmana na svetu, kada je igrao u Nemačkoj. Nažalost, i pored toga što je bio najbolji, nisu ga pozivali da brani za reprezentaciju Jugoslavije, jer je to tada bilo nemoguće. Kad odeš iz zemlje, više te ne zovu. Mada, u to vreme Jugoslavija je imala takvu ekipu da je mogla da bude prvak sveta. Ja sam ponosan na Pericu, napravio je fantastičnu karijeru. On je divan čovek, veliki prijatelj. Što se mojih memoara tiče, radim na tome punom parom i nadam se da ću ih završiti do sledećeg Sajma knjiga. Ali, teško mi to ide. Van Srbije sam živeo 60 godina, tako da mislim na engleskom pa prevodim na srpski to što želim da kažem. Radio sam sa nekoliko ovdašnjih pisaca, ali mi je cilj da knjiga bude u potpunosti moja, da bude onako kako sam rekao da se napiše. I tu ima problema. Na primer, kažem – nisam pobožan, ali sam dao 100.000 da se obnovi crkva, a oni napišu da sam rekao da ne verujem u boga. Takođe, objašnjavam im kako sam živeo u logoru, u Belgiji, u Kanadi, Americi, kako sam se bavio fudbalom, glumom, imao sam noćni klub, restoran, bio sam predsednik tri kluba… Imam dva braka, dve ćerke, devojke između brakova i želim sve to da opišem. Kada izađe knjiga, sigurno će mnogi od mojih mnogobrojnih poznanika očekivati da su bili pomenuti u knjizi, što je nemoguće. Tako da nije jednostavno, ali završiću nekako.“

Fudbal igrate od svoje 12. godine, on Vas je i odveo "u svet“, ali ste se, pored te ljubavi, bavili i drugim poslovima. Pre svega, nastavili ste porodičnu tradiciju ugostiteljstva, ali ste bili i glumac, filmski producent. Kažu da Vam sve čega se dohvatite ide od ruke. U čemu je tajna?

"Tajna je u rečenici: ’Kad počinjemo?’ Bilo šta da sam radio nisam čekao da razmislim, da sagledam novu ideju, već sam se odmah bacao na posao. Na sreću – 75 odsto je bilo uspešno, 25 odsto nije. Bio sam hrabar, imao sam avanturistički duh i uvek sam mislio pozitivno. Čak i kada izgubim ja sam mislio da i u tome ima nešto dobro.“

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Dan Tanas (@_dan_tanas_)

Nakon smrti Karla Maldena jedini ste Srbin koji je član Američke filmske akademije. Osim što je to velika čast, koje obaveze imate u vezi sa tim članstvom?

"Momentalno nemam toliko obaveza, mada ih je bilo puno proteklih 20 godina. Bio sam u Komitetu za nominaciju najboljih pet američkih filmova i najboljih pet stranih filmova. To je značilo da sam morao da provedem mesece u Akademiji i da gledam filmove. Bila mi je čast da budem deo toga, zaista. Danas je moja ćerka Gabrijela član Akademije, ona je filmski producent. Dakle, ima nas dvoje iz Srbije, tata i ćerka. Kao, na primer, moj dragi prijatelj Fransis Ford Kopola i njegova ćerka koji su, takođe, zajedno u Akademiji. Osim nas dvoje i Karla Maldena, sa ovih prostora je u Akademiji bio i Branko Lustig, poznati producent, kao i Ika Panajotović. Oni su pokojni. Dakle, jedno vreme nas je bilo trojica – dva Srbina i jedan Hrvat. Kada su dolazili naši filmovi, uvek smo im davali desetke, tako smo se bili dogovorili. Predsednik naše grupe, koja je brojala 600 članova, primetio je šta radimo, ali nas ipak nije izbacio jer, kako je rekao, ovi drugi daju sedmice tako da vaši filmovi ipak ne mogu da pobede.“

U Srbiji kafana ima kultni status. Umetnici "za kariranim stolnjacima“ pišu pesme, filozofi manifeste, političari planiraju revolucije… a Vi ste u svojoj "kafani“ u Santa Moniki okupljali svetske zvezde. Zašto su baš kod Vas, a ne u neke druge holivudske restorane, dolazili Klint Istvud, Marlon Brando, Frenk Sinatra, Robert Mičam, Met Dilon, Bijonse, Bred Pit, Madona… a Al Pačino je čekao dva sata da dobije sto?

"Meni je čast da je restoran koji nosi moje ime pomenut u mnogim filmovima, serijama i televizijskim emisijama, novinama. Ali, treba njih da pitate zašto su to radili. Ja sam imao bolji PR od bilo kog drugog restorana na planeti jer je moja klijentela bila svetska – od glumaca, političara, mafijaša, sirotinje i bogataša. Mi nikada nismo birali goste. Bili smo i ostali otvoreni za sve. Sve je počelo sa veoma pozitivnom kritikom u ’Los Anđeles tajmsu’. Njihov novinar, koji je pisao o hrani, slučajno je došao u moj restoran, dve godine nakon otvaranja, i potom je napisao fantastičnu kritiku. Da on to nije uradio, restoran verovatno više ne bi postojao.“

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Dan Tanas (@_dan_tanas_)

Osim što se utrkuju da dođu u "Dan Tana’s“ restoran, da li se zvezde, možda, trude i da nadmaše jedni druge u ostavljanju bakšiša?

"Džoni Dep je, na primer, jednom ostavio 2000 dolara za račun od 100 dolara, ali su i neki drugi takođe ostavljali veliki bakšiš. Mogu da kažem da kelneri u mom restoranu, kao i barmeni i šef sale, zarađuju koliko niko u drugim restoranima ne može da zaradi. Jednom sam im rekao da treba oni mene da plaćaju što rade ovde.“

Kameron Dijaz je 2020. godine na proslavi 50 rođendana Vašeg restorana rekla da joj je to bio prvi restoran u kojem je ručala u Los Anđelesu, kada je tamo došla sa 16 godina, i da se u međuvremenu energija tog mesta nije nimalo promenila. Kako ste uspeli da održite kod osoblja tu energiju o kojoj slavna glumica priča? Poznato je da osoblje retko odlazi od Vas i da je samo jedan konobar za sve te godine dobio otkaz?

"Imao sam oko 35 radnika, što je puno za jedan mali restoran. Na svaka četiri stola ja sam imao kapetana u toksidu, kelnera i pomoćnika kelnera. To nijedan restoran na svetu nema. Koštalo me je to puno, ali mušterije su bile prezadovoljne i na kraju se isplatilo. Računi su bili sve veći i veći, ja sam zarađivao više, zaposleni takođe. Mnogi su se hvalili da su bili u restoranu, ne samo Kameron Dijaz. Dru Barimor, na primer, rođena je u bolnici koja se nalazi samo kilometar od nas, i roditelji su je doneli u restoran kada je imala samo nekoliko dana, i na šanku bara su joj presvukli pelene. Tako je ona govorila da je najmlađi gost restorana ikada. Elizabet Tejlor i Ričard Barton su takođe dolazili, mada nikad zajedno. Guverneri i predsednici su takođe bili naši gosti, ali to je bilo najteže i to nisam voleo jer uz njih dođe gomila pratilaca, obezbeđenje, i to sve izgleda kao da je okupacija restorana. Molio sam boga da mi niko od bivših ili sadašnjih predsednika ne dolazi često.“

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Dan Tanas (@_dan_tanas_)

Čuveni vlasnik Los Anđeles Lejkersa Džeri Bas uveo je glamur u svet NBA i oko njega, ali je titule ipak proslavljao u Vašem restoranu koji je, iako tradicionalni italijanski, ipak pomalo nalik na naše tradicionalne kafane, a ne na glamurozne i pompezne objekte ka kojima je dr Baz stremio. Kako je Vaš restoran postao mesto proslava titula igrača i menadžmenta Lejkersa?

"Doktor Džeri Bas je bio moj divan prijatelj. Mi smo skupa jurili devojke, išli na konjske trke, igrali poker. On mi je bio kao stariji brat. Bio je više u restoranu nego ja. Dolazio je tri, četiri puta nedeljno, a ja sam bio često na putu. Ali, osim Lejkersa, kod nas su dolazili i igrači američkog fudbala i svih drugih sportova. Teško je objasniti toliku popularnost. Nudili su mi milione da otvorim ’Dan Tana’s’ restorane u Londonu, Tokiju, Las Vegasu i Parizu. Zamalo to nisam uradio. U London sam otišao 1972. s namerom da otvorim restoran, ali sam shvatio da je nemoguće kopirati taj brend koji sam napravio i milo mi je da nikada nisam otvorio u drugim gradovima isti restoran. Sada smo ušli u 58 godinu postojanja, a ja sam zaista za sve to vreme otpustio samo jednog radnika koji je krao bakšiš od svojih kolega. Od korone smo izgubili barmena koji je radio u restoranu 50 godina. Mogu da kažem da su mnogi moji radnici danas milioneri. Imao sam, zaista, odlične radnike. Iz bivše Jugoslavije bilo je 50 odsto njih, zatim su bili iz Italije, Češke, Švedske, Meksika, svi su se slagali, a insistirao sam da se govori isključivo engleski jezik, radi gostiju, da bi mogli uvek da ih razumeju.“

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Dan Tanas (@_dan_tanas_)

Bez obzira na toliki uspeh, Vi ste se ipak vratili u Srbiju.

"Vratio sam se posle 2000. godine i promena koje su se dogodile. Želeo sam da budem deo te nove Srbije. Imao sam tada puno ponuda da se uključim u razne poslove, ali ja se nisam vratio da bih se obogatio jer to sam već bio uradio u Engleskoj i u Americi, vratio sam se da potrošim i da savetujem i pomognem. I milo mi je zbog toga. Vidim veliki napredak ovde i nadam se da će nam biti još bolje.“

"Moraš biti dobar Srbin da bi bio dobar Amerikanac“, govorio je otac Karlu Maldenu, glumcu sa kojim ste se družili. Rekli ste u jednom intervjuu da naša dijaspora u prošlosti nije bila dobro organizovana i povezana. Da li se nešto promenilo u vezi sa tim?

"Mi smo imali onu staru dijasporu koja je došla pre Prvog svetskog rata. Zatim dijasporu koja je došla između dva rata, a dolazili su ljudi i posle Drugog svetskog rata, kao i nakon raspada Jugoslavije. Naša, srpska dijaspora, bila je u najtežoj situaciji jer je bila sastavljena od ljudi koju su bili simpatizeri različitih stvari. I to je pravilo problem. Međutim, oni su izumirali, tako da danas imamo dijasporu koja je srpska, a ne jugoslovenska. Kada sam ja došao u Ameriku, Karl Malden me je pitao odakle sam. Rekao sam da sam iz Jugoslavije i da sam Jugosloven. Pitao me je da li slavim slavu i ja sam mu rekao da su slavili moj deda i moj otac – Svetog Luku. ’Onda si ti Srbin, a ne Jugosloven’, rekao mi je tada, a kada se potom devedesetih raspala Jugoslavija Karl Malden me je pitao – ’Den Tana, šta si sada?’“

1
Izvor: Privatna arhiva

Šta biste poručili mladim ljudima koji danas trbuhom za kruhom napuštaju Srbiju?

"Danas je sasvim drugačija situacija nego kada sam ja otišao. Viza može da se dobije uglavnom lako, a ja kada sam otišao nisam imao ni pasoš, već sam bio na grupnom, na kojem su bila 22 imena. Mi smo odlazili da se ne vratimo. Danas omladina može da ode ako želi da nauči nešto novo i da se vrati. Ali, i u moje doba, i u ovo sada doba, uvek je teško biti u emigraciji. Nema veze koliko si uspešan. Uvek ti fali ono u čemu si odrastao. Dobro je otići, probati, naučiti, ali je u redu i vratiti se. To nije sramota. Mene pitaju u vezi sa tim često, a ja im kažem – probajte.“

Svoje ime ste, opravdano, "amerikanizovali“, poput glumaca Holivuda (Kirk Daglas – Išur Danijelovič, Natali Portman – Neta Li Herslag, Mila Kunis – Milena Markovna Kunis…). Kako Vas zovu prijatelji u Beogradu, a kako u Americi?

"U Beogradu me neko zove Dobrivoje, neko Den Tana, neko samo Den. Dobrivoje Tanasijević sam bio do 1957. godine. Tada sam dobio ulogu u filmu ’Neprijatelji ispod mora’ (The Enemy Below) sa Robertom Mičamom i Kurtom Jurgensom. Ja sam igrao Nemca, a iz ’Tventi senčeri foksa’ su insistirali da promenim ime. Zvao sam svoje roditelje i oni su me podržali u tome, mada mi je tata rekao – ako mogu da kažu ’Čajkovski’, mogu i ’Tanasijević’. Kada sam to rekao ljudima u studiju, objasnili su mi da tati prenesem sledeće: ’Kada budeš poznat kao Čajkovski promenićemo tvoje ime u Tanasijević’. Tako su od Dobrivoja napravili – Den (piše se Dan), a od Tanasijević – Tana, i ja sam se s tim složio.“

Na početku proglašenja pandemije virusa korona organizovali ste, zajedno sa prijateljima, krug dostave hrane – svako od vas je jedan dan spremao hranu i slao je ostalima. Vi ste dostavljali sarmu. Koje je Vaše omiljeno jelo?

"Kada sam otišao iz Jugoslavije, najviše mi je falila sarma. To su svi znali. Kada sam se vratio u Beograd, četiri dana sam jeo sarmu za doručak, ručak i večeru! Za vreme korone moji ’maderaši’ i ja smo se organizovali i svako je imao svoj dan kada je drugima slao hranu. Tako smo se družili kroz razna jela. U tome su učestvovali Perica Radenković, Zlatko Mrvić, moj kum Boban i ja.“

"Chicken Parmigiana“ je decenijama jedno od najpopularnijih jela u Vašem restoranu. Da li biste, možda, sa našim čitaocima podelili recept?

"To je prvi put napravio moj prvi šef Mikele, koji je bio iz Firence u Italiji, a nasledio ga je Mate, moj drugi šef, i na kraju Neno. Za to jelo prvo morate da napravite jedan sos od pelata, crnog luka, belog luka, peršuna, ruzmarina i bosiljka. Zatim uzmete belo pileće meso isečeno na šnicle i pripremite ga isto kako se pravi bečka šnicla – pohuje su u brašnu, jajima i prezli. Svaku šniclu zatim ’osušite’, da ne bude masna, i potom ih sve poređajte u čistu šerpu. Dolijte slatko vino, marsala ili porto, zatim prelijte sosom koji ste već napravili i na kraju stavite parmeđano izrendan na listiće, kao i mocarelu iskidanu na komade. Stavite sve u rernu i kada počne da menja boju u žutu, gotovo je i može da se servira. Videćete, mnogo je ukusno, a to jelo je izmislio jedan šef koji je radio za Musolinija za vreme Drugog svetskog rata. Uz to možete da servirate, kao prilog, i pastu koju takođe prelijete onim sosom ili sosom od putera. Da su naši fudbaleri jeli ovu piletinu, bili bi prvaci sveta!“

 

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
22°C
22.07.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve