U fundusima pozorišta ostalo je više od 150 kostima koje je potpisala Dragica Laušević, na ekranima smo videli gotovo dvadesetak. Tek kada obuče kostim glumac postaje lik, ali njen posao počinje mnogo pre prve probe. Prva skica je početak priče o liku čiji će izgled gledaocu dočarati priču i pre nego što glumac progovori.
Da li je kostim koža glumca ili poruka gledaocu?
„Ukoliko se glumac ne oseća dobro u kostimu, ukoliko smatra da to nije deo njegovog lika, mi to uvek primetimo kao publika, to se primeti kao strano telo. Uopšte taj proces, bilo na filmu ili u pozorištu, mora da rodi nešto zajedničko jer to je lanac svih nas, pa je kostim karika koja mora da bude deo priče, ne može da izađe van toga.
I apsolutno, više ili manje šalje svoju poruku. Poštujem ideju reditelja, ali volim i kad mi dozvole da imam svoj stav na zadatu temu. Kad razmišljam o kostimu veoma mi je bitna analiza karaktera i ta povezanost dizajna i dramaturgije.“
Nekada su kostimi ostajali zarobljeni u predstavi ili na ekranu, ali pre dvadesetak godina kao da su pobegli na ulicu. Kostim je na neki način počeo da diktira modu, a najbolji primer je „Seks i grad“. Gde su se tu sudarili kostimografija i moda ili je to samo potvrda definicije Koko Šanel da je mala crna haljina nezamenljiva i za sliku i za ulicu.
„Mislim da se tu prožima ne samo u poslednjih desetak ili dvadesetak godina, to se prožima u jednom dužem vremenskom periodu. Moda, posebno visoka moda, bila je nekako uvek inspiracija i za teatar, a potom smo je naravno viđali u filmovima, posebno pedesetih godina. Kako se desilo da izađe najviše na ulicu? Ne znam. Imam utisak da su, kada ste pomenuli Koko Šanel, žene nekad više vodile računa o stilu. Izraz žena od stila bio je veliki kompliment za nekoga. Verujem da su se socijalne prilike dosta odrazile na način odevanja. Mnogo više jurimo za poslom, autobusom, novcem, da imamo i porodicu i karijeru, nekako je baš sve brzo. Takvom načinu života prilagodilo se i odevanje.
I postalo je nešto, ja bih to rekla, kao svašta. Izgubili su se stilovi. Mi smo do devedesetih godina imali određene forme u određenim epohama. Pa se znalo šta su pedesete, pa šezdesete, pa sedamdesete. A onda se odjednom sve pomešalo. Nastala je neka moda s početka devedesetih koja je bila jako čudna, nedefinisana. Koliko god se modni stil vodio nekom epohom, imam utisak da je zapravo počelo da izmiče iz ruku.
Kada gledam ljude kako su obučeni, imam utisak da je na njima svega previše. Toliko je toga mnogo, da način odevanja učini da čovek ili žena zaliče na karikaturu. Međutim, na sceni je trend nekog minimalizma i nekog čišćenja i došli smo nekako do toga da se ne potencira previše.“
Da li pomislite da je u ovom času svetu potrebno mnogo više boje? Možda svi želimo da budemo šareni i radosni kao da smo pobegli sa Kube, a zapravo želimo da pobegnemo iz ove situacije pandemije, zatvorenosti, otuđenosti?
„Sigurno je da ima i toga. Meni jedino smeta kako je sve postalo globalno tako da je, i što se mode tiče, nekako sve postalo isto. Kao da je sve od istog dobavljača. Ponuda je, na neki način, postala stvar diktature. Kao da nemamo dovoljno snage da se odupremo tome i da damo neki lični pečat bilo kom komadu garderobe. U tom smislu izgubio se neki individualizam, a mislim da je tako i u drugim sferama umetnosti. U muzici je to i te kako očito. Zapravo strašno je što smo izgubili lični stav.“
Kada govorimo o pečatu, nameće se utisak da sve te filmske zvezde na koje žene žele da liče, i na onom crvenom tepihu imaju na sebi neke kostime kao da su ostale u tom filmu u kome igraju i koji predstavljaju. I zbog njih i zbog odsustva individualnosti kao da smo svi kostimirani.
„Da. Uopšte sve te zvezde su idoli nekim mlađim generacijama. Pripadam generacijama kada idolopoklonstvo nije bilo baš popularno, ali sada je sve to deo velike industrije, velikog marketinga. Nisam sigurna da i te zvezde imaju mogućnost ili potrebu da se u to uključe u potpunosti, nego se prepuštaju. Onda oni koji konzumiraju tako nešto pokušavaju da izgledaju kao neka od tih ikona. Kada razgovarate sa mladim ljudima, imate utisak da mnogi od njih imaju izuzetno čvrste stavove, a kada uđete malo dublje u priču shvatite da su ti stavovi bez pokrića.“
Da li mislite da su na neki način i današnji modni stilovi popularni bez pokrića?
„Mislim da da. Kao kostimograf, moram da napravim veliku razliku između modnog dizajna i kostimografije. Kao kostimograf oduvek posmatram ljude. Nikada nisam volela da komentarišem kako je neko loše obučen, jer svako od nas da najbolje od sebe kako bi sebe prezentovao upravo u tom svetlu. To je zapravo prezentacija ličnosti. Ali, modni dizajneri ili stilisti ne razmišljaju tako. Oni uvek gledaju s druge strane. Oni gledaju da li je to dobro ili nije dobro. Meni je to zanimljivo u smislu zašto je ta osoba to uradila. Odakle potreba da se to tako obuče? Šta to govori o njoj?“
Gledaoci su, možda bih mogla reći, prilično ravnodušni, kada govorimo o savremenoj predstavi, TV seriji ili filmu, odnosno kada gledaju te kostime. Ali zato kada govorimo o istorijskim filmovima ili o predstavama sa istorijskom tematikom tu su svi jako kritični. I uvek čujemo iste zamerke – nisu se tako oblačili, nije to bilo tako. Pa šta je zapravo izazov istorijskog kostima, ako ga tako možemo nazvati?
„Ljudi često to komentarišu zato što imaju potrebu za dokumentarizmom. Međutim, razlika između dokumentarnog filma i igranog je ogromna. A što se kostima tiče, kada bi se uradio baš dokumentarni kostim u potpunosti, to tek ne bi gledaocu bilo interesantno. Postoje razne škole, Englezi baš vole da rade rekonstrukciju istorijskog kostima. I oni idu čak dotle da se pravi materijal kakav je bio nekad. Oni posebno tkaju materijale za svoje TV drame. To je zaista božanstveno i taj kostim na kraju izgleda kao muzejski eksponat.
S druge strane, imate i američku školu koja moram da priznam da je veoma popularna, jer mi najviše gledamo holivudske produkcije. Ono što se meni dopada kod njih jeste što prvo dobro urade vizuelni identitet glumca i onda ne odstupaju mnogo od toga. Kada se vizuelno vežete za neki lik, on može i 20 puta da se presvuče u toku filma, ali vi suštinski ne primetite promenu u tom presvlačenju.
Sviđa mi se što istorijskom kostimu ipak daju malo nekog pečata vremena u kome mi to gledamo. Kada sam radila kostime za film „Montevideo“, tokom istraživanja naravno da sam imala uvid i kako su izgledali svi ti ljudi. Ali nisam sigurna da ne bi bilo suvoparno da je sve urađeno kao preslikano sa fotografija.
Svi mi znamo da nekada nije postojala mogućnost da neko uđe u zatvoreno, odnosno u enterijer sa šeširom, to se nije dešavalo. Na filmu to ipak možete da provučete.
U poslednje vreme mnogo se komentariše ova serija „Porodica“ i često čujem zamerke na autentičnost. Gledati dokumentarne snimke je jedna priča, raditi analizu na tu temu – druga, a gledati igranu seriju je nešto potpuno drugačije. Tako treba posmatrati i kostim.“
Pomenuli ste englesku produkciju koja to radi savršeno, vodeći računa o svakoj sitnici. U fundusima naših pozorišta dugo su se čuvali veoma kvalitetni i originalni kostimi i ti su prostori ličili maltene na neke male muzeje i epohe teatra tog vremena. Šta je danas u krojačnicama i garderobama teatra?
„Sada je to sve jako drugačije i meni pomalo tužno. Nešto se desilo. Nešto se desilo sa pozorištem generalno, nekakvo urušavanje u svakom smislu pa i to da ne možete naći dobro očuvane funduse. Retki su. Više ne postoji taj izbor. Nekako se i ne čuva. Desio se jedan period koji čak mogu i da razumem kada nije bilo dovoljno novca pa se sve to koristilo da se oblikuje na neki drugi način.
Sada čak i nije da nema novca, i imam utisak da je ljudski faktor razlog što su nam fundusi u lošem stanju. Ima i dobrih primera. RTS i dalje ima veliki broj kostima, ali generalno nestao je taj neki entuzijazam.“
Nestali su kriterijumi i poštovanje prema lepom, što je vredno sačuvati.
„Da. Slušam već duže vreme kako nam uništavaju pozorišta. I da, tačno je s jedne strane. S druge strane, i mi koji se bavimo pozorištem dosta smo doprineli da se ono uruši. Ja sam za pozorište veoma vezana i žao mi je što nije kao kada sam počinjala da radim. Bilo je manje novca i manje mogućnosti, ali bilo je više volje.“
Radili ste i sa stranim produkcijama. Šta stranci zapravo očekuju od kostimografa? Koliko su oni spremni da saslušaju, da ulože, da ispoštuju?
„Čini mi se da je to više pitanje mentaliteta. Oni mnogo više slušaju i mnogo bolje čuju, ali svi moraju da se pridržavaju prvobitnog plana i dogovora. Čak i kada insistiraju na nečem drugačijem, kada se napravi kompromis, oni vas obavezno pitaju – da li ste srećni. Moram priznati da to nije baš najiskrenije pitanje, ali lepo zvuči. Naš mentalitet mi je ipak bliži. Imam utisak da nedostatak te ljubaznosti kod nas mi više govori o tome šta zaista čovek misli i znam šta mogu da očekujem.“
