Scena
21.04.2021. 13:30
Đoko Kesić

Intervju Petar Pijanović

Energija porobljenog naroda

Profesor Petar Pijanović
Izvor: Marko Stevanović

"Kultura u svojoj suštini podrazumeva blagonaklon i trpeljiv odnos prema razlikama. Najgore je to što je psihologija malih razlika, kako kažu psiholozi i psihijatri, na ovim prostorima prouzrokovala najveće zlo ."

U izdanju Matice srpske nedavno se pojavila nova studija dr Petra Pijanovića pod naslovom „Srpska kultura u XVIII i XIX veku“ koja je na nedavnom Sajmu knjiga u Novom Sadu dobila nagradu Izdavački poduhvat godine. Ova studija sa Pijanovićevim ranijim knjigama „Anđeli i ratnici“ i „Srpska kultura: 1900–1950“ čini zaokružen stvaralački opus koji bi se mogao nazvati istorijom srpske kulture. Profesor Pijanović skromno odgovara: „Moglo bi se i tako reći. Ipak, treba sačekati sa krštavanjem i davanjem imena.“

Šta je to toliko značajno što su Srbi uradili tokom 18. i 19. veka?

„Jovan Skerlić je isticao da je srpska kultura 17. veka bila na najnižem stepenu svog razvoja. To se može reći i za ukupni život Srba u okvirima Turske carevine tog doba. Kultura je često izraz društvenih prilika u nekom narodu. Srpske zemlje tada su zaostale i feudalne turske provincije bez škola i kulturnih institucija. Jedino je crkva koliko-toliko uspevala da održi verski i duhovni život i da ljude krepi nadom i verom u opstanak. Dva su se važna i po ishodu tragična događaja desila u narednom, 18. veku: ukidanje Pećke patrijaršije (1766) te učešće Srba i njihovo svrstavanje u Austrijsko-turskom ratu (1788–1791). Posledica rata je Velika seoba Srba, prelazak Save i Dunava gde Srbi postaju prividno zaštićeni podanici Habzburške monarhije.

Taj prelazak vitalnijeg dela srpskog naroda u srednju Evropu značio je i ulazak u novu i drugačiju zapadnu kulturu, umnogome različitu od orijentalne i despotske kulture pod Turcima. Novi, 19. vek doneo je oslobodilačke ustanke u Srbiji koja će se izboriti za vazalnu autonomiju, pa postati kneževina i na kraju kraljevina sa parlamentarnom monarhijom. Društveni napredak uticao je i na kulturu. Uz rast privrednog života, u Srbiji su otvarane škole i pokretane kulturne institucije. Poseban značaj imali su Velika škola, Licej, Društvo srpske slovesnosti, Srpsko učeno društvo i, na kraju, Kraljevska srpska akademija osnovana 1886. Veliki podsticaj tom kulturnom razvitku davali su Dositej Obradović i Jovan Sterija Popović. 

Veliko duhovno i kulturno zračenje kod Srba u Austrijskom carstvu (Austrougarskoj) imala je i Matica srpska, osnovana u Pešti pa preseljena u Novi Sad, kao najdugovečnija ustanova kulture kod Srba. Svoju okasnelu renesansu obnovljena srpska država i kultura doživeće u poslednjoj četvrtini 19. veka. Uz vaskrslu energiju dugo porobljenog pa oslobođenog naroda, važan prilog tom preobražaju i boljitku dala je intelektualna elita uzimajući udela ne samo u obrazovnim, naučnim i kulturnim, nego i u državnim poslovima.“

Posle srednjovekovne srpske kulture, koja je bivala pod vidnim vizantijskim uticajima, došla su nova evropska vremena i njima primerene kulturne vrednosti?

„Slovenski pravoslavni narodi, pa i Srbi u novom dobu, opstajali su na granici starog, odnosno vizantijskog sveta i potrebe stvarane iz duha predmodernog sveta da se krene u promene uz pomoć sekularnog društva. Taj novi duh i otvaranje prema Zapadu, ali i tvrdokorna ukorenjenost u obrascima nacionalne kulture, kojima se čuvao identitet Srba u Osmanskom i Austrijskom carstvu, obeležili su novi srpski vek. Tu udvojenost naročito je svedočio Beograd nalazeći se na međi dveju carevina. Beograd je svojim kalemegdanskim okom bio prozor okrenut prema Zapadu. 

Takvu ulogu u ruskoj istoriji u kulturi imao je Petrograd pod Petrom Velikim pa dalje. Po tome, po inteligenciji uglavnom školovanoj na Zapadu i po drugim stvarima, kultura Srba u novom veku slojevita je i izukrštana različitim uticajima. Otuda je na vremenskoj mapi 18. i 19. veka sačuvala sva pomenuta obeležja. Izvorno biće te kulture celovitije i bolje razumeva se u uporednom okviru, kao i uvažavanjem različitih civilizacijskih zračenja. Reč je o vizantijskim, istočnolevantinskim, zapadnjačkim i mediteranskim uticajima koji su imali vidan uticaj u razvoju srpske kulture.“

Profesor Petar Pijanović
Izvor: Marko Stevanović

Srpska pravoslavna crkva dugo posle Kosova preuzela je dve važne funkcije u opstanku nacije – duhovnu i državnu. U novoj knjizi pišete da u 18. i 19. veku kultura preuzima deo tereta u odbrani identiteta?

„Crkva je kod Srba bez države bila matica slabo povezanog naroda i izraz njegove duhovnosti. Pećka patrijaršija pre ukidanja imala je tu dvostruku ulogu, a patrijarh je pred sultanom bio odgovoran za sve što je činila njegova pastva. Pošto su patrijarsi imali nadležnosti i u svetovnim poslovima, oni su odgovarali caru i za lojalnost svojih saplemenika otomanskoj državi. A odgovarali su i narodu koji su predstavljali i pred hrišćanskim Bogom i pred islamskim suverenom. Stvar se podosta pogoršala kada je Porta počela da postavlja patrijarhe ili je, sa izvršnom ulogom Carigradske patrijaršije, imala presudan uticaj na njihov izbor. 

Tako se i moglo desiti da još pre ukidanja pećke svetinje među deset prvosveštenika polovinu čine fanarioti koji nisu bili naklonjeni ni srpskom narodu ni njegovom sveštenstvu. No, temelji crkve ipak su bili očuvani, a sa crkvom kultura i identitet. U novijim vremenima, posle ukidanja Pećke patrijaršije, kultura još više postaje temelj identiteta u njegovim svetovnim i duhovnim vidovima. Ona je pomagala Srbima u otporu pritiscima većinskih naroda, a još više vlasti usmerenih potiskivanju nacionalnog osećaja Srba i pretapanju u tuđe vere i druge narode. I taj je otpor bio veoma važna misija srpske kulture i u Turskoj i Austriji.“

Krajem 17. veka, posle Velike seobe, Srbi su se prosuli od Arada do Like, severno iznad Budima, južno do Jadranske obale, dok je većina ostala u postojbini. Da li su nam seobe donele i nečeg dobrog?

„Ne znam koliko je i da li je iseljenička golgota donela dobro Srbima. Njihove iseljene pa opustele prostore u starom kraju (Stara Srbija) naselili su drugi koji sada dokazuju da su to njihove matične zemlje. Rasutost o kojoj sa razlogom govorite išla je na štetu kompaktnosti. Ti prostori i ljudi koji na njima žive najpodložniji su tuđim kulturnim i političkim uticajima. Vidite šta se desilo i šta se dešava upravo na područjima koja pominjete. Ako je pogibelj tada bila sudbina predaka, u naše vreme ona se pretvorila u izgon potomaka.

U čemu je njihova ’greška’? U tome što su zbog vere i tradicije postajali tzv. remetilački faktor. Kultura je tu samo indigo ispod čijeg se otiska sve reljefno vidi. U tome je paradoks: kultura u svojoj suštini podrazumeva blagonaklon i trpeljiv odnos prema razlikama. Najgore je to što je psihologija malih razlika, kako kažu psiholozi i psihijatri, na ovim prostorima prouzrokovala najveće zlo. Otud je ono dobro koje u pitanju pominjete za Srbe uglavnom značilo – crno dobro.“

Profesor Petar Pijanović
Izvor: Marko Stevanović

U novim prostorima posle seoba, srpskoj kulturi odškrinuta su vrata evropske kulture, prevashodno u Austrijskoj monarhiji?

„Dobro, mada je i ranija srpska kultura na prostoru od Dunava do Jadrana takođe evropsko nasleđe. No, seobe su donele veliku novinu i na kulturnom planu. Od 18. veka dešavaju se tektonski poremećaji i u kulturi. Postepeno slabljenje vizantijskog duha i uticaja dovešće do toga da u susretu sa srednjom Evropom Srbi tokom 18. veka sve više prihvataju običaje, manire i obrasce kulture iz svog novog okruženja. I sa umetnošću je tako. 

To posebno svedoči barok koji je u crkvenoj umetnosti kod Srba protivrečio vizantijsko-pravoslavnom duhu. Uz to, barok je ulazio u srpske crkve i bogatije kuće, što se vidi i u njihovom spoljašnjem izgledu i unutrašnjoj dekoraciji. Sve to dokazuje da su najpre Srbi u srednjoevropskom kulturnom krugu polako prihvatali zapadnjačke obrasce u svakodnevnom životu, a takođe i sveštena lica u životu crkve. Konačno, te uticaje donosili su i mladi srpski teolozi koji su bivali pitomci Duhovne akademije u Kijevu. Zadržavajući primarno srpska obeležja u jeziku, veri i u običajima, srpska kultura, puno više na severnim nego na južnim stranama, potpada pod zapadnoevropske uzore.“

Da li je baš to vreme presudno uticalo da srpska kultura postane značajan činilac evropske kulture i kako?

„Pozitivan odgovor na ovo pitanje je uslovan. Ta dva veka bili su transmisija prema razvijenom svetu. Paradoks tog procesa je u podatku da je u Evropu najpre ulazila naša usmena, a ne pisana kultura. Učeni pisac Dositej Obradović uvodio je u srpski korpus evropske mere i uzore, dok je priučeni Vuk Karadžić umnim evropskim glavama predstavio našu narodnu književnost koja je u prevodima počela da živi i na velikim jezicima. Po tome je njegov značaj u Evropi bio veći od značaja prosvetitelja Dositeja Obradovića.“

Vidite još

U svojoj novoj studiji pišete da su reforme carice Marije Terezije igrale značajnu ulogu da doseljeni Srbi u Austrijskoj carevini dobiju socijalni i stvaralački prostor?

„Na neki način je tako. Za dugog vladanja Marije Terezije (1740–1780) Srbi su dobijali povlastice koje su često ostajale mrtvo slovo na papiru. Zato su oni odlazili u nove seobe put Rusije. Ipak, od sredine 18. veka u carevini će biti štampane važne srpske knjige, intenzivnije su otvarane naše škole, a pri kraju veka počeće da izlaze i srpske novine. Međutim, verska prava Srba zadugo neće biti rešena na povoljan način, ali će stanje postati nešto bolje zahvaljujući caru Josifu II i njegovim tolerancijama.“

Naglašavate značaj Karlovačke mitropolije koja je imala misionarsku ulogu u kulturnom i inom usponu srpske nacije na severu, što se opet širilo i prema Srbiji pod Turcima.

„Svetovni i verski život prožimao se svuda gde su živeli Srbi, pa i u južnoj Ugarskoj. Kako rekosmo, Srbi su i sami dobijali privilegije, ali su one imale slabo dejstvo. Zbog toga su odlučili da osnivaju školske i crkvene ustanove. Tako je na prvom Narodno-crkvenom saboru u Krušedolu nastala Krušedolska mitropolija za Srbe u Habzburškoj monarhiji. Po toj odluci sedište mitropolijske uprave prešlo je potom u Sremske Karlovce: 1713. utemeljena je Karlovačka mitropolija. Njen značaj u crkveno-duhovnom i u kulturnom životu Srba od izuzetne je važnosti, naročito posle ukidanja Pećke patrijaršije. Mitropolija je postala duhovno središte Sremskih Karlovaca koji su po svemu otvoreni grad-muzej nove srpske kulture.“

Profesor Petar Pijanović
Izvor: Marko Stevanović

Pominjete i Trst kao veoma važan centar u kojem su se okupljali ili živeli značajni Srbi gde su došli u dodir sa postrenesansnom kulturnom baštinom?

„Zajedno sa Bečom i Peštom, Sentandrejom i Dubrovnikom, Trst je u novom dobu postao jedna od najvažnijih enklava srpske kulture u Evropi. Tamošnju srpsku crkvenu opštinu osnovali su naši trgovci, brodovlasnici i moreplovci koji su bili mecene srpskih stvaralaca. Tu su dolazili, kraće ili duže vreme ostajali i pisali Dositej, Vuk Karadžić, Njegoš, Pavle Solarić i drugi. Trag toga doba čuva i Hram Svetog Spiridona i bibliotečka riznica te velelepne crkve.“

U predvorje zapadne civilizacije uveli su nas polupismeni Karađorđe, nepismeni Miloš, samouki Vuk i raščinjeni monah Dositej... Da li se to samo Srbima događa?

„Pa nismo po tome bili baš usamljeni. Jedan grčki kralj, savremenik Karađorđa i Miloša, takođe nije mogao da se pohvali pismenošću. Da ne pominjemo druge. Paradoks je u tome da su upravo Karađorđe, Miloš i Vuk, kako je to zapazio Arnold Tojnbi, uveli zapadnu civilizaciju u balkanski svet i gradili modernu srpsku državu.“

Dva veka o kojima pišete potvrđuju u srpskoj umetnosti sve epohe i stilove (barok, klasicizam, romantizam, realizam) koji su obeležili i evropsko stvaralaštvo toga doba. Iz tog kulturnog fundusa izrasli su velikani koji se danas u javnom govoru, u školskim programima i udžbenicima sve manje pominju?

„Uz nešto kašnjenja, iste epohe i stilove poznaje i naša umetnost, javljajući se sa sličnim temama i poetikama kao i evropska. To kazuje da je srodan duh vodio i srpske stvaraoce. Sa druge strane, nama kulturno pamćenje nije jača strana. Otuda i velikani kod Srba bivaju prepušteni nemaru i zaboravu. Pragmatični politički filozof Džordž Santajana primetio je da su oni koji ne pamte prošlost osuđeni da je ponavljaju. Sa razlogom pominjete velikane iz kulturnog života. Oni su ponekad, po ličnom formatu i po delokrugu nadležnosti, uključujući i državne poslove, delovali kao institucije. Među njima su: Dositej, Vuk, Mateja Nenadović, Dimitrije Davidović, Vladimir Jovanović, Sima Lozanić, Vladan Đorđević, Čedomilj Mijatović, Milovan Milovanović, Jovan Skerlić, Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović... Kultura je znak razvijenosti nekog naroda i njegove države.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
clear sky
25°C
26.07.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve