Preporuka za čitanje
Emanuel Karer: Najveći francuski pisac za kojeg niste čuli
Predstavljamo vam roman Emanuela Karera: "Joga“, prevodilac: Novak Golubović; izdavač: Booka
Emanuela Karera najavljuju izvan Francuske kao "najvećeg francuskog pisca za koga niste čuli“. Karer dolazi iz buržoasko-boemskog miljea 16. arondismana i ugledne porodice čije pripadnike Francuzi nazivaju "bobo“, a obrazovanje dobija na čuvenom Institutu političkih nauka na kome su se školovale ličnosti poput Marsela Prusta ili Simon Vejl.
Emanuel Karer je neurotični buržuj, za razliku od Uelbeka koji dolazi sa duboke periferije i dna društvene lestvice. Njegove teme su nepogrešivo socijalne i političke, za razliku od Karerovih, koje su intimne i apolitične. I fizički izgled, kao i teme dva velika francuska pisca se razlikuju, Uelbek je oronuo, raščupan, zarozan, anarhista, dok je Karer, mišićav, zgodan, lepo obučen, izboranog lica koje stari brže od tela. Međusobno se uvažavaju, a kao par suprotnosti predstavljaju Francusku.
Majka, Elen Karer de Ankos, istoričarka je i stalni sekretar Francuske akademije, ekspert za istoriju Rusije i Sovjetskog Saveza. Preci po majci emigrirali su iz Rusije nakon Oktobarske revolucije.
Romani, poneki ekranizovani: "Brkovi“, "Razred na snegu“, "Moj život kao ruski roman“, u kome je obelodanio porodičnu tajnu, "Limonov“, "Protivnik božiji“, "Carstvo“, roman o gubitku vere, o prvim vekovima hrišćanstva, koji pojedini teolozi smatraju blasfemičnim i pornografskim, naposletku "Joga“.
Pored fikcije, kao Knausgor piše nefikcijsku prozu, čime je izazvao gnev ili protivljenje bližnjih, što je valjda zakonopravilo u ovoj vrsti književnosti. Posle romana "Joga“ očekivalo se da dobije "Gonkura“, ali mu je bivša supruga, novinarka, osporila nominaciju i nagrada mu je izmakla, iako je ovaj roman vrhunac njegovog stvaralaštva.
"Joga“ započinje razmišljanjima o meditaciji, jogi i intenzivnom desetodnevnom kursu specijalne tehnike, koji svoje praktikante iz cele Francuske izoluje u kamp zatvorenog tipa u koji se ne može uneti ništa iz sveta, čak ni mobilni telefon.
Praksa meditacije prekida se samo događajima prouzrokovanim višom silom, kao što je smrt člana porodice. U Emanuelovom slučaju to je pogibija njegovog prijatelja, urednika časopisa "Šarli ebdo“ kome je pozvan da napiše oproštajni govor, pošto su Uelbeka sklonili iz Pariza na nepoznatu lokaciju i dodelili mu telohranitelje. U jednom trenutku glavni junak kaže da mu je posle prvog šoka bilo drago što je poginuo njegov poznanik, a ne jedan od sinova ili član porodice.
Knjiga koja započinje kao bedeker za jogu, zbog Karerove akutne depresije se nastavlja na psihijatrijskoj klinici. I mada mislimo da posle filma "Let iznad kukavičjeg gnezda“ sve znamo o duševnim bolesnicima, Karer nas kao insajder demantuje, nazivajući manijakalno-depresivnu psihozu bipolarnim poremećajem, tvrdeći da se elektrošokovi i danas primenjuju – samo što se više ne daju u svesnom stanju, već pod totalnom anestezijom.
Rad sa adolescentima migrantima na grčkom ostrvu, koje nije ništa bolje od koncentracionog logora, traganje za ženom muzom među javom i međ snom, slušanje Šopenove "Herojske poloneze“ u brzom tempu, smenjuje povratak u Pariz, na mesto neurotične patnje, kreiranje celokupnog teksta knjige zvanog "medved“, što je termin preuzet iz filmske industrije. Slede vežbe kucanja, smrt dugogodišnjeg izdavača, blagodati rekreativne joge, teleta svete krave transcendentalne meditacije.
Dok Evropa piše i stenje pod reflektorima, Istok bira mentalnu ili prirodnu svetlost. U tome je njihova civilizacijska razlika.