Intervju
Igor Marojević: "Većina se zavarava da im je dobro"
Igor Marojević jedan je od najpoznatijih i najcenjenijih književnika srednje generacije čija su dela ostavila neizbrisiv trag u srpskoj kulturi.
Objavio je "Beogradsko petoknjižje": romane "Dvadeset četiri zida" (1998, 2010), "Parter" (2009), "Prave Beograđanke" (2017) i "Tuđine" (2018) i zbirku priča "Beograđanke" (2014, šest izdanja), kao i četiri romana iz "Etnofikcije", još nedovršene pentalogije: "Žega" (2004, 2008), "Šnit" (2007, 2008, 2014), "Majčina ruka" (2011) i "Ostaci sveta" (2020, 2022). Ostala dela: novela "Obmana boga" (1997), zbirke priča "Tragači" (2001), "Mediterani" (2006, 2008) i "Sve za lepotu" (izbor kratke proze, 2021), knjigu sociokulturnih eseja "Kroz glavu" (2012) i "Roman o pijanstvima" (2019). Napisao je i drame: "Nomadi" (u produkciji barselonskog Instituta za teatar izvođena 2004. na katalonskom i španskom, na kojem je i napisana), "Tvrđava Evropa" (prevod prethodnog komada sa španskog, BELEF 2008) i "Bar sam svoj čovek" (Beogradsko dramsko pozorište 2009‒2011).
Prema njegovom romanu "Dvadeset četiri zida" istoimena pozorišna adaptacija izvođena je takođe u BDP-u, 2003/2004. Njegova dela objavljivana su na španskom, ukrajinskom, katalonskom, mađarskom, portugalskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Zastupljen je u desetak reprezentativnih antologija srpske, ex-YU, južnoistočnoevropske i evropske kratke proze. Uz brojne nagrade koje je dobio, Igor Marojević je ovogodišnji laureat nagrade „Ivo Andrić“ i u intervjuu za nedeljnik "Ekspres" govori o svom literarnom radu, životu u Srbiji i Španiji, o Jasenovcu kao večnoj temi i o vremenu u kojem trenutno svi živimo.
Šta za Vas znači nagrada „Ivo Andrić“ i da li Vas je iznenadila?
"U trenutku kad mi je saopšteno da sam dobitnik bio sam slomljen od kovida pa ne bih ni imao snage za neko zaprepašćenje. Oporavljen, mogu reći da sam radostan što je žiri podmlađen i što je bio u stanju da priču o Anti Paveliću čita kao književni tekst, ignorišući ideološka pitanja osim u smislu mog poigravanja njima. Ivo Andrić je svakako svetski najnesporniji srpski pisac, onaj koji je najviše proširio izražajne mogućnosti srpskog jezika i najbolji domaći pripovedač kraćih formi, pa bi bilo smešno da kažem da mi nagrada ne znači."
Koliko smo kao nacija naučili iz bezvremenog Andrićevog dela?
"Nažalost, moj lični utisak je da smo slabo kakve pouke izvukli kao nacija, a i kad učimo, srazmerno retko učimo iz književnosti, osim, možda, iz usmenjačke."
Roman "Ostaci sveta" objavljen je pre dve godine, ali se o njemu i dalje priča kao o jednom od najznačajnijih književnih dela u poslednjih nekoliko godina. Koliko je tema Jasenovca bila za Vas izazov?
"Ne doživljavam Jasenovac kao temu romana ’Ostaci sveta’. Njegova tema jesu zločini dvadesetog veka, a Jasenovac je obrađen kao njen najrazvijeniji motiv. Duž tri decenije, čak i pre nego što sam znao da ću uopšte da pišem, beležio sam stvari o tom koncentracionom logoru, u kojem je kreativnost zla otišla na neki način ponajdalje pa sam se bavio njime da bih shvatio to zlo, bar u meri u kojoj se ono uopšte može razumeti. Na kraju krajeva, privlače me teški zadaci kakvo je opisivanje Jasenovca, te je izazov bio višestruk."
Vaša knjiga kratke proze "Sve za lepotu", objavljena prošle godine, deluje kao kritika sadašnjeg sveta. Šta mi to sve radimo "za lepotu"?
"Mogu da se složim sa vama čak i da se poslednji ciklus u knjizi, koji je posvećen smrti četiri poznata istorijska lika, može čitati kao kritika sadašnjeg sveta. Recimo, Ante Pavelić iz nagrađene priče ’Slikopisanje’ praktično gine iz vrlo savremenih razloga: kao kakav fanatik selfi kulture, on je rizikovao bezbednost u Buenos Ajresu zbog potrebe za javnim eksponiranjem i sebi nacrtao metu. Kada je posle atentata u Argentini utekao u Španiju i kad mu je saopšteno da više ne sme da se izlaže, on je uvenuo od tuge. Inače nisam želeo da ’Sve za lepotu’ bude tipični ’the best of’ kratke proze jednog pisca, nego da i pored, po mom mišljenju, zadovoljenja tog merila, poseduje i središnju temu. Ona je u knjizi obrađena kroz niz motiva poput žrtvovanja braka i porodice, skladnih socijalnih odnosa, zdravlja, ličnih materijalnih kapaciteta, pa i samog života zbog nekog vida lepote ili njenog privida."
Ima li nade za svet u kojem živimo ili možemo samo da čekamo da neko "konačno pritisne to dugme"?
"Politički i vojni sukobi se, očigledno, sve opakije intenziviraju, a mentalno i materijalno silazna putanja je na makro i mikro planu sve izraženija. Još kad priključimo džokere iz mračnog špila poput odloženog razvoja veštačke inteligencije, niti mogu da budem optimista, niti za to, nažalost, vidim moguće potkrepljenje."
Živeli ste u Barseloni, kako vidite odnos Španije i Katalonije i može li se povući paralela između Srbije i Kosova?
"Španija je ozbiljna država čiji drugi član Ustava govori o nepodeljivosti zemlje, a u svom nastavku, o autonomijama unutar države. Ustav SFRJ iz 1974. jedan je od retkih koji je dozvoljavao mogućnost samoopredeljenja do otcepljenja. Najlakše je praviti analogije, ali ja ne vidim nikakvu moguću razumnu analogiju između dva dotična slučaja. Zašto je Kosovo oteto protivpravno Srbiji, a Katalonija nije Španiji? Zato što u politici postoje jači i slabiji, između ostalog; zato što neke ozbiljne države ulažu u sopstveni PR u svetu, zato što neke države izvlače pouke iz totalitarizma, a druge ne i tako dalje…"
Koliko su Španci slični Srbima?
"Zašto bi Španci bili slični Srbima? Nisam čuo da bi nekom od Španaca bio cilj da bude sličan Srbima ili bilo kom drugom narodu. Ako se radi o tome da za svaki narod koji doživimo kao temperamentan moramo reći da liči na Srbe, ja ne mogu da učestvujem u tako paušalnim debatama."
Ima li, po Vašem mišljenju, Evropska unija, ovakva kakva jeste, budućnost?
"Evropska unija mora imati budućnost iz prostog razloga što kad se bilo koji veliki sistem poput EU, ili čak i znatno manji, raspadne, to proizvodi mnoštvo ratova, što sebi vodeće države Evropske unije, pa ni mnoge manje, neće dozvoliti. Možda postepeno i nekonfliktno gašenje hoće, ali ne i nagli raspad, što znači da se EU bar još za dugo neće raspasti. Lično bih više voleo da Evropska unija, dok je živa, vodi samostalniju politiku i da joj se Srbija više približi."
Kakav je pripadnicima srednje generacije danas život u Srbiji?
"Pretpostavljam da mnogima život nije dobar, da retkima jeste, a da su najbrojniji oni koji se zavaravaju da im je dobro. Ne mislim pritom samo na pripadnike srednje generacije, nego na manje-više posvemašnju populaciju."
Gde je srpska književna scena u ovom trenutku?
"Sigurno na boljem mestu od Srbije kao države. Jedna tako po broju govornika mala kultura uvek ima, zahvaljujući pre svega ličnim naporima autora, dobru književnu reprezentaciju, u poslednje vreme se javlja dosta književnih kritičara u duhu vremena, a žiri Andrićeve nagrade mi je definitivno dokazao da i kod nas piščevo može biti samo da piše što bolje i da ne mora nikog od njih ni da poznaje da bi bio nagrađen važnim priznanjem. Pretpostavljam da će se sve to završiti bar delimičnim dekorumpiranjem naše književne scene i osveženjem njenog ukupnog aparata."