INTERVJU BISENIJA TEREŠČENKO: Umetnost kao antisudbina

INTERVJU BISENIJA TEREŠČENKO: Umetnost kao antisudbina


Kada joj je Emir Kusturica poverio izradu mozaika “Mlada Bosna” u Andrićgradu, svi su čuli za Biseniju Tereščenko. Iako kaže da je ulje njoj najbliža slikarska tehnika, ipak je pamtimo po mozaiku. Njeni preci Kozaci dali su joj hrabrost a Kremna tajanstvenost i snagu. Iza nje stoje dela, izložbe, mozaici u mnogim sakralnim objektima. Nikog ne ostavlja ravnodušnim.

Stručnjak ste za mozaik, a postojanost kamena koja ga čini težim za oblikovanje od ostalih slikarskih materijala je veliki izazov za slikarku koja voli detalj i kolorističku istančanost.

“Za razliku od tehnike ulje na platnu, koja već svojim nazivom – manje upućenoj publici – donosi preduvažavanje, dajući ozbiljan prizvuk čak i manje uspelim delima, mozaik je kao pojam rastegljiviji i šireobuhvatniji. Iako se na Akademiji izučava kao slikarska tehnika, u praksi se taj naziv koristi za veliki opseg kategorija, od industrijskih, šematskih mustri za kuhinje i kupatila, preko hobi dekoracije saksija i žardinjera, stolova ili rada po kupljenom šablonu poput goblena, preko podnih mozaika krupnih segmenata, poliranih ili nepoliranih, dekorativnih ornamenata pa do mozaika najfinije obrade i promišljenog likovnog izraza – kao što su mozaičke ikone ili autorski mozaici iskusnih stvaralaca.

Bisenija Terescenko207

Publika često ne sagledava to vrednovanje. Još od susreta sa tom tehnikom, na trećoj godini Fakulteta likovnih umetnosti, trudim se da u mozaiku naglasim suptilne slikarske mogućnosti. Ne tražim opravdanja u “ograničenosti” mogućnosti obrade materijala nalaženjem lakih, svedenijih rešenja, već ga pripitomljavam, čak i poništavam u robusnosti i samosvojnosti dok njegova markantnost i plemenitost ne budu u službi kolorističkog sredstva, koliko god bilo potrebno borbe i istrajnosti. Trudim se da se u toj borbi ne rukovodim isticanjem sopstvenih mogućnosti, ne koristeći prekomernu upotrebu sile. Usitnjavam kamen samo koliko je neophodno za utisak modelovanja forme. Konačni rezultat je čudesan, na njemu treperi bogatstvo zagonetki prirode, ljudska mašta i mineralni odblesci odabranih boja i građe površine nežive prirode. Dok izrađujem mozaik, prolazim kroz postojani niz istančanih odluka finih a presudnih po krajnji ishod. Svaki segment ima svoju boju i oblik. Iskustvo mi je dalo sigurnost i pomoglo da u tome osećam smiraj i zadovoljstvo.”

Autor ste dva monumentalna mozaika formata 9×3 metra u Andrićgradu, koji dokazuju da se nekom minucioznošću pristupa portretu od svega par centimetara, kao i portretu visine veće od metra, poput portreta Gavrila Principa na jednom od spomenutih mozaika?

“Vrhunski mozaik traži vrhunskog crtača i slikara. Verujem da se zato na fakultetu sa tom veštinom susrećemo tek na trećoj godini. Portret je zahtevna slikarska disciplina, izazov i potreba umetnika. U mozaičkom portretu trijumfuje mogućnost da se ovom tehnikom izrazi nešto suptilno i osobeno u čoveku. Opet sve počinje od umetnika – talenta koji crta ugljem, grafitom, Mikelanđelovim ekserom, pa što ne i kamenom. Mozaik na temu “Mlade Bosne“ je najlepši zadatak koji sam dobila. U njemu su se poklopile moje želje i prilika koju mi je Emir Kusturica pružio. Pre njega je u Andrićgradu, uz podršku Emira Kusturice, pod mojim autorstvom izrađen mozaik u pastoralnom duhu, žanr scena u kojoj ima elemenata idile ali i humora. Neki poznati ljudi prikazani su u za njih neuobičajenim ulogama. Tu vidimo likove Milorada Dodika i Emira Kusturice kako povlače konopac na vašarskom takmičenju s napetim izrazom lica i tela u akciji. Tu je i Novak Đoković koji posmatra dešavanje grickajući semenke; Branko Ćopić i Goran Babić takođe stoje kao posmatrači iz dokone mase. Ostalo su likovi iz privatnog života mojih saradnica kao i naši autoportreti. Na toj sceni što predstavlja svojevrsnu fresku, koju su – uprkos tragičnoj istoriji grada – graditelj i mozaičar želeli da posvete radosti življenja. Na muralu su svirači uz čiju muziku ljudi plešu, okruženi cvećem, voćem, pticama… neki se u dokolici takmiče ili prepiru, i sve to u slavu
punokrvnog života.

Bisenija Terescenko205

Mozaik koji je potom rađen kao likovni spomenik “Mladoj Bosni” u istoimenoj ulici, bio je otkriven na stogodišnjicu vidovdanskog
atentata u Sarajevu. Na tom prikazu glava Gavrila Principa ima visinu od jednog metra, što mi je omogućilo da postignem modelovanje u više nizova i prelaza od svetlog do tamnog, dajući mu posebnu mekoću i prirodnost. Iz opisa savremenika saznala sam da je imao plave oči, što sam predstavila raznim nijansama plavog kamena i stakla. Pored Principa, u pozadini su predstavljeni Nedeljko Čabrinović, Bogdan Žerajić, Danilo Ilić, Vasa i Veljko Čubrilović, Trifko Grabež, Mihajlo Pušara i Milenko Jovanović. Alegorija Evrope na biku dopunjava asocijaciju na dvorac Belvedere, paradigmu dvora po kojem “naše sjeni hodaju i plaše gospodu”. U svom izlagačkom opusu imam i mozaičke kompozicije sa portretima veličine oraha, čini mi se takođe uspešne – što govori da tehnika ne sme biti opravdanje već izazov strpljenju i veštini.”

Slično likovima iz dela Fjodora Dostojevskog,Vaši likovi u sebi kriju večitu borbu da se krajnosti zemaljskog i nebeskog pomire u sveobuhvatnoj i uzvišenoj ljubavi. Izrazi lica na mozaicima ostaju uzvišeno tajanstveni za razumevanje.

“Portret je slika poprišta raznih unutrašnjih potresa i suprotnosti, prošlosti, sadašnjosti, nada u budućnost, razočaranja i to što su na površini zagonetni i samo isijavaju tajanstvenim duhom govori da se glavna radnja odvija u dubinama čoveka. Ni najuspešniji umetnik to ne može da objasni, samo postaje saučesnik tajne, fraktalno umanjeni oblik velikog stvaraoca. Umetnost je sve više otklonjena od lepote, odbija da joj služi, umetnik odbija da posmatra i bude nemi svedok, spontani odraz koji talentom izobražava. Zatvaraju se oči pred malim, dirljivim izrazima života, pa i onim krupnijim. Pomodni umetnici se okreću sebi, srcem nezainteresovani za okolinu, pri čemu na svojim delima ispoljavaju autistične halucinacije. Drugi prate modu, opšta mesta politički i ekonomski strogo definisanih ljudskih prava. Strah od dopadljivosti i lepote nadovezuje se na strah od kiča. Mislim da vrhunski umetnici, kao Dostojevski, Rubens, Vato, Goja, Van Gog, Tuluz Lotrek, Dega… u svojim delima širokim zahvatom objedinjuju polarizovane suprotnosti čoveka i prirode, sudbine i uzročnosti. Takva umetnička dela su dramatična i na kraju katarzična, jer dok genije stvara on razume i voli, na taj način i prašta i mi sa njim.

Povezane vesti – INTERVJU ANA KRSTAJIĆ: Uloga dede u avangardi

Umetnost nam pomaže da razdvojimo sebe od okolnosti, da se identifikujemo sa ljudskošću. Što bi rekao Marlo – umetnost je antisudbina.  Takođe, veliki umetnici citiraju i nadovezuju se na tradiciju, vode sa njom polemični razgovor. Koliko je moderna umetnost u početku bila logična i prirodna u želji za istraživanjem i suprotstavljanjem, toliko je s vremenom postala grubo opredeljena, isključiva, panično kruta. Još od konzerve Endija Vorhola, moderna umetnost je postala konzervativna, inkvizitorski ograđena od umetničkih tekovina prošlosti, osim kada im se prezrivo podsmeva. Otkad je umetnost postala roba, ušančena u tokove novca – oslanjajući se na skandal koji i sam nema goriva, jer više ništa nije zapanjujuće, umetnici naivno veruju u moderne vrednosti. Kako je likovna umetnost postala roba odlično je sociološki opisao Andrej Končalovski, kao i Đorđo de Kiriko u svojoj autobiografiji. Postmodernizam je hladan, bez lične osećajnosti kakvim ga, za mene inspirativno opisuje filozof i vajar dr Dragan Radenović.”

Bisenija Terescenko203

Sasvim osobeno stvarate neku vrstu poetskog realizma u mozaiku, koji se najviše približava uljanoj slici.

“Na nivou svog života i rada ja sam u fazi stremljenja ka izražavanju lične osećajnosti, s preduslovom da zaista duboko osećam i da sam spontana, a sve to u sadejstvu sa tradicijom jer mi je ona inspirativna i zanimljiva, a dela značajnih umetnika izazivaju u meni veliko poštovanje. Stremim da što bolje upravljam svojim vremenom, da ga ne gutaju besmislice, a one koje preostanu da shvatim sudbinski, srcem i da ih obradim umetnički. Jer jedan junak Dostojevskog je rekao da “svet počiva na besmislicama i da nije njih, možda ničega na svetu ne bi bilo”. Dobri umetnici ne preziru besmislice, one daju životu šarm apsurda, kada se tumače duhovito, približavamo se i duhovnom.

Povezane vesti – INTERVJU TIJANA KOJIĆ: Crveno je boja unutrašnjeg mraka

Tema mojih slika i mozaika bi se mogla okvirno opisati nazivom i sadržajem Kurbeove slike “Stvarna alegorija”. Razlika bi bila u naglasku. Slikajući uljem, beležim stvarnost zbog brze protočnosti tehnike koja opažajem lako teče kroz umetnika od motiva do platna. Sliku kasnije naknadno razradim simbolički. U mozaiku polazim od alegorije, metafore simbola i prevodim ih u samoj prvobitnoj zamisli u gotovu kompoziciju. Kasnije se bavim samo izvedbom gledajući u skicu. Mozaik  dopušta dekorativnije elemente, igru suprotnosti između materijala i motiva npr. cvet behara, ptica, grozd… naslikani kamenom i staklom. Jedini mozaik koji znam da je rađen dugo i studiozno bez skice je odličan mozaik moje koleginice i jedne od saradnica na mnogim radovima velikog formata, Tatjane Benderać Vučićević, koja je mozaikom naslikala lutku u svom ateljeu, gledajući direktno u model postavljen na stolu.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar