INTERVJU BOŽIDAR BJELICA: Pisanje je moj poziv, a to se, kao i kumstvo, ne odbija

INTERVJU BOŽIDAR BJELICA: Pisanje je moj poziv, a to se, kao i kumstvo, ne odbija


Mnogi za njegove pesme kažu da su savremene i moderne, čak i urbane, bez obzira na to šta sve pod tim podrazumevali. Kad Božidar Bjelica peva o Parizu, oseti se Beograd, kad peva o Beogradu, slute se Nevesinje i Hercegovina, pomene li bluz, u daljini će se nazreti gusle, a kad kaže avion, u sledećem stihu priziva Vizantiju. I u najljubavnijim pesmama, ovog zaljubljenika u naš srednji vek, srešćemo neke večne junačke simbole – bar sokola. Iako tematski razapet između ljubavi i rata, a zaokupljen promišljanjem i drugih tzv. večnih tema, Božidar Bjelica je pisac ljubavi i života.

Vi ste uspešan elektroinženjer, retko zanimanje među piscima.

„Obično je ljudima čudno otkud da se elektroinženjer bavi književnošću. Da sam završio psihologiju, što je takođe bila moja želja, logično bi bilo da sam pisac. Ne postoji škola za pisce. U stvari, pisanje je moj poziv i to se, u principu, ne odbija, slično kao kumstvo. Ova kombinacija, da ne zvuči izlizano, da ne živim od pisanja, već za pisanje, dala mi je veliku slobodu i nezavisnost. Dosta pisaca, ali i novinara zbog toga mi je reklo blago tebi ili lako je tebi. Ostaje stara izreka – Za slobodu se treba boriti!“

Bozidar Bjelica 2

Kako je počelo Vaše bavljenje književnošću?

„Počeo sam, kao i većina, pišući poeziju. Da budem iskren, ništa nisam zapisivao – sve te pjesme i slike bile su samo u mojoj glavi. Jedanput, da bi krupne oči moje životne ljubavi vidjele taj šareniš, sjednem i počnem, skoro bez prestanka, pisati. Tako je nastala moja prva zbirka pjesama – ’Ogoljene emocijama’, a emotivnost je ostala bitna odrednica mog rada. Bilo je to u vrijeme ratova iz devedesetih i sankcija i kad se pojavila izgledala je skroz drugačije od onoga kako je bila zamišljena. Štamparija je imala samo dvije boje za korice (vizantijskoplavu i zlatnu) i papir za koji bi se moglo reći da ga mesare nisu htjele koristiti. Naravno da sam štamparima bio zahvalan. Kao i svaka prva ljubav ili prvo dijete, meni je bila posebna. Nađe se poslije jedan ’izuzetan poznavalac književnosti’ i pita me: ’Otkud da su korice plave kad je ta boja rezervisana samo za vrhunska dela?!’ (Nisam odao jatake svoje!)“

Da li se sada poput mnogih prozaista odričete početaka, a mnogi su počeli kao pesnici?

„Neke od tih pjesama, priča je poznata, danas ne bih štampao, ali ih se ne odričem. Ovih godina pomažem jednom mladom pjesniku, Nikoli Lučiću, zapamtite to ime, da se ova stara priča ne bi ponovila. Prenosim mu ono malo tajni pjesničkog zanata koje znam i već mogu da učim od njega, mada me oslovljava sa profesore. (I nije mi jedini učenik.) Ovo pominjem isključivo zbog jednog razloga – koliko danas u Srbiji ima ljudi koji rade slične stvari, koji bezinteresno podržavaju i podižu mlade talente? Nas su pojeli taština, samoljublje, gordost, sebičluk i kukavičluk. Takvi smo, manje-više, i prema kolegama. Jedan je Prilepin koji za knjigu Jevgenija Vodolazkina ’Lavr’ kaže: ’Hitno je treba objaviti u tiražu od 50 miliona primeraka da bi je bilo dovoljno za sve odrasle ljude u zemlji’.“

Povezane vestiINTERVJU ALEKSANDAR ĐURIĆ: Distanciranje od sveta je kukavičluk

Posle pesama došle su na red knjige proze, romani, priče…

„U pjesme sam nesvjesno i bez namjere utisnuo izvorišta svojih priča i romana, pa sam ih nešto kasnije počeo i pisati i objavljivati. Do sada sam objavio četiri knjige pjesama, dva romana i dvije knjige priča. Pjesme i romani obično imaju jak nacionalni pečat, odnosno teme, duh, stav i u njima se teško ili nikako pridržavam važnog pravila da pisac bude nepristrasan. Priče su mi najčešće skroz drugačije – mjesto i vrijeme radnje nisu definisani ili su teško prepoznatljivi i nebitni. Desile su se ili su se mogle desiti bilo gdje i bilo kada na ovo divnoj i napaćenoj planeti. Ili će se desiti, jer se čini da imam proročku moć. Negdje na početku ove pandemije zvali su me ili slali poruke moji pažljivi čitaoci da mi to saopšte. Našli su u romanu ’Državni udar hercega Stefana’ pasus u kome sam je jako dobro predvidio, samo joj nisam dao ime.“

„Srbe  treba denacionalizovati“, odjekuje sa mnogih strana?

„Sebe smatram nacionalnim piscem i mislim da ni mojoj sabraći, ni meni nije lako. Srbija je široka za sve i pruža svima – na to sam ponosan. (Prezirem uskogrudost i sebičluk, da ne pominjem mržnju i teške stvari.) Ali me jako boli maćehinski odnos prema mnogim vrhunskim intelektualcima koji imaju iskren i dokazan patriotizam. Oni treba da nas vode, da savjetuju i ukazuju, a ne da ih odgurujemo i etiketiramo. Njih nema na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, a rijetko i u drugim medijima, ali ima odveć mjesta za marginalce, probisvjete i ostale trovače nacije. I niko od njih, moglo bi se reći, sluga nečastivog, ne smatra da je odgovoran što našoj nezreloj i prostaklucima i lažima nedorasloj djeci stvara pogrešne slike o životu i životnim vrijednostima. Dok postoje izgovori tipa ’narod to hoće’, ’imamo fenomenalnu gledanost’ ili ’znate koliko imam pregleda i lajkova’, mi smo u problemu. A šta ako nas Gospod jednog dana dislajkuje?! Jako smo blizu toga i nije neka utjeha što ima mnogo bližih. Mentalno zdravlje i kulturni nivo je u ozbiljnom problemu, a teror primitivizma, mediokritetstva i izopačenih vrijednosnih kriterijuma predugo traje.“

Beogradski asfalt, rat u Libiji, snovi i državni udari, ima svega u Vašem proznom opusu?

„Prozni prvenac su bile ’Male ispovesti’, izdate u BIGZ-u, nažalost već odavno zaboravljenom. (Jedan književni kritičar je napisao da je beogradski asfalt glavni junak tih priča.) Tad sam se osmjelio i, na sjeveru Afrike, u Libiji, započeo svoj prvi roman ’Rat i nemir’. Srećnim narodima poslije rata dođe mir, a nama nemir. Nikako da se dozovemo u pamet!

Povezane vestiINTERVJU DUŠAN B. MARKOVIĆ: Umetnik i tajne grada

Druga knjiga priča ’Let sa suvlasnikom snova’ je vrlo lijepo prihvaćena. Može da pomogne da se sanja otvorenih i zatvorenih očiju, a upornijim i da lete. San je misterija, naročito mozgolozima. San je, čini mi se, život. I život može biti san, samo je pitanje šta čemu prethodi. Ko zna da živi i sanja, taj zna da leti, a ko leti, dohvatiće ljubav. Ko ima ljubav, nije sam i ima sve!

Roman ’Državni udar hercega Stefana’ je skrenuo pažnju na sebe. Dosta su ga čitali i naši preko bare. Prošle godine je imao drugo izdanje. Volim istoriju, naročito srednjeg vijeka. Zakopao sam se u arhive i stare spise i iskopao tog poročnog vlastelina, za književnost vrlo interesantan lik, i doveo ga u naše vrijeme, jer mu priliči. Većina naših i svjetskih savremenih vlastelina se ne razlikuju od njega: vjerolomni, lažljivi, prevrtljivi, spremni na pakt sa svima samo ako imaju korist, skloni piću i promiskuitetni, alavi na bogatstvo, sebični, nasilni… Mislim da je on imao više pozitivnih osobina od njih. Zanimljivo je bilo posmatrati ga u njegovom i u našem dobu. Stvoren je novi književni lik.

Moja ljubav prema istoriji ukazala mi je čast da je u monografiji o Nevesinju pišem za srednji vijek, ali i o mojim omiljenim temama – stećcima i arheološkim nalazištima. To bogatstvo nam propada, istoriju i prošlost nam uzimaju ili krivotvore, a mi pišemo silne članke raspravljajući o tome koji termin treba da koristimo za nešto, a suština nam nestaje. Neprevaziđeni smo majstori da lažemo sebe, da se uljuljkujemo, da vječno druge okrivljujemo, a sami ne činimo ništa ili činimo pogrešno, pa bi dobro bilo da neki zaista ništa ne rade i da im za to dodijelimo nacionalne penzije. Manja bi šteta bila!“

Bozidar Bjelica 3

Koje su dominantne teme vaše proze?           

„Dominantne teme su mi ljubav i rat, traganje za dobrotom. Prolazeći sa svojim likovima kroz vjekovna srpska junaštva, ali i zgibenija i stradanja, istovremeno osluškujući srca naših predaka i gledajući šta radi ovaj preteški valjak globalizacije, pokušavam da ukažem na naš put izbavljenja ili bar na putokaz. Upravo završavam roman ’Državni udar – dug precima’, u kome kroz priče iz moje stvarne i književne porodice i bezimenih i imenih žrtava i heroja nastojim to da uradim. Da konačno pobjegnemo od svoje nekulture sjećanja, od unižavanja naše prošlosti i istorije, od podaničkog i janičarskog duha koji je jači nego ikad, a država, odnosno njeni djelatnici to nijemo posmatraju i, nažalost, mnogi i učestvuju u tome.

Povezane vestiINTERVJU MILAN NENADIĆ: Kako u debelo uvo zabosti pesničku reč

Prosto se pitam da li smo u stanju da sami reformišemo, recimo, školski sistem ili treba to drugi da nam rade?! Nismo mi država i narod od juče da nas ubacuju u svoje klišee ili nam nameću pravila za neke banana države. Slično je i u svim drugim poljima. Zašto sebi dozvoljavamo takva poniženja? Odgovor, odnosno odgovore znamo svi i to treba što prije da učinimo. Mi smo mali narod s prošlošću velikog naroda i treba da se snađemo u tome i uravnotežimo. Sada bi valjalo da smo veliki u dobroti, rodoljublju, vjeri, nauci… Mislim da smo već veliki u umjetnosti i mnogim sportovima; imamo pametnu, talentovanu i lijepu omladinu. Znači, treba da se vratimo svojim korjenima, a prihvatamo novo što vrijedi, ali ne bez ikakvih kriterijuma. Trenutno važi samo jedan i vrlo opasan: Sve tuđe je ljepše i bolje!“

Da li mislite da je Vaš poetički opus pase u novom milenijumu?

„Jedan moj stih, poodavno napisan – ’Novi milenijum na staroj Zemlji još nov, a uprljan – čovek zgažen kao opušak’, nažalost, sasvim je potvrđen ovih dana i jasno pokazuje stranputicu civilizacije. Sva ova dešavanja sa pandemijom i tom generalnom probom zaustavljanja života na planeti, pravljenja velikog zatvora, bezumno upravljanje životima ljudi, unižavanje i bezbroj nehumanih eksperimenata nam govori samo jedno – moramo sa sebe sprati čini civilizacije i odbaciti lažne vrijednosti, nakaznu zadovoljštinu i potrošačku svijest. Boriti se za slobodu, dobrotu, ljudskost…

Ako hoću da budem pesimista, onda mi odgovara stih: ’Šta će svemiru crne rupe kad ima nas?!’ Međutim, slutim da imamo priliku da se izvučemo iz sveopšteg blata, kako stoji u pjesmi ’Nojeva barka novog milenijuma’:

’Nemani, mi smo luč i bol i maleni pristan

Posljednjeg čamca za spasavanje!’“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar