Niko od dece ne mašta da postane naučnik, da postane glumac, pijanista, nego da postane pevač narodnih pesama. Živimo u jednom rijelitiju, od TV programa do kulture sve je totalno estradizovano, kaže popularna glumica
Glumica Dara Džokić miljenica je dela publike koji od pozorišta očekuje doživljaj i emociju. Kada joj je dodeljana "Žanka Stokić" žiri je to obrazložio rečima da je Dara među glumicama koje "u potpunosti stoje iza svake svoje uloge, iza svake predstave, uspevajući da svojom jedinstvenom igrom prikaže tanane nijanse svojih likova". Kada je dobila "Rašu Plaovića" članovi žirija su utvrdili da "glumačka sredstva Dare Džokić nisu zasnovana na plasiranju spoljašnjih sredstava i ispoljavanju scenskog šarma, već, naprotiv - na pronalaženju preciznih i odmerenih unutrašnjih sredstava u kreiranju dramskog lika".
Predstava "Pijani" u kojoj igra u matičnom Ateljeu, nastala po tekstu Ivana Viripaeva, u režiji Borisa Liješevića, na poslednjem Sterijinom pozorju osvojila je četiri nagrade, među kmojima i za najbolju predstavu. Predstava je osvojila je dve glumačke nagrade na upravo završenim 40. Danima satire Fadila Hadžića u Zagrebu, a na Trećem pozorišnom festivalu "Bucini dani" u Aleksandrovcu osvojila je takođe četiri priznanja. O ovim uspesima, ali i vremenu u kome živimo i nama samima, Dara Džokić govori za Ekspres.
Sezonu ste završili nagradama u Zagrebu i na "Bucinim danima"?
- Fanastično smo primljeni u Hrvatskoj. Očekivali smo da ljudi prihvataju „Pijane", posle nagrade na Sterijinom pozorju, ali da nešto ovoliko dobro bude primljeno je božanstveno. Čini mi se da je ovim predstava dobila još jedan nivo, još jedan zamajac i stvarno je bilo jako uzbudljivo. Odmah po povratku iz Zagreba u četvrtak uveče smo gostovali u Aleksandrovcu i tamo je divno prošlo. Mislim da publika nepogrešivo prepoznaje kvalitet ovog komada. Ovo je, kako bi se reklo, jedna pametna predstava, jako dobro napisan tekst, oko koga smo se okupili. Uz to, ovo je i izrežirano na pravi način, tako da se može reći smo dobro pročitali Viripaeva. A on je genijalno smislio da pokaže da mi živimo u evropskoj civilizaciji koja je trenutno u vremenu kada gubi smisao. Čini mi se da Evropa traži svoj novi smisao - raison d'ętre, razlog postojanja. Šta nam je ostalo od svega? Kad se postavi to pitanje, filozofsko, religiozno ili moralno, a zapravo životno, svi se nađemo na toj tački. A to je ljubav zapravo. Ljudi su zaboravili da komuniciraju. Ovaj genijalni pisac tu vrstu potrebe i ta preispitivanja daje pijanim ljudima. Mi živimo u civilizaciji u kojoj treba da se dobro našljemamo da bi smo sebi dozvolili neke stvari.
Po onoj narodnoj: što ti trezan misli to ti pijan kaže.
- Tako je. To je uzbudljivo To publika prepoznaje. Ne postoji osoba koja nema takvu vrstu razmišljanja i dilema i razočaranja i očaja i usamljenosti i potrage za sopstvenim i kolektivnim smislom. I to sve negde postoji u ovoj predstavi.
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
FOTO: Saša Džambić
Šta nam je ostalo od svega? Kad se postavi to pitanje, filozofsko, religiozno ili moralno, a zapravo životno, svi se nađemo na toj tački. A to je ljubav zapravo.
Svojevrstan osvrt na našu civilizaciju.
- Došli smo do nekog zida. U savremenom društvu sve se menja na nedeljnoj bazi, na dnevnoj bazi, nauka se menja. Sve je ubrzano, živimo u stravičnom ubrzanju. Vreme se, kako se naučnici dokazali, za nekoliko mikro sekundi ubrzalo, ali ostavimo nauku. Sve se ubrzalo i čini mi se bi moralo malo da zastane, da se pogledamo, šta je, gde to idemo mi? I to je pisac hteo da kaže. Najviše pominjanja reč u komadu je Gospod. Ali ovo nije religiozan komad. On tvrdi zapravo da i ateisti traže isti smisao, samo što tvrde da Bog ne postoji. Religiozni smatraju da Bog postoji, ali svi zajedno su u potrazi za smislom.
Pasionirani ste ljubitelj fejsbuka?
- To je moja igračka, ja to tako tretiram i beskrajan mi je zabavno. Tu nađem razne informacije, nešto što možda sama nikad ne bih pronašla. Puno ljudi, puno informacija, puno raznih izbora. Naravno, birala sam i prijatelje koji bi mogli da imaju sadržaj koji bi mene zanimao. Te to smatram isključivo svojim ličnim malim elektronskim dnevnikom. Međutim, primetila sam da je mnogo ljudi koji to mnogo više koriste te su to pretvorili u neku vrstu svakodnevne tribine. Ja nisam toliko aktivna. Iznosim svoje mišljenje, ali se trudim da to bude baš onda kad ne mogu da izdržim da nešto ne napišem. Ne preterujem u tome, jer i to ume da uguši.
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Volim fejsbuk, to je moja igračka. Nisam do sada imala neprijatnosti, ali mislim da je to zato što se trudim da kažem ono što mislim, a da ne budem maliciozna i da ne budem uvredljiva
Elektronski ste pismeni?
- Ima tu još šta da se nauči, ali jesam. To je u današnje vreme čak neophodno. Tehnološki razvoj je užasno ubrzan, misli da za određeni broj godina nećemo moći da živimo bez toga. Sve će biti digitalizovano, tako da nam je to budućnost.
Iznosili ste i političke stavove?
- U tim opservacijama trudim se da se tumačim pojave, a ne da se bavim personalno optužbama. Neću da se bilo čime bavim personalno uprkos tome što na fejsbuku ima svega od pljuvanja do panegirika. Ja to ne želim da radim, nisam u političkoj borbi. Samo sam građanin, koji deli ovaj život sa svima ostalima. Nisam do sada imala neprijatnosti, ali mislim da je to zato što se trudim da kažem ono što mislim, a da ne budem maliciozna i da ne budem uvredljiva. Jer ne podnosim takve ljude. Teško bi mi bilo da ja doživim takvu vrstu malicioznosti, pa ne volim ni da je u tom smisli širim. Nadam se da sam takva, jer ne mogu baš da se setim šta sam sve pisala. Ali ume ta društvena kritika koja je odlična, potrebna, koja je jedan ventil, sa preterivanjem da izgubi smisao. Onda to postaje samo sebi svrha.
Kako ste napisali "da se obračunamo sa negativnim pojavama, a ne da postanemo profesionalni hejteri".
- Kad neko postane profesionalni hejter to postaje nepodnošljivo, to ide protiv toga što govorite. Ali, sa druge strane, fejsbuk je odlična stvar jer užasnom brzinom se ljudi obaveštavaju. Mi živimo apdejtovani na minut ako to hoćemo, znamo šta se dešava ovamo ili, tamo, u gradu, u Italiji, Americi... Gde je neko nekog ubio, šta je ovaj izjavio, gde je bio zemljotres, da li je tamo pala vlada i to. E, sad, ljudi imaju potrebu da iznesu svoje mišljenje i koliko je to sa jedne strane dobro sa druge strane to je jedan ventil, ljudi sede kući i pišu, kuckaju tvitove ili statuse, zato mislim da je ulica izgubila na snazi. Ne mislim ni da je ulica rešenje za sve, nije se baš pokazala. Ali od sedenja kraj kompjutera nema akcije. Mi smo prošli, ta moja generacija, svaka generacija ima svoje demonstracije i svoje revolucije, a mi smo velika razočaranja doživeli kroz ceo taj krug koji smo prošli.
Mislite na 5. oktobar?
- Tako je. Od devedesetih šta smo sve prošli, dolazi 5. oktobar i šta se desilo posle? I celo jedno veliko razočaranje koje živimo i dan danas posledica je tog razočaranja. Divno je da ljudi govore šta misle da bi se iskazala ta građanska svest. Problem ovog društva je što ne postoji građanska svest. Ne mislim na hejtersku svest, nego da građanin zna koja su mu prava. Lepo da zna da su mu prava kad ode kod lekara ta i ta, kad ode u opštinu ovakva ili onakva. Kako se u pozorištu ponašaš. I dužnosti i prava.Civilizovana društva omogućuju građanima da to znaju. Kod nas je sve crno i belo i vruće - ladno. I puno puta se ta "sloboda" zloupotrebljava. Nije sloboda da ideš i pljuješ sve redom i ne unapređuješ stvar. Ajd što nije vaspitano i što je ružno, nego što nema pozitivnog efekta. Ne postiže ništa, privlači druge hejtere. I ta podeljenost našeg društva je strašna.
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Moja generacija je imala svoje demonstracije i svoje revolucije, od devedesetih pa sve do 5. oktobra... I šta se desilo posle? Celo jedno veliko razočaranje koje živimo i dan danas posledica je tog razočaranja
A kako vam izgledaju mediji, čini se da sve ono što se o tome uči u školama ne važi?
- Kao i u svim školama, apsolutno ne postoji fakultet koji je danas apdejtovan. Zato što se sve menja ne na nedeljnoj, nego na dnevnoj bazi, diskutujem sa prijateljem koji živi u inostranstvu i koji se u to razume i kaže: da su danas fakulteti skoro nepotrebni. Što je zastrašujuće. Ali zato što je sve digitalizovano i zato što sve postoji negde na netu, sve postoji negde u spejsu i velike kompanije traže mlade ljude koji su lojalni, koji su sposobni, koji barataju internetom, koji će naučiti sve što se uči po četiri godine na fakultetu i koji će moći do da primene. To je jedno dajdžest društvo, to je jedno novo vreme. To deluje zastrašujuće, ali onaj način školovanja koji smo mi prošli četiri godine studija, pa magisterijum, pa doktorat ko hoće da napravi, gubi trku sa današnjim savremenim uvidom u obrazovanje. Jako puno medija je na internetu, televizija već gubi trku sa internetom, i gubi svoj smisao, jer čak i te serije, te filmove nalazimo na internetu, što piratski što legalno, ako platite. O vestima da i ne govorim, ne moramo da čekamo dnevnik. Pisano novinarstvo, to je takođe već sad stvar prošlosti, one traju još, ali jednoga dana će i to da se ugasi.
-Mediji su se privatizovali, to je osnovna činjenica. Gazda je tamo gde stoji kasa. Sklona sam da mislim da vlast ne može da ucenjuje medije ukoliko nisu ekonomski zavisni. Sigurna sam da, kao što je nekad postojalo, i danas ima mnogo hrabrih ljudi koji bi smeli da pišu, postoje blogovi, društvene mreže. Postoje trenutne političke pozicije, struje i vreme kada se otvara i zatvara taj prozor. Ali nisam sklona da generalno kažem da nema više poštenih medija, da su svi novinari potkupljivi i nemoralni, to su gluposti. Naravno da su se mediji užasno srozali i požuteli, ali kao što je sve požutelo. Živimo u jednom rijelitiju, od TV programa do kulture sve je estradizovano. Narod brka estradu i umetnike, oni više ne vide granicu, misle da je to sve to, da mi živimo ko ti pevači. Zato što je danas smisao svake porodice da pošalje dete u one zvezdice i da pobedi i da postane pevač ili pevačica. To je postao najveći domet, više niko od dece ne mašta da postane naučnik, da postane glumac, pijanista, nego da postane pevač narodnih pesama ili pop muzike. Sve se vrti oko toga. O onome što se piše da i ne govorim, to je takav bosanski lonac, takav miš-maš... Pa knjigu može da objavi svako, svaki skriboman. Tako da u celom tom konglomeratu očekujemo da će mediji da ostanu na nivou od pre 30 godina. Ali verujem da uvek postoji onaj procep u kome možeš da kažeš ono što misliš.
Igrali ste raznovrsne uloge, ali ste ostali dosledni sebi?
-Dovoljno imam godina da mogu da kažem da koliko mi je god bila važna karijera, još važnije mi je bilo šta radim sa sobom u životu. Zapravo ko sam ja. Mi dajemo pečat onome što radimo. Ja sam u toj poziciji. Mladi ljudi to ne mogu, ali ja mogu da sebi dozvolim da ako nešto treba da uradim - znam da će moja pojava da anulira negativne komentare nekog posla.
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
FOTO: Saša Džambić
Živimo u jednom rijalitiju, od TV programa do kulture sve je estradizovano. Narod brka estradu i umetnike, misle da je to sve isto, da mi živimo ko ti pevači. Smisao svake porodice danas je da pošalju dete u one zvezdice da pobedi i da postane narodni pevač ili pop pevačica
A kako ste se našli u seriji "Selo gori, a baba se češlja"?
- Ljudi su me pozvali ja sam to pročitala i pristala da to uradim i nije bilo ni jednog negativnog komentara. Zato što sam ja to uradila kao što bih uradila bilo koji posao, stojim iza svake svoje uloge, uvek je potpisujem bez obzira da li je radila ne televiziji, u pozorištu, filmu. Sad igram u "Vojnoj akademiji" majku kadeta, to su neke male uloge, mali poslovi, ali to je sastavni deo našeg posla. Naravno da je lepše kad imate neku ogromnu ulogu pa je vozate ko zna koliko epizoda, ali glumac treba da radi i male i velike zadatke. Ali uvek mora da ostavlja svoj pečat.
Sa predstavom"M(j)ešoviti brak" ste obišli svet od Švajcarske do Kanade, mnogo pre nego što je postala TV serija...
Da, i Rusiju i Australiju... Glumci su počeli u putujućim pozorištima. Tako je nastalo pozorište. Tako da je u nama ta potreba da se igra, nailaze razni periodi kad imate više posla, kad imate manje posla, kad imate više para, kad imate manje para, ali nama niko ne može da uzme naš zanat, našu umetnost. Kad nema posla mi imamo mogućnosti da napravimo sami predstavu sa nekim svojim kolegama i putujemo. Dakle, gospodo producenti, kad nemate posla za nas mi ćemo sami da napravimo nešto. Sa druge strane, onaj ko to nije radio ne zna kolika je radost u publici kad mi dođemo, manje forme, manje predstave, monodrame, duodrame, drame sa tri, četiri čoveka lakše dopiru do raznih mesta. Pozorišna gostovanja su užasno glomazna, jer to je velika skalamerija, i užasno skupa. I mnoga mesta ne bi nikad videla pozorišnu predstavu da nema manjih formi jer za ansambl to su kamioni, radnici, šminkeri, vlasuljari, dekorateri, inspicijenti... A mi idemo sami, samo nosimo kostim, sami se šminkamo i radimo našu predstavu. I onda kažu vi tezgarite... A šta je u tome nemoralno. A da li je moralnije da držim ćevabdžinicu, da otvorim kafić na primer. O čemu se radi? Ja svaku svoju ulogu igram iz istog registra, jednako se trudim i oko one najveće kojoj je producent moje pozorište ili one koja je za putovanja. Ali glumcu njegovo koferče ne može da oduzme niko. To je potreba da se ide u publiku, da se radi svoj posao. Ja sam to učila od starijih kolega, nekad ima posla, nekad ga nema. A glumac postoji samo na sceni i postoji samo onda dok radi. Govorim o pozorištu, film i serija su nešto drugo, ali pozorište nestaje, kad zavesa padne.
Na sceni, a bogami i van nje, izgledate mladoliko, ženstveno, u čemu je tajna?
- Kostimografi vole da to istaknu ponekad, ali igrala sam ja i uloge gde sam se totalno poništavala, i lake žene i seljanke... Ali, kad ima smisla za to kostimografi vole da istaknu nogice. Volim da igram i savremeni repertoar i klasiku i razne likove, takva sam glumica i to me inspiriše. Ne volim fah i hvala Bogu da sam se izborila da me ne stavljaju stalno u jedan lik. Ali, ako sam ovo izabrala za neki svoj životni poziv, onda je moja dužnost da ga dovedem do savršenstva. Ako si hirurg, pa onda postaneš vrhunski hirurg, moraš to da unaprediš. Svaki posao ja bih tako radila.
TIRKETU BI DANAS MEDIJI BILI JEZIVI
Negde se rekli da Bogdana Tirnanića nema sedam godina, ali da vi i dalje volite istog čoveka. Kako bi njemu danas izgledali mediji?
- Sve će vam biti jasno ako vam kažem da mi se prvi put jako dopao tako što sam ga čitala. Bila sam gimnazijalka kad sam čitala NIN i kad sam mami i tati skrenula pažnju: "Čitajte ovoga". Posle smo se i sreli i kasnije zaljubili. Bilo bi mu jako teško da je danas živ, ja bih volela da je živ pa neka mu je i teško, ali nek je sa mnom. Ali, bilo bi mu jezivo, ovo sve što se dešava od njegove smrti pa nadalje.
